Širi i uži „Dablinci“

Reč je o „selekcionom sistemu“. Gospodin Gocić piše: „Od više hiljada predloga, u širem izboru nađe mesto do 160 romana. [...] Među autorima koji su 2015. prošli prvi selekcioni krug...“ Nema, zapravo, nikakvog „prvog selekcionog kruga“, „šireg izbora“ ni „više hiljada predloga“. O Međunarodnoj dablinskoj književnoj nagradi odlučuje se trostepeno. Najpre se načini „longlist“, pa „shortlist“ i na kraju se bira pobednik. „Longlist“ se ovde pogrešno razume kao „širi izbor“, iako, zapravo, to nije. Nema nikakvog izbora. Ne postoje „hiljade predloga“, iz kojih se onda odabira najboljih 160. Ko bi se, uostalom, latio takve nemoguće misije za samo oko tri meseca koliko protekne od zaključenja prijavljivanja do objavljivanja „longlist“. Da bi dela dospela na „longlist“, odnosno „spisak preporučenih“, dovoljno je da zadovolje dva tehnička uslova. Prvo, posredi treba da je roman objavljen prethodne godine na engleskom, svejedno da li izvorno napisan na ovom jeziku ili preveden na njega. Drugo, knjigu mora da preporuči jedna od 400 biblioteka koje za to dobijaju poziv od dodeljivača nagrade. Takvih dela sakupi se godišnje tek oko 150, nikako više hiljada. Naći se na „longlist“ nije, znači, nikakva književna vrlina. To je samo potvrda da su knjige u skladu s tehničkim propozicijama. Tek potom sledi književno vrednovanje. Žiri će utrošiti oko pola godine da od preporučenih 150 dela izdvoji 10 koja će uvrstiti u „shortlist“, „uži izbor“, da bi među njima na kraju odabrao roman kome će dodeliti Međunarodnu dablinsku književnu nagradu. Pisci čija su dela dospela na „longlist“ nemaju, dakle, razloga da se diče ovim „uspehom“. Čak pet mojih knjiga bilo je na „spisku preporučenih“, ali ne po svojoj književnoj zasluzi. NJome bih mogao da se podičim da se neka probila u „uži izbor“, ali, nažalost, nije.