70 godina NIN-ove nagrade: Da li veliko priznanje zaista ukida poziciju marginalca?

Koliko iznosi novčani deo priznanja koje dodeljuje naš magazin? Ili je materijalni momenat zaista nevažan – kako je 1980. rekao Slobodan Selenić, ubeđen da je najvažnije da knjiga bude pročitana, a „teško da iko relevantan ne pročita“ nagrađeni roman. Takođe, poništavaju li pare i lovorike poziciju marginalca? Ili su umetnici svakako na margini društva... Barem nisu u zatvoru! Od pet književnika u najužem izboru 1994. godine – četvorica su bili bivši robijaši ili kažnjenici.

1980: Prijatelji

Preskočili smo „ključno“ pitanje: koliko naše priznanje donosi love... Zato ćemo se nakratko vratiti u januar 1981. kada je laureat Slobodan Selenić, nagrađen za roman Prijatelji, rekao da novac tu opšte nije najvažnija stvar: „O nagradama se ne može govoriti u principu. Sasvim sartrovski, mislim da nagradu čini njena praksa. NIN-ova nagrada je zaista ugledna: jednostavno, tu se čovek nađe u veoma dobrom društvu. Naravno, ovu nagradu veoma cenim i iz praktičnih razloga. Najvažnije je, naime, da knjiga bude pročitana, a teško da iko relevantan ne pročita knjigu koja je dobila NIN-ovu nagradu. Materijalni momenat je zaista nevažan. Niko kod nas ne živi od književnosti.“

Kritičari okupljeni oko žirija i ljudi angažovani u organizaciji cele dodele verovatno bi mogli da potvrde kako se ne sećaju književnika ili književnice koji su upitali za novčani iznos.

No, reči Slobodana Selenića podsećaju nas da Gonkur donosi slavljeniku iz restorana Druan samo 10 evra. Drugo je pitanje tiraža i svega ostalog što ide uz ovakvu, s našim okolnostima, nemerljivu slavu.

Ne treba nikako zanemariti ni „dobro društvo“ iz citiranog odgovora.

Kratko: novčani iznos NIN-ove nagrade danas iznosi 1.000.000 dinara. Slovima: milion.

Prvi dobitnik Dobrica Ćosić dobio je 1954. godine 500.000.

Kada Davičo 1956. prima prvu od tri NIN-ove nagrade za Beton i svice, pošto mu je uručeno 300.000, napominje da je pre četiri leta, u jednom članku objavljenom baš u NIN-u, istakao svoje mišljenje da „ovakve nagrade prvenstveno treba davati mlađim piscima, kojima je potrebnija i moralna podrška koju donosi, a i ono što je materijalno u njoj.“

Od tridesetak dela primljenih na konkurs, 1964. nagrađuju ga i za Tajne. Priznanje je uručeno u Klubu naučnih radnika u Beogradu, sa novčanim delom od 300.000. Poređenja radi, poslednjeg dana februara 1965, kada izlazi ta vest, primerak našeg nedeljnika košta 50 dinara.

2011: Bernardijeva soba

Moguće da mnogo pisaca priželjuje lovorike, ali, iskreno, koliko smo puta čuli uzdah laureata što staje u rečenicu: „Šta mi je sve ovo trebalo?“ Ne govorimo o Slobodanu Tišmi, pa ipak citiramo poslednji odgovor iz razgovora sa Draganom Jovićevićem, urednikom rubrike za kulturu:

„Ma ne. Neću ja više ništa ni da pišem. Ja sam završio karijeru. To, što su mi dali nagradu, u nekom smislu je kontraproduktivno. Bolje da su dali nekom mlađem, koga bi to podstaklo da piše dalje. Ja ću možda još malo da piskaram, da se zabavljam, ali Bernardija sam iscedio poslednjim atomima snage. Kada sam napisao Quattro Stagioni, nisam ni verovao da ću bilo šta više pisati. Ali Bog mi je poklonio Bernardijevu sobu. I čitav ovaj spektakl sa nagradom, čitavo to pozorište, za mene je zabava, iako sam svestan da sam time svoju poziciju marginalca poništio. Više ne mogu da kažem da sam marginalac. Ja sam imao taj kult, neko sledbeništvo i preko rokenrola i preko književnosti koju sam pisao. Postojalo je mnogo ljudi koji su se zaklinjali u mene, bio sam im svetlost u životu i sada sam ih, možda, razočarao. Ne znam kako će ubuduće da me gledaju, nije ni važno, ali sigurno neće moći da kažu to je onaj kreten sa Limana. Bojim se da će mi zameriti, reći će da sam se srozao, da sam izdao svoju ideju čim sam primio ovu nagradu. I žao mi je. Ali la commedia è finita.“

Da li zaista veliko priznanje ukida poziciju marginalca?

Otkad je Frane Barbieri 5. aprila 1970. promenio format NIN-a i stvorio ovakav njuzmagazin – bio je glavni urednik od prvog dana februara 1970. do poslednjeg dana oktobra 1972. – dobitnici imaju celu naslovnu stranu za portret, s tim da su na naslovnici, drugim povodima, bili i pojedini članovi žirija: Borislav Mihajlović Mihiz, Igor Mandić, Bogdan Tirnanić, Gojko Božović...

Zar Tišma nije bio marginalac i kada se izvinjavao što odbija da ga za potrebe fotografisanja „(kao) razapnu na krst“, u januarskoj euforiji te 2012.

1994: U potpalublju

Uglavnom, bolje na margini, nego u zatvoru.

„Biće šokantno, ali neće biti netačno: od petorice pisaca koji su ušli u najuži izbor za NIN-ov roman godine – četvorica su bivši robijaši ili kažnjenici – ljudi koji su u raznim vremenima i pod raznim režimima duže ili kraće ležali u zatvorima zbog svojih političkih uverenja“, pisalo je na stranicama NIN-a januara 1995. „Milovan Đilas je robijao i u prvoj i drugoj Jugoslaviji; Dragoslav Mihailović i Ivan Ivanović spoznali su zatvorski život u ’Titovoj Jugoslaviji’; Vuk Drašković u ’Miloševićevoj Srbiji’. Najmlađi od njih, Vladimir Arsenijević (1965), nije osuđivan na kaznu zatvora ali, kao što će se videti iz nagrađenog romana U potpalublju, nije mu nepoznato da i sloboda, u određenim uslovima, može biti robija.“

Intervju sa laureatom uradio je urednik i novinar Luka Mičeta.

Bode oči podatak iz starog članka. Prvo izdanje te Arsenijevićeve knjige objavio je Rad.

„Sponzor je bio neophodan. Bili su to tast i tašta. Tiraž 500 primeraka.“

Nikola Milošević završava obrazloženje stihovima: „Dodeljujući NIN-ovu književnu nagradu jednom mladom autoru koji nema podršku klanova bilo koje vrste, uvereni smo da je dodeljujemo ’Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga’, kako to kaže stara dobra, ali možda pomalo zaboravljena narodna pesma.“

1993: Sudbina i komentari

Roman Radoslava Petkovića odabran je jednoglasno.

Sedam dana posle smrti majke...

„Nazove me tada Borislav Mihajlović Mihiz, inače čovek verovatno najzaslužniji za osnivanje NIN-ove nagrade, da mi izjavi saučešće i čestita. Postoje ljudi, reče on, kojima se u životu ništa ne dešava i postoje ljudi kojima se svašta dešava, vi, očigledno, spadate u ove druge. A niko ne zna šta je bolje – ili šta je gore“, piše pored ostalog Radoslav Petković u tekstu za NIN 2015.

Prenosimo odlomak iz tog izvrsnog eseja:

„Bio je, rekoh, kraj 1993. i početak 1994. godine, vreme kada je u toj državi, vrag bi ga znao kako se i ona u tom času zvala, besnela strašna i, po mnogima, u svetskim razmerama rekordna inflacija. Sponzorstvo NIN-ove nagrade je, mislim prvi put te godine, preuzela neka banka, ne sećam joj se više imena, ni ona ne postoji (...) Banka-sponzor je gromoglasno objavila kako će novčani iznos nagrade biti pet hiljada maraka, suma koja je u tom času bede, kad je deset maraka predstavljalo veliki deo nečije plate, bila nezamislivo ogromna. Javi se meni, dakle, gospođa iz banke i kaže mi da dođem sutra, da će mi izdati čekove u dinarskoj protivvrednosti onih maraka. Da li ste vi ozbiljni, pitam ja, na šta mi ona uvređeno kaže da je vrlo ozbiljna. Problem je bio što se i zvanični kurs, ne samo onaj na Kaleniću, menja dva puta dnevno a ni čekovi nisu vredeli ništa; kao što ste mogli imati problema da nađete taksistu koji bi vas za dinare vozio, radnje koje su čekove primale bile su potpuno prazne, čak ni mineralne vode nije bilo preterano. Tamo gde ste nešto mogli nabaviti čekovi nisu prolazili. Na kraju sam, nekim zapetljanim finansijskim operacijama koje nisam ni tada ni danas razumeo, dobio manje od pola obećane sume (...)

(Nastaviće se...)