San o novom životu

Postoji nešto uzvišeno u utapanju i nestajanju barem tako misli Radiohead, nezvanično najveći bend na svetu, predočivši nam takve porive u How to Disappear Completely 2000, a potom i Pyramid Song 2001. Stoga ne čudi da je bend koji je 2007. napravio ekonomski bum najavivši izlazak albuma In Rainbows svega 10 dana unapred i omogućivši publici da album plate koliko žele, početkom meseca izbrisao gotovo svaki trag postojanja na internetu, da bi zatim u četiri dana predstavio dva spota i zatim 8. maja svoj deveti album A Moon Shaped Pool.

I opet nas iznenađuju. A Moon Shaped Pool je najintimniji, najnežniji i najkompaktniji Radiohead album. NJegov jedini novi element kreacije dolazi od rastanka frontmena Toma Jorka od partnerke Rejčel, nakog 23 godine zajedničkog života. Stoga, sve je novo, a ovoga puta, umesto za intelektualnu sujetu, bend hvata za gušu. Na mestu oštrih elektronskih manevara sa The King of Limbs na 11 delimično novih, a delimično recikliranih pesama, čujemo konvencionalnije muzičke pravce, jasne melodije i gotovo klasičnu orkestraciju. Ne dajte se zavarati, efekat koji bend postiže svojim prvim ogoljivanjem pred masama je veličanstven.

Osim prve pesme, politički obojene Burn the Witch, u kojoj Jork prepoznatljivim falsetom sarkastičko huška masu da spali protivnike, album nema istaknuti singl. Bend je napustio potragu za koherentnošću radi fokusa na čistoću melodije i jačinu emocije uznemirenosti i napuštenosti, što se najviše oslikava u tekstovima.

Za čoveka koji je pre 15 godina delove tekstova na albumu Kid A sastavljao tako što je nasumično izvlačio stihove iz šešira, Jork se u pisanju ovog albuma, možda neočekivano, predaje emotivnom kolapsu. Rečenice kao što su sanjari nikad ne nauče ili istina će te povrediti u ustima mnogih zvučale bi bljutavo, ali sjajni DŽoni Grinvud i Londonski savremeni orkestar, koje ubacuje u jednačinu, upumpavaju magiju, horove i božanstvene strune u te reči, dajući im snagu.

Melanholična smirenost se prožima kroz najveći deo albuma. Druga pesma Daydreaming, u režiji Pola Tomasa Andersona, prati nežni klavir i eho Jorkove utučenosti povodom srušenih snova. Decks Dark je klasični Radiohead, intenzivnih perkusija i gitare, ali i pesma sa refrenom. Desert Island Disk je tih, akustični Jorkov san o novom životu, praćen elektronskim efektima samo na ivicama, a Full Stop je jedina numera koja liči na noviju eru benda, uz pulsirajuće krautrok sintisajzere koji se potom stapaju sa maničnim perkusijama bubnjara Fila Selveja. Ovakvi prelazi, osećaju se još više na pesmama kao što je Present Tense,u kojoj Jork autoironično peva I dont get heavy uz akustične bosanova zvuke koji se besprekorno pretaču u orkestarski aranžman DŽonija Grinvuda i hukanje hora u pozadini. Glass Eyes prati muzika slična klasičnim Grinvudovim aranžmanima na radu na poslednja tri saundtreka filmova Pola Tomasa Andersona, dok momenat katarze stiže na meni omiljenim Identikit i Tinker Tailor..., uz svedene uvode koji eskaliraju u raskošan orkestarski aranžman ili horsko pevanje. The Numbers nas, u skladu s dosadašnjim opusom benda, opominje da ćemo uništiti planetu ako se ne osvestimo, a na kraju nas čeka stara miljenica publike, tiha i intimna True Love Waits, u kojoj Jork sm za klavirom preklinje voljenu osobu da ga ne ostavi. LJudska ranjivost, dosad nepoznata komponenta rada ovog sastava, iz ovih pesama se ne čini kao nepoželjna osobina. Naprotiv, postaje izvor fantastične kreativnosti, snage i najčudnije, nade.