Ilija Tucić: Svet je vest

Već u nižim razredima osnovne škole, nakon večere, sledio bi važan porodični ritual. „Stručna komisija“, koju su činili moji roditelji, na blic sastanku donosila bi odluku da li sam tog dana bio „dobar“. U slučaju pozitivnog ishoda, preda mnom se otvaralo još pola sata neizrecive milosti. Dobijao sam dozvolu da pogledam TV Dnevnik!

Nažalost, pamtim toliko dugo da se sećam čak i onog koji je počinjao tačno u osam. Najpre krene špica, na kojoj preko slike sa Kalemegdanske tvrđave ide sat koji velikim kazaljkama odbrojava vreme. Onda se zavrti zemaljska kugla. Gledao sam u nju sav uzbuđen, širom otvorenih očiju. Privilegija da mogu da ostanem budan „još malo“ i gledam Dnevnik toliko mi je značila da sam Dušanku Kalanj i Miću Orlovića doživljavao kao da vidim Božić Batu i Deda Mraza. Iako sam malo šta razumeo, upijao sam im svaku reč.

Još uvek pamtim mnoga imena: Leonid Brežnjev, Erih Honeker, Janoš Kadar, Gustav Husak, Edvard Gjerek... Naročito sam bio ponosan što sam u pola noći mogao da izgovorim ime premijerke Šri Lanke: Sirimavo Bandaranaike! Svake noći, nakon dana u kojem sam bio dobar, još dugo bih pod jorganom razmišljao šta to znači kada Kamenko Katić kaže da će i sutra biti „malo do umereno oblačno, uz prodore toplog talasa, koji nakon anticiklona stiže sa Atlantika“?

Da mi je tada neko rekao da će doći dan u kojem ću vesti moći da pratim u realnom vremenu u kojem se događaju na drugom kraju sveta, stavio bih tu mogućnost u rang onih da će ljudi moći da se teleportuju ili da će još neko, osim Zvezde i Partizana, biti prvak države u fudbalu. A desilo se!

Još početkom devedesetih neko je izračunao da dnevno izdanje Njujork tajmsa ima više informacija nego što ih je jedan Gete mogao dobiti za čitavog života. To je bio samo uvod u ono što će ubrzo uslediti.  Weekend city press review ostaće upamćene kao prve novine koje su vesti počele da objavljuje onlajn. Sajt Bi-Bi-Si onlajn u Velikoj Britaniji pokrenut je 1997. godine, dok se Gardijan preselio na internet 1999. godine pod imenom Guardian unlimited. Iste godine osnovano je i prvo udruženje internet novinara. Danas svi štampani mediji imperativno imaju i svoje veb-sajtove. Mnogo je primera u kojima je ova kohabitacija dovela do kapitulacije. Postoje primeri u kojima su novine koje izlaze duže od jednog veka odlučile da pređu samo na svoju internet verziju.

Većina ljudi oko mene, ne izuzimajući ni sebe samog, u međuvremenu je razvila specifičnu fobiju. Ukoliko zbog raznih okolnosti nekoliko sati nismo u prilici da na telefonu pogledamo vesti, prvu priliku da to učinimo provodimo u zamalo paničnom strahu da smo nešto propustili. Ko zna šta se u međuvremenu, za tih par sati dogodilo a da za to ne znamo!

Ultimativna i posvemašnja obaveštenost, koju kroz hiljade dnevnih informacija živimo, u nizu dobrih, ima naravno i svojih loših strana. Jedna od njih jeste da je potreba za informisanošću odavno potisnula potrebu za klasičnim i bazičnim znanjem. Mnoge evropske zemlje još pre 20 godina ukinule su nastavu latinskog jezika u srednjim školama u kojima se on do tada učio. Pisci poput Homera, Servantesa ili Egziperija, sve češće se iz obavezne sele u lektiru prepuštenu sopstvenom izboru učenika. Primera u kojima znanje koje se smatralo uporišnim gubi bitku i napušta čak i svoje najtvrđe položaje ima bezbroj.

Već pominjani Gete, uz malo preterivanja, rekao je kako je književnost u vreme dok je on stvarao bila poput belog lista papira. Mocart nije znao za Šuberta, Šopena, Vagnera, Čajkovskog, Verdija... čak je i Betoven sa komponovanjem počeo tek kada je genije iz Salcburga bio u opštoj jami bečkog groblja. Iako lišeni uvida u stvaralaštvo vekova nakon sebe, Gete i Mocart postali su to što jesu.

Ohrabren tim saznanjem, dopustiću sebi da čitavih pola dana ne uđem ni na jedan portal. Jeste da neću znati šta se kod nas i u svetu dogodilo u tih par sati, ali neka. Za utehu, i dalje umem pravilno da izgovorim ime Sirimavo Bandaranaike.

Autor je pisac