70 godina NIN-ove nagrade: Kako zapravo izgleda dan u kome pisac dobije priznanje za najbolji roman godine

Kako izgleda dan u kome pisac sazna da je dobio najvažnije književno priznanje? Žiri zaseda od deset do pola dvanaest. Sledi telefonski poziv i molba dobitniku da uđe neopaženo, pre nego što zajedno izađu pred okupljene novinare. A žiri? U zimu 1972. birali su između „Peščanika“ Danila Kiša i „Knjige o Blamu“ Aleksandra Tišme. Tišma je nagrađen 1976, kada su u najužem izboru i tri buduća laureata: Mirko Kovač (1978), Pavle Ugrinov (1979) i Mladen Markov (2002).

1976: Upotreba čoveka

Kako zapravo „na licu mesta“ izgleda dobiti priznanje za najbolji roman godine, taj verovatno najstresniji dan za članove žirija i potencijalne laureate. Poslednje zasedanje kritičara, okupljenih „u porotu“ – kako su jednom napisali u ovom magazinu – najčešće počinje u deset sati i odluka se donosi većinom glasova. Predsednik onda pozove telefonom dobitnicu ili dobitnika – desi se da taj poput Svetislava Basare gleda emisiju Fazoni i fore u tom trenu – čestita mu i moli ga da brzo uzme taksi da bi tačno u podne izašli pred novinare.

Da se ne bi ranije otkrilo o kom je književniku ili književnici reč, izbegavaju se brojni novinari; laureat ulazi krišom, svejedno da li se sve odvijalo u redakciji ili u sali hotela. Iz samoće, kakvu rad na rukopisu podrazumeva, odjednom se nađe u najvećem mogućem medijskom metežu, najpre krišom odlazeći do onih koji su ga nagradili, do žirija, stupajući katkad na listu velikana pravo iz kanala automehaničarske radnje, ili susednog auto-salona, naravno, ukoliko ubedi tamošnjeg čuvara da ga pusti; ulazi kroz izlaz predviđen za evakuaciju.

Retko je u poslednjem krugu lako, češće se glasanje zakomplikuje, pogotovo ako na stolu ostane nekoliko odličnih knjiga. Sastanci su zatvoreni, pa opet iz prošlosti stižu glasine da je bilo saziva u kojima se nije komuniciralo; kolege su se sporazumevale ispisujući poruke na ceduljicama. Ne idemo za tračevima, ne zanima nas da li su naposletku morali da progutaju ceduljice, ali pretpostavljamo na kakvim mukama može da se nađe NIN-ov žiri kritike dok jasno prepoznaje današnje klasike.

Na primer, 1976. godine, tokom koje je štampano ukupno 29 romana, u Jugoslaviji, bez Slovenije i Makedonije, u igri je osam naslova. Kolijevka Žarka Komanina, Carska vojska Ćamila Sijarića, Bolovanja Vukašina Mićunovića, Upotreba čoveka Aleksandra Tišme, Fascinacije Pavla Ugrinova, Vodeni cvetovi Svete Lukića, Ruganje s dušom Mirka Kovača i Smutnoe vreme Mladena Markova.

Nagrađen je Tišma, a najužem izboru nalaze se tri buduća dobitnika: Mirko Kovač za Vrata od utrobe (1978), Pavle Ugrinov za Zadat život (1979) i Mladen Markov za Ukop oca (2002).

Još je hladnija zima 1972. Od četrdesetak izdanja, ostaju Peščanik Danila Kiša i Knjiga o Blamu Aleksandra Tišme.

U kapitalnom Dnevniku Aleksandra Tišme (1924–2003), vođenom od 1942. do 2001 – jednom od najboljih dela te vrste – otvoreno i surovo, nalik drugim temama, prilazi se i pitanju NIN-ove nagrade.

Dnevnička beleška napisana 15. januara 1973. glasi: „NIN donosi anketu o najboljim književnim ostvarenjima ove godine, u kojoj se Blam ne spominje, a hvaljen je Kišov Peščanik, konkurent za nagradu lista. Odmah bivam utučen, sav moj spleen nestaje.“

Dva dana kasnije beleži: „Treba se osloboditi sujete, koja je bezgranična kao i pohlepa. Naći opet dodir sa oblastima neposredne radosti i patnje.“

Na televiziji saznaje da je dobitnik – Danilo Kiš.

Kiš i Tišma sreli su se 2. novembra 1972. na ulici (divota dnevnika!) i Kiš mu je saopštio „da je i njegova nova knjiga, koju će mi poslati, o istoj temi: Novi Sad i jedan preostali Jevrejin u njemu“.

Upotrebu čoveka – pokazuju pasusi iz 1974 – „u novoj, široj verziji“ napisao je za deset meseci, uz više prekida zbog putovanja. Objaviće je 1976. U Marakešu, 21. januara 1977. zapisuje: „U hotelu mi saopštavaju da je neko zvao telefonom iz Jugoslavije – ženski pa muški glas – ali se nisu mogli sporazumeti na francuskom. Odmah sam pomislio da je u pitanju NIN-ova nagrada; ali ipak, donekle uznemiren – da nije neka nesreća? – pozvao uveče telefonom kuću. Zbilja: NIN-ova nagrada. Biće uručena 25-og u mom odsustvu, kao da sam već mrtav. Kakva olakšica.“

Po običaju, pravi se veliki razgovor, ali Aleksandar Tišma je 24. januara u Rabatu, pa je intervju urađen telefonom.

„U Upotrebi čoveka, kao što ima više ličnosti, tako ima i više tokova; uočljiva su dva osnovna toka koja se tek na kraju kontrapunktiraju“ – primećuje novinar našeg lista.

„Polazna tačka za ovu knjigu bio je dnevnik. Uostalom, taj dnevnik je autentičan. Našao sam ga kao dečak od 16 i 17 godina i čuvao sam ga do pisanja knjige, a imam ga i danas“, odgovara pisac.

„Da li je taj dnevnik doslovno unet u roman?“

„Da, on je sasvim autentičan. Predaću ga Matici. Često sam razmišljao o ličnosti koja ga je pisala i koju sam ja poznavao; ali tek pre tri-četiri godine taj dnevnik i uspomene oko njega, kao i druga moja iskustva, dobila su jednu jedinstvenu sliku i omogućila da se od njih napravi roman. Rezultat tog slivanja je verovatno u onome što vi pominjete u svom pitanju.“

1999: Karakteristika

Nećemo još završiti priču o Aleksandru Tišmu, prozaisti koji poslednjih godina doživljava i svoju američku slavu – romane Knjiga o Blamu, Upotreba čoveka i Kapo objavio je slavni časopis The New York Review of Books, u ediciji „Klasici“.

U Dnevniku, 3. februara 2000, Tišma piše: „Pročitao sam nadušak knjigu crtica sedamdesetdevetogodišnjeg Maksa Erenrajha–Ostojića, koju on naziva romanom i koja je dobila NIN-ovu nagradu za roman. Ovo je prva literarna, prva umetnička potvrda moga mešanstva, jer ono što sam ja pisao ispadalo je iz mene naslepo, bez podrške svesti o tome u čije ime pišem. E pa, Erenrajh, polujevrejin kao i ja, to pokazuje i na to ukazuje eksplicitno kroz svog junaka koji nije ni na jednoj strani i ne ume ni za jednu stranu ništa da žrtvuje, pa dakle ni uz jednu stranu da se do kraja ostvari. Ta polujevrejska kolebljivost, nejasnoća, nečistoća nazirale su se kroz moje knjige, ali sad one, i te moje kao njihov izraz, imaju, kao usamljena biljka, jedan tvrd, suv, kočić uz koji mogu da se privežu. Nisam više sam.“

Sećanja me opterećuju jer je moja griža savesti velika. Pišući ovaj roman još jednom sam preživeo moje grehe – rekao je Maksimilijan Erenrajh– Ostojić tada za NIN. „Recimo, epizoda sa gladnim srpskim vojnikom kome nisam dao hleb progoni me i danas. Nešto više, možda, nego ostali moji gresi opisani u romanu. Pišući ovaj roman, oslobađao sam se toga. To je neka vrsta moje ispovesti pred nekim nepoznatim bogom... Plašio sam se da ne budem kao Don Kihot, jer moji postupci tokom rata bili su za moralnu osudu. Ali, nije svako niti svako može biti heroj. Jedino je možda pozitivno što sam priznao svoja moralna zgrešenja za razliku od drugih koji ih možda skrivaju. Nisam uopšte razmišljao o suočavanju sa herojskom tradicijom. Imao sam potrebu da to napišem bez obzira na to šta drugi budu mislili...“

Luka Mičeta je napravio pomenuti tradicionalni razgovor sa dobitnikom, što nikad nije lako u toj gužvi: odluka se decenijama saopštava ponedeljkom, tačno u podne, rok za predaju članka brzo ističe – broj se, evo, završava utorkom popodne...

Ne zaboravimo: oko četrnaest časova sledi ručak.

Nekada je ručku prisustvovao i teatrolog Jovan Ćirilov. Ćirilov je dvadeset osam godina pisao kolumnu Reč nedelje. Prva – „vaterpolo“ – izašla je 31. avgusta 1986, a poslednja – „Ja“ – štampana 20. novembra 2014, četiri dana posle njegove smrti. Svakako, stubac bi uvek posvetio imenu i prezimenu pisca romana godine.

Tako i Maksimilijanu Erenrajhu–Ostojiću, nekadašnjem novinaru upravo ovog nedeljnika.

Maksimilijan će pak saopštiti Luki Mičeti da je tekstove u NIN-u potpisivao i kao Karlo Ostojić, a one u Pravoslavlju pod pseudonimom Josif Ljubicki.

(Nastaviće se...)