Danica Popović: Pravda Marijanova

Nije lako biti Marijan Rističević. Osam godina je čekao da dobije sudski spor protiv NIN-a zbog povrede ugleda i duševne boli izazvane mojim tekstom Rističevića za ombudsmana. Sud je stao na Marijanovu stranu. Pa ipak, sudska procena duševne boli ispade deset puta manja od Marijanove: umesto trista, dobiće tek trideset hiljada dinara.

Kako je došlo do toga? Najpre se u NIN-u pojavio moj tekst Rističevića za ombudsmana, po ugledu na Kaligulino imenovanje konja za senatora. Ovaj predlog, odmah se vidi, bio je namenjen Vučiću, u vreme kada je Saša Janković dao ostavku na mesto ombudsmana, pa je trebalo naći nekog adekvatnijeg kandidata. Objektivnosti radi, u tekstu sam za ombudsmana kandidovala i Milanku Karić, koja je upravo tada imenovana za počasnog konzula Kazahstana, dok joj je muž još bio na Interpolovoj poternici. Pa ko velim, nek bolji pobedi! 

Ne lezi vraže, naljuti se Rističević (Milanka nije). A od celog teksta, ovaj deo je posebno izdvojio u tužbi: „Nije to običan narodni poslanik, dresiran da glasa `za` kad predsednica stisne zvonce. Ne, Rističević je predsednik Odbora za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo. Gde ga je verovatno kandidovala nerešena afera, u novinama poznata kao `misterija nestajućeg kukuruza`. Kukuruz je bio državni, iz robnih rezervi, a firma u kojoj je završio - Rističevićeva. Pa kad se kukuruzu više nije moglo ući u trag, država je izgleda shvatila da je vreme da neko ozbiljan u parlamentu povede ovaj odbor. Kad se još saznalo da Rističević ima višemilionske dugove za porez, pa još ima i dve firme u blokadi - boljeg kandidata za ovo mesto jednostavno nije bilo. 

Nije bilo boljeg ni za mesto šefa parlamentarne grupe za prijateljstvo sa Vatikanom. Sad, kojom se rukom prekrstio ovdašnji apostolski nuncije (ambasador Vatikana) na tu božju milost, verovatno nećemo nikad saznati.“ 
E sad, za prvi pasus, jasno mi je zašto ga je sud proučavao i prenosio iz dokumenta u dokument. Ali ovaj drugi pasus, nekako mi se čini – dopao im se! 

Duševnu bol ne smemo preskočiti, elem, Rističević je zbog mog teksta osećao nelagodu i „osećaj u stomaku koji je došao do granice bola“, o čemu je NIN još na samom početku suđenja obavestio javnost u tekstu Rističević ne želi da bude ombudsman. Da ne bude zabune - to je Marijan zaista na suđenju izjavio! 

Marijanu je bilo važno da sud uvaži da on nema nikakve veze sa aferom zvanom „misterija nestajućeg kukuruza“ - jer on i nema firme! To je potkrepio priznanjem da ne bi ni umeo da vodi firmu, „jer jedva popunjava virmane kada mora“. Sud je poklonio veru ovom Marijanovom iskazu.

Na pitanje sudije, da li je njegova supruga vlasnik spornih firmi, odgovorio je: „Moja žena je fizičko lice, ja ne mogu da bijem ženu da bih znao šta ona radi i da li ih ima ili ne.“ Čudo jedno, a primio je presudu Višeg suda u sporu Rističević - B92, gde je pisalo: „Za sud nije bilo sporno da se radi o porodičnoj kompaniji, jer je ista stečena u braku, pa po odredbama Porodičnog zakona predstavlja zajedničku imovinu supružnika Rističević“. (Pravni monitoring medijske scene Srbije, ANEM, novembar 2015, strana 8). 

Za iole normalne ljude, ovde bi se stvar završila: po Porodičnom zakonu, firme jesu njegove, dakle, Rističević gubi spor! Ali – sud je to, ne ide to tako. NIN i ja, piše u presudi Apelacionog suda, nismo postupali sa dužnom pažnjom, koju bismo učinili da smo pozvali Marijana i pitali ga – jesu li to vaše firme koje se pominju u aferi „misterija nedostajućeg kukuruza“? I to ti kaže sudija pred kojom leži Rističevićev odgovor sudiji na to pitanje - on ne može da bije ženu da bi saznao ima li ona firmu ili ne. Eto. Sudstvo, šta si dočekalo! 

Bar da su mu dali više para, razmišljam. Skoro čovek da pomisli, ove sudije u stvari su Đilasovi tajni agenti, što se vidi iz bednog novčanog iznosa koji su mu dodelile. 

I gde je tu, onda, pravda - Marijanova?