Samoupravljanje i privatizacija

Samoupravni društveni eksperiment bazirao se na izgradnji potpuno novih relacija u svim aspektima života. Jedan od njegovih nosećih stubova bila je osnovna organizacija udruženog rada, a fundamentalne razlike između takvog i standardnog privatnog, profitom rukovođenog preduzeća, lako se mogu uočiti i kroz bitno različite bilanse stanja. Prosečna struktura aktive - imovine standardnog preduzeća u tržišnoj privredi sastoji se od opreme i repromaterijala (50 odsto), nekretnina i zemlje (30 odsto) i potraživanja, plasmana u hartije od vrednosti, gotovine (20 procenata). Suština biznisa je, dakle, u opremi, jer je ona baza za kreiranje profita. Zgrade su stare, a oprema nova! U samoupravnom preduzeću osnovu imovine čini skupa i često nepotrebna imovina, zemlja i zgrade (70 odsto) uz staru i nefunkcionalnu opremu (30 odsto). Ono najčešće nema novca na računu, a kada komunistički direktori i političari prezentuju samoupravno preduzeće, najčešće se hvale zemljištem i halama, divnom radničkom klasom i kažu: „mi svega sem novca imamo“. U tom stavu se oslikava sistemska apsurdnost, jer preduzeće je u osnovi mašina za proizvodnju profita, novca. Bitna razlika postoji i na strani pasive - izvora finansiranja. Kapitalističko preduzeće u proseku ima 50 odsto sopstvenog kapitala, a toliko otpada i na kreditne i druge izvore. Istorijat finansiranja samoupravnog preduzeća karakteriše se nacionalizacijom, bespovratnim i beskamatnim kreditiranjem, a u malom broju slučajeva sopstvenom akumulacijom. Više puta su im otpisivani svi dugovi, kao 24. januara 1994, primenom „Avramovićevog programa“. Permanentna inflacija, posebno hiperinflacija, nagrađuje dužnike i temeljno razgrađuje bankarski sistem. Gubici se neprekidno otpisuju na teret društvenog kapitala čime preduzeća jedu sopstvenu supstancu. Takav privredni sistem zahteva neprekidan doping spolja. Gubici se monetizuju, pokrivaju se bankarskim kreditima, potom se prenose na centralnu banku i na kraju se socijalizuju kao javni dug, najčešće strani. Takav neodrživ sistem se urušio, privatizacija je proglašena spasonosnim rešenjem da bi se sada sav društveni gnev okrenuo protiv privatizacije uz veličanje prošlih vremena. Koncept privatizacije provodi se već 25 godina sa osnovnom idejom da ako ima šta da se privatizuje (kapitala) onda on pripada zaposlenima, a ako postoje gubici (negativan kapital) onda je to nadležnost države. U prvom talasu privatizacije, do 2000. privatizovana su najbolja preduzeća (pivare, prehrana, farmacija) najčešće besplatnom podelom akcija zaposlenima i njihovim rođacima, građanima. Te su akcije manje-više kasnije prodate stranim kompanijama i domaćim tajkunima. Tako dobijen novac je otišao na kupovinu stanova, automobila, putovanja, veselja... Posle 2000. korigovan je koncept privatizacije (30 odsto podela, a 70 odsto prodaja) i otpočeo drugi talas. Ostvaren je relativno visok prinos za interne akcionare i državu, naročito privatizacijom duvanske industrije... Međutim i država i samoupravljači su taj novac potrošili, tako da sad nemamo ni novca, ni akcija. Treći talas privatizacije najlošijih preduzeća se sada najavljuje. Postoji verovatnoća da će veliki deo industrijskih preduzeća završiti u stečaju. Očigledno je da nije došlo do ključnih društvenih promena i da je i dalje glavna maksima „dobitke privatizovati, a gubitke socijalizovati“. Država nije izvukla nikakvu pouku iz prethodnog perioda da se povuče iz privrede i posveti svojoj osnovnoj funkciji: pravljenju pravne i druge infrastrukture i finansiranju javnih službi. Ona se na velika vrata vraća u privredu nekritički uzimajući jednima, a dajući drugima. Gospodo, napravite jasna pravila igre, obezbedite fer utakmicu i učinite ljude odgovornim. Dosadašnje neprekidne preraspodele rezultirale su ogromnim dugom, sveprisutnim osiromašenjem i tankim slojem elite. Sedamdeset godina su država i političari imali ogromnu moć nad privredom i rezultati su očigledni.