Milo radi kako mu drago

Nedavna razmena oštrih reči i umalo pesnica između lidera vladajuće Demokratske partije socijalista i premijera Crne Gore Mila Đukanovića i poslanika opozicionog Demokratskog fronta u malom odražava današnju političku realnost Crne Gore. S jedne strane je autokrata koji je, presedajući iz premijerske u predsedničku stolicu i natrag, s kratkim zauzećem i fotelje ministra odbrane, na vlasti proveo gotovo 21 godinu. U Evropi mu po vaktu konkurenciju predstavlja još samo Aleksandar Lukašenko, predsednik Belorusije i poslednji evropski diktator, kako neki vole da kažu. S druge strane je jalova i bezidejna opozicija čiji se politički domašaj svodi na dobacivanje, ili, u nešto boljem slučaju, demonstracije kakve su se zbile prošlog oktobra na ulicama Podgorice.

Da ne bude zabune, situacija nije ništa bolja ni u većini država nastalih raspadom Jugoslavije. U osvit desetogodišnjice nezavisnosti Crne Gore, kada je 55,5 odsto glasača na referendumu odlučilo da izađe iz zajednice Srbije i Crne Gore, prebacujući za pola procenta prag koji je propisala EU, u crnogorskoj politici se iskazuje jednako velika podeljenost kao i drugde na Balkanu. Kako stoji u saopštenju Crnogorske kulturne mreže, deo opozicije će jubilej proslaviti mimo zvaničnog programa, deo se još ne izjašnjava jer očekuje učešće u vladi izbornog povjerenja koja bi trebalo da se formira do skorih parlamentarnih izbora, a Srpsko nacionalno vijeće, koje predstavlja 178.110 Srba, ili 28,7 odsto ukupnog stanovništva, takođe će zaobići slavlje.

Bilo bi dobro da Srbi koji žive u Crnoj Gori shvate da je bolje da se okrenu svojoj domovini. Ovo je rijedak primjer u svijetu da dio građana i svi opozicioni subjekti bojkotuju najveći jubilej u novijoj istoriji svoje države, stoji u saopštenju CKM-a. Što je, čini se, prvenstveno zasluga političko-partijskih vrhuški vladajućih, jer Crnu Goru nisu pomerili mnogo dalje od mesta na kojem je 2006. bila, i opozicionih, jer se nisu izborili za poverenje građana, delom usput osporavajući legitimno pravo naroda na državotvorno samoopredeljenje.

Pomaka je, naravno, bilo, makar iz perspektive evroatlantskih integracija. Od početaka privatizacionih procesa krajem devedesetih do 2015, privatizovano je 85 odsto javnih preduzeća, gde potpadaju sve bankarstvo i telekomunikacije. Nezaposlenost iznosi za ovdašnje uslove podnošljivih 18,5 odsto nižu ima samo Slovenija, i to 13,1 odsto premda javni dug iznosi alarmantnih 60 odsto. Uzimanje evra za zvaničnu valutu umnogome je olakšalo priliv stranog kapitala, pa se Crna Gora na Forbsovoj listi zemalja u kojima je ponajbolje započeti biznis našla na solidnom 49. mestu neznatno iza Slovenije (20), Makedonije (39) i Hrvatske (46) i dobrano ispred Bosne i Hercegovine (78) i Srbije (83). Ne treba otuda da čudi da su strana ulaganja u 2014. dosegla 483 milina dolara, što je među najvišim ulaganjima po glavi stanovnika u Evropi. Prosečna bruto zarada iznosi 725 evra, dok je neto plata u proseku 480 evra.

Početkom 2010. godine, Crna Gora je uključena u Akcioni plan za članstvo u NATO, a okončanje pristupnih pregovora i primanje u ovu organizaciju očekuje se u julu. Stav prema NATO ponovo je pokazao podeljenost crnogorske politike i način na koji se ona prenosi na stanovništvo. Dočim je DPS još 2009. bio pokrenuo kampanju za ulazak u NATO, kritikovanu od strane norveške NVO Nansen Dialogue Network zbog značajnog ulaganja sredstava u pristrasnu, propagandističku kampanju usred recesije, ostatak opozicije listom je tražio organizovanje referenduma. Istraživanje iz decembra prošle godine bilo je verovatno jedino gde se zapravo čuo glas naroda 47 odsto građana Crne Gore bilo je za ulazak, 39 odsto bilo je protiv, a 14 odsto je bilo neopredeljeno. Ponovo, politikantstvo je zaglušilo ozbiljniju raspravu o neophodnosti odnosno suvišnosti ulaska u NATO, a vest o skorom pristupanju bila je jedan od okidača oktobarskih protesta.

Kada je o ulasku u EU reč, 68 odsto stanovništva smatra da bi on doneo brojne dobrobiti. Crna Gora je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju u oktobru 2007, tri godine kasnije je dobila status kandidata, a 2012. je otpočela pregovore. Jedan od najčitanijih komentatora unutarevropske politike i proširenja EU Adelina Marini je primetila da Crna Gora jedina u regionu vodi normalne pregovore, jer je otvorila najviše poglavlja njih 22, a do danas nijedno nije blokirano iz nekog razloga, poput nerešenih bilateralnih sporova s državama članicama, kulturno-verskih razlika ili nečeg trećeg. Podsetila je, međutim, i na upozorenje Johanesa Hana, komesara za proširenje, kako je napredak u oblasti vladavine prava i borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala ograničen. Otuda je odlučeno da poglavlja 23 i 24 (Pravosuđe i osnovna prava, odnosno pravda, sloboda i bezbednost) budu privremeno zatvorena, sve do potpisivanja ugovora o pristupanju.

Nemalo je glasova koji tvrde da će na rešavanju ovih pitanja moći da se poradi tek kad Đukanović ne bude politička, institucionalna i medijska konstanta Crne Gore. Radio Slobodna Evropa prozvao ga je najpametnijim čovekom na Balkanu 2008. godine, koliko zbog duge vladavine, toliko i zato što je izbegao izručenje italijanskoj policiji 2003. kada je u njihovom izveštaju spomenut kao saradnik italijanske mafije u švercu cigareta. Pozivao se na diplomatski imunitet i dočekao 2009. kada se od istrage definitivno odustalo.

Đukanović je pametno priznao da je zvanična Crna Gora učestvovala u švercu cigareta, uz napomenu da je to bio jedini opipljiv izvor prihoda u vreme međunarodnih sankcija protiv SRJ. Problem je što većina ovako stečenih sredstava prema nekim procenama, godišnje i do 700 miliona dolara nije dolazila do državnog budžeta, već se slivala u inače nabrekle džepove elita, istih onih koje već dvadesetak godina čine krem crnogorskog društva. U umešanost Stanka Subotića u šverc se naširoko pisalo, o njegovoj saradnji s Đukanovićem takođe, a poznato je da je dok je bio na poternici Interpola poslovao u Crnoj Gori. Pamti se i jedan Đukanovićev intervju u kojem je, na pitanja o Darku Šariću, njegovom traženju crnogorskog državljanstva i vezama s tamošnjim MUP-om, odgovorio kako pravosudni sistem poštuje prezumpciju nevinosti. Jedini je problem što je SRJ o Šariću imala dosije još od 2000. godine. Imidž Crne Gore kao odmorišta političkih i drugih izopštenika izgradio se i u inostranstvu, pošto je bivši premijer Tajlanda Taksin Šinavatra, tražen u matici zbog korupcije i kršenja ljudskih prava, dobio crnogorski pasoš.

Kada je prošle godine uhapšeno nekoliko visokih zvaničnika zbog optužbi za malverzacije pre svih, gradonačelnik i bivši gradonačelnik Budve Lazar Rađenović i Rajko Kuljača, Đukanovićev savetnik Aleksandar Tičić, pa čak i bivši predsednik SCG Svetozar Marović establišment je ova lišavanja slobode doveo u vezu s obračunom s korupcijom, premda je jasno bilo da su posredi bili politički obračuni. U vreme zaključenja ovog broja, stigla je vest da se Marović nagodio s tužilaštvom. EU smatra da je bolje sarađivati s aktuelnom državnom vrhuškom, nego protiv nje, naročito zbog kompleksnih kriminalnih veza u regionu i još zakukuljenijih nacionalno-političkih trvenja koja bi bez Đukanovićeve čvrste ruke izvesno izazvala širi potres. Realpolitika na delu je ono što će Crnu Goru očuvati do daljeg, pa čak i ako to podrazumeva okretanje leđa Srbiji, šta god prosrpske partije i građani o tome mislili i osećali.