Dragan Milić: Nacionalna čitanka - tragom vesti koja može da obraduje i zabrine u isto vreme

Na poslednjoj sednici starog saziva Skupština je usvojila izmene Zakona o udžbenicima, kojim se propisuje izrada i izdavanje jednog novog udžbenika, a davno smo shvatili da su tanke linije iza kojih dobre zamisli i ideje mogu otići u pogrešnom smeru. Ideja je, dakle, dobra, ali šta će od toga da ispadne tek ćemo videti

S obzirom na moje zanimanje, s vremena na vreme odem na internet prezentaciju Narodne skupštine i pogledam šta je od zakona usvojeno i šta je sve u proceduri. Veoma mi je važno da pogledam i ko je predlagač, jer na osnovu toga se procenjuje i šansa da predlog prođe glasanje. Tako, ako Vlada predloži zakon, onda je to u principu - to. Al` ruku na srce, pročitam i neki predlog nekih usamljenih poslanika, šta mi teško. Ima jako pametnih ideja. A imam posebno poštovanje i divljenje za one donkihotovske predloge, gde se pojedinci ili male grupe bore mahom za izmene zakonskih odredaba koje su se u praksi pokazale kao problematične.

Tako sam nedavno jednom proverom na sajtu parlamenta utvrdio da se prilično nakupilo predloga koje je u Narodnu skupštinu dostavila Vlada, da bi ubrzo nakon toga, 26. oktobra, naprečac bila usvojena čak 53 zakona! Nek sam se i zabrojao za plus-minus dva-tri, pedeset ih ima sigurno. Prvo što mi je prošlo kroz glavu je pomisao kako poslanici stigoše da ih pročitaju pre glasanja. A valjalo je pročitati i amandmane. 

Ali tema ovog teksta nije nadljudska efikasnost poslanika Narodne skupštine. U paketu sa tih pedesetak usvojenih zakona, naime, Skupština je usvojila i Zakon o izmenama i dopunama zakona o udžbenicima. Iz nekog razloga zainteresovan za ovu temu, otvorim zakon i nađem svašta nešto interesantno. Međutim, kolumna nije mesto niti forma da sad analiziram ceo akt, ali učinilo mi se da bi bilo interesantno pomenuti jednu novost.

Naime, Zakon je propisao izradu i izdavanje jednog novog udžbenika – Nacionalne čitanke. Jedna vest, koja može da obraduje, ali i zabrine u isto vreme. Davno smo shvatili da su tanke linije iza kojih dobre zamisli i ideje mogu otići u pogrešnom smeru, ali isto tako nešto što se isprva ne čini neophodnim, ume da se pokaže na kraju kao veoma korisno. Dakle, ideja je dobra, al` šta će od toga da ispadne – to ćemo videti.

Proces uređivanja, pisanja, ilustrovanja i izdavanja Nacionalne čitanke, čini mi se kao jedna gusta šuma gde se bez iskusnog vodiča i orijentira lako može potpuno promašiti pravac, i izbiti na sasvim pogrešan proplanak. Ili sa lišćem skliznuti u potok. A ako neka nacija ima materijala za Nacionalnu čitanku to su Srbi. I greh bi bio od tolike literarne i istorijske „šume“, izabrati pogrešna stabla.

Patriotizam nije (samo) mahanje zastavom

Elem, da li nam fali nešto da vratimo nacionalni i kulturološki identitet na pravi put – fali. I to mnogo. Nećemo morati baš da se vraćamo na fabrička podešavanja, ali na neku staru verziju tog identiteta, svakako moramo (Ako mene pitate, možda kraj 19. i sam početak 20. veka). 

A da li nam fali materijala za takvu čitanku – ne fali. Međutim, najteži je posao izabrati pravi „materijal“ i naći način da se stavi u službu opšteg dobra i oporavka nacionalnog i kulturnog identiteta naroda. Ako dozvolimo da još jedna ili dve generacije odrastu uz instant Instagram reelsove i Jutjub shortseve, uz sve ono što nam se sažvakano danas servira u medijima, bez kvalitetnog sadržaja, bez konzumiranja prave literature, bojim se da će srpski jezik, koji već gubi bitke zbog interneta, za decu postati nepotreban. Odnosno onaj jezik sa kojim smo se mi sporazumevali sa dekama i bakama, na kom su pisane najlepše srpske knjige i pesme, postaće arhaičan, neshvatljiv i neupotrebljiv i svešće se na nekoliko stotina reči.

To je međutim samo jedna strana priče. Druga je da kroz uređivanje takve čitanke, mi moramo da utičemo na decu da budu bolji ljudi, da stvaraju empatiju prema pojedincu, društvu, da osećaju pripadnost naciji na pravi način i na pravim primerima, da shvate pravo značenje reči - patriotizam. Da patriotizam nije (samo) mahanje zastavom, već činjenje sebe, društva i sistema kvalitetnijim. Pa ako narod bude bolji, onda će i njegovi predstavnici jednog dana biti valjda bolji. Da li je Nacionalna čitanka rešenje, ne znam. Ali neka bude da je deo rešenja, da od nečeg krenemo.

Sve ovo što sad pišem i više od toga stalo je u samo nekoliko stihova čuvene Ršumove pesme u kojoj se domovina brani knjigom, i pesmom o nebu, sestrinom suzom i majčinom brigom, i onim brašnom u hlebu. Sve ostalo su zvona i praporci, što bi rekao Dositej.