Naraštaj potrošene budućnosti

Biti stvor doba u kojem živiš, ali ne i njegov rob. Otprilike je tako nemački književnik Fridrih Šiler urečio šta bi svaka nova generacija trebalo da uradi da bi bila pametnija od svojih roditelja i da bi vazda klimavi točak istorije nastavio da se kako-tako kotrlja. U Sjedinjenim Američkim Državama se u poslednjih godinu dana pokrenuo niz debata o manama i vrlinama aktuelnog doba, budući da su pripadnici generacije ipsilon, poznatiji kao milenijalsi, postali najbrojniji udeo stanovništva (75,4 miliona) i radne snage (53,3 miliona). Ujedno su i najmnogoljudnija generacija otkako je sveta i veka procenjuje se da ih je širom planete oko 2,4 milijarde. Kako je pojam generacije po sebi tek analitičko oruđe za raščivijavanje društvenog života, i ovde je definicija prilično proizvoljna milenijalsi su ljudi rođeni u periodu između prvih godina osamdesetih do 2000. godine. Dakle, deca novog milenijuma.

Upravo je ovo određenje bilo glavni razlog da se napravi niz istraživanja o navikama i svakodnevici milenijalsa, i to ne samo u SAD. Ispostavilo se da 97 odsto njih izjutra uključi kompjuter ili mobilni telefon pre negoli svetlo, da im dan protiče uz stalno proveravanje vesti na internetu, a da je 15 odsto doslovce sve vreme onlajn. Rečju, prvi put otkako se mudrosti, gluposti i ludosti prenose s kolena na koleno, generacija nije određena nekim lokalnim društvenim kontekstom, već radikalnom promenom komunikacione paradigme. Reč je o jedinstvenoj, planetarno uistinu umreženoj grupi ljudi, zbog čega je prestižni Istraživački centar Pju upitao više od hiljadu sociologa, psihologa i futurologa kako će milenijalsi razmišljati 2020. godine. Činjenica da su ispitanici istovremeno bili saglasni oko kontradiktornih zaključaka lepo odražava da je budućnost koju će milenijalsi krojiti posve neizvesna.



Neće patiti od kognitivnih nedostataka, već će moći da obavljaju nekoliko zadataka istovremeno, bilo da su lične ili poslovne prirode. Najobrazovanija su generacija, brzo nalaze rešenja iz najdubljih problema, umnogome jer zahvaljujući internetu brže rudare kroz podatke i iznalaze odgovore. S druge strane, neće moći da zadrže informacije, niti da ih dublje obrade. Energiju troše na razmenu preko društvenih mreža i multimedijalnu zabavu. Lako im odluta pažnja. Manjka im sposobnost sintetičkog razmišljanja, održavanja ličnih veza i često kompjutere i telefone koriste kao eksterni mozak, pa se ne oslanjaju na sopstveni, stoji u rezultatima istraživanja.

Neko je davno primetio da je znanje bez istorijske perspektive lišeno razumevanja, a ranije generacijske frustracije fino su utkane i u tkivo milenijalsa. Sve je počelo s najvećom generacijom koja je, veli novinar Tom Brokau, epitet zaslužila zbog uspešne borbe protiv ekonomske krize dvadesetih godina prošlog veka i fašizma u Drugom svetskom ratu. NJihova deca, rođena od početka dvadesetih do početka četrdesetih, nazvana su tihom generacijom, jer su iz današnje perspektive potpuno previđena. Premladi za rat, nedovoljno mladi da ga zaborave, relativno malobrojni s obzirom na finansijsku i egzistencijalnu nesigurnost koju je rat izrodio. Ipak, tiha generacija iznedrila je nemalo kritičkih glasova, dovoljno prodornih da njihove poruke odzvanjaju i danas. Berni Sanders je jedan od njih, kao i njegov prijatelj Noam Čomski. Martin Luter King i Malkolm Iks su različitim sredstvima vojevali za isti cilj ravnopravnost crnaca u belačkoj Americi. Endi Vorhol je promenio likovnoumetničku paradigmu, a Klint Istvud i Šon Koneri filmsku, ukravši usput pokoje srce naših majki i baka. Naposletku, za rođenje rokenrola direktno su odgovorni Elvis Prisli i DŽon Lenon.

Ako se posteljina ređe gužvala u ratnim godinama, već 1945. pojavio se prvi u nizu talasa bejbibumera, generacije koja je trajala do početka šezdesetih. Posleratni optimizam je obuhvatio sve aspekte društvenog života, na svim meridijanima države su šakom i kapom ulagale u obrazovanje, zdravstvo i skućavanje stanovništva, mediji su brujali o izvojevanoj pobedi i obnovi čovečanstva, poslovi su se lako nalazili, a perspektiva nije jurcala iza horizonta. Zbog toga se bejbibumeri smatraju najsrećnijom generacijom do sada para nije bila velika, ali se lako zarađivala, životni izbori bili su oskudni, ali smisleni, a nacionalna i klasna solidarnost su, kažu, bile na ceni. Među njima su Barak Obama i DŽordž Buš Mlađi, Madona i Vitni Hjuston, Dejvid Bouvi i Stiven King, Stiv DŽobs i Prins. Dakle, sve preduzimljivi inovatori, izuzev prve dvojice.



Slede pripadnici generacije iks, ili ikseri, rođeni od početka šezdesetih zaključno s 1980. godinom. Stasavali su u vreme neoliberalnih ekonomskih recepata Ronalda Regana i Margaret Tačer privatizacija, mera štednje, otpuštanja iz javnog sektora, smanjene industrijske proizvodnje što znači da su prvi koji su u mirnodopskim uslovima masovno ostajali bez posla. Pojavile su se rodne, manjinske i LGBT studije koje su dovele do porasta svesti o ljudskim pravima, ali i do razbijanja romantizovanog jedinstva bejbibumera. Prvi su se u ludilu Hladnog rata razočarali u politiku, kao i u svoju opunomoćenost kao potencijalnih političkih subjekata. Zbog bolnog sloma ideala i razvijanja generacijske depresije, zovu ih prozak generacijom, što svakako bolje zvuči nego HIV generacija, premda se i potonje određenje neretko koristilo. Smislili su pank i grandž, pa je slika i prilika iksera bio i ostao Kurt Kobejn. Ciničan, letargičan, samodestruktivan i željan pažnje i razumevanja.

Istini za volju, milenijalsima mnogo toga ne ide naruku. Kako su utvrdili u Pjuu, reč je o prvoj generaciji u istoriji čiji novac vrede manje od novca njihovih roditelja, i to za u proseku dobranih tridesetak odsto. Doduše, imaju mnogo više svakodnevnih izbora s kim će se družiti, koji će mobilni kupiti i gde će kafu popiti što, pak, dovodi do sindroma paralize opcijama, gde se usled mnoštva mogućnosti na kraju ne odabere nijedna. NJihovi su direktni preci pili antidepresive, a kod njih je zabeležena najviša stopa anksioznih poremećaja još od tridesetih godina prošlog veka, zbog čega im se tepa s ksanaks generacija. Prvi su u istoriji kojima je religioznost stvar ličnog izbora, ne obavezno i pojavnog identiteta. Prihvatali međusobne kulturološke, etničke i druge razlike ili ne, vrlo su ih svesni. Vere mahom nemaju ni u velike narative, jer su ih njihovi preci ispričali, probali da ih otelotvore, u čemu nisu uspeli, koliko god veličanstveno.

Nazivaju ih i Petar Pan generacijom, budući da u ranim tridesetim i dalje često nemaju atribute zrelosti. Šestoro od desetoro bejbibumera i iksera bilo je naveliko u braku do 25. godine, što se može reći tek za svakog četvrtog milenijalsa. Budući da su upravo njihovi roditelji pokrenuli trend masovnih razvoda, prirodno je što milenijalsi u bračne zajednice baš i ne veruju. Nemaju stalno mesto stanovanja, već radije žive s roditeljima ili iznajmljuju jeftin smeštaj. Čak trećina ih je nezaposleno, ali kako su odrastali ophrvani pojmovima kao što su ekonomska kriza i recesija, ne treba ih kriviti što u nedostatku ponuda za posao rade od dana do dana, katkad na crno ili u nijansama sivog. Na pomen reči industrija, najpre pomisle na muzički žanr, pa na sektor usluga, bankarstvo, programiranje, mobilnu telefoniju...

Oko 75 odsto milenijalsa ima profil na nekoj društvenoj mreži, gde u proseku imaju oko 250 prijatelja, doduše virtuelnih. Dnevno pošalju po dvadesetak poruka, a njih 83 odsto spava s telefonom pored kreveta. Sluđeni optužbama da su neodgovorni, lenji i nezreli, navalom često kontradiktornih informacija i činjenicom da novčanik nikako da se popuni, razvili su nešto što bi cinik nazvao egocentrizmom, a dobrodušnik mehanizmom samoodbrane. Paradigma izražajnosti prosečnog milenijalsa su selfi i lični blog. Paradoksalno, selfiji se puštaju u virtuelnu stvarnost, gde se procenjuju, a blogove piše svaki treći pripadnik ove generacije, dok ga svaki drugi čita. Na delu je, dakle, dijalektika između samozaljubljenosti i nasušne potrebe za komunikacijom koja se, da bi se izbeglo dublje, iskreno upoznavanje, neretko svede na lajk ili na šer.



Teško ih je prevariti, a još je teže uveriti ih u neki društveno-politički projekat. Na proteste 1968. godine gledaju kao na naivnu, poslednju iskrenu iskru zajedničkog revolta, premda su i sami katkad spremni da ratoborno izađu na ulice. I to upravo dogovarajući se preko teško nadgledljivih društvenih mreža, o čemu svedoče svi građanski nemiri u poslednjih desetak godina oni koji su iznedrili Sirizu, Podemos i pokret Okupiraj Volstrit i oni koji su do temelja uzdrmali egipatski, turski, a nedavno i makedonski, bosanskohercegovački politički i državni establišment. Danas je, ispostavilo se, daleko lakše šifrovanim porukama razglasiti nezadovoljstvo i sprovesti ga u delo nego ikad u istoriji. Istini za volju, paradigma aktivizma milenijalsa verovatno je pokret Anonimus, čija se dela u najjalovijem slučaju svode na hakovanje i obaranje raznih sajtova, a u najučinkovitijem obliku završe na razotkrivanju tajnih dokumenata, koji su tajni najčešće s nekim gadnim razlogom.

Među herojima milenijalsa otuda se mogu naći i šok-performeri poput Lejdi Gage, i selebritiji poput Kim Kardašijan, pa i netalentovani proizvodi industrije zabave kakav je DŽastin Biber. Istini za volju, vazda je tako bilo sada je prosečnost verovatno samo teže sakriti. Pravi heroji milenijalsa, karakteristični upravo za svoju generaciju, ipak su ljudi poput zvuždača Edvarda Snoudena i Bredlija Meninga, pakistanske učenice, aktivistkinje i dobitnice Nobelove nagrade za mir Malale Jusufzai i osnivača Fejsbuka Marka Zakerberga.

Neizvesno vreme rađa s neizvesnošću pomirene ljude. Zato budućnost ne treba nikoga da začudi, kakva god da bude. Jedno je, međutim, izvesno tradicionalni snovi o zaposlenju i penziji, formiranju porodice i mirnom životu su s milenijalsima prošli. Ako među njima trenutno ne postoji konsenzus oko smera u kojem svet treba da krene, ne znači da neće nastati. A kada se pojavi, zahvaljujući generacijskoj umreženosti će se preko noći ustoličiti i malo šta će biti isto.

Milenjalsi u brojkama

2,4 milijardi ljudi pripadnika Y generacije rođeno je između 1980. i 2000. u svetu, prema izveštaju UN 2015.

320-380 miliona u Kini

75,4 miliona u SAD

1.736.866 pripadnika Y generacijev živi u Srbiji

Četvrtinu populacije čine pripadnici Y generacije u zemljama EU

Do 2020. će predstavljati polovinu svetske radne snage, a svaki treći će biti nezaposlen

Trećinu punoletnih osoba u svetu do 2020. činiće milenjalsi

Svaki drugi Indijac će za četiri godine pripadati generaciji Y