Bacanje pod autobus

DŽeremi Hant izvesno neće postati novi britanski premijer. Iako po svemu dostojniji i ozbiljniji od dvojice finalista - mada istovremeno i daleko od toga da bilo kome uliva preveliko poverenje - aktuelni ministar spoljnih poslova će, kad naredne sedmice budu objavljeni rezultati izjašnjavanja članstva Konzervativne stranke o novom lideru (koji će onda po automatizmu preuzeti i premijersko mesto od odlazeće Tereze Mej), iz te trke izaći kao poražena strana. Pobednik će biti Boris DŽonson, njegov prethodnik na mestu šefa diplomatije, koga većina torijevaca, prvenstveno tvrdokorni zagovornici izlaska iz Evropske unije po svaku cenu - makar i bez sporazuma - vide kao onog ko će najbolje oposliti herkulovski zadatak koji će stajati pred novom vladom, te nekog s kim na čelu su im šanse da sačuvaju vlast i posle narednih parlamentarnih izbora, kad god oni bili, najveće. Ipak, bez obzira na to što ni on kao višestruki ministar nije bez putera na glavi - koliko god u odnosu na notorno nepouzdanog, lažljivog i prevrtljivog DŽonsona delovao kao oličenje vrline - Hant će makar moći da kaže da je u jednom kritičnom trenutku, čije će potencijalne implikacije možda do kraja postati jasne tek u skorijoj budućnosti, postupio ispravno i kao ministar i, još važnije, kao čovek. Kada je prošle sedmice trebalo javno stati u odbranu ne samo britanskog ambasadora u Sjedinjenim Državama, ser Kima Deroka - nakon što se ovaj, posle objavljivanja procurilih poverljivih diplomatskih depeša u kojima je aktuelnu američku administraciju opisao kao nesposobnu i disfunkcionalnu, našao na udaru predsednika Donalda Trampa koji je, uz bujicu uvreda, na Tviteru obznanio da Bela kuća prekida svaku komunikaciju s Derokom - nego i integriteta kompletne diplomatske službe, pa implicitno i britanskog samopoštovanja, Hant je tako i uradio; između ostalog i u televizijskoj debati s DŽonsonom. DŽonson pak podršku nepravedno napadnutom ambasadoru nije želeo da pruži ni pre televizijskog nastupa, ni posle više puta ponovljenog insistiranja voditelja da se o ovome izjasni. Jedan od najcenjenijih profesionalaca u redovima britanske diplomatije, kome je službovanje u Vašingtonu poslednje u karijeri pred odlazak u penziju (mandat mu je isticao kasnije ove godine), Derok je, Trampovim pritiskom već doveden u situaciju da ne može da obavlja posao koji mu je poveren, shvatio da ga budući premijer neće uzeti u zaštitu i sutradan po DŽonsonovom televizijskom nastupu uradio jedino što mu je preostalo - podneo ostavku. NJegove kolege, pripadnici diplomatske službe, bili su konsternirani: čovek koji će za koji dan doći na čelo britanske vlade je, faktički na mig iz Vašingtona i u očiglednom pokušaju da se dodatno umili infantilnom, hirovitom stanaru Bele kuće, žrtvovao ambasadora zbog pošteno sročenih izveštaja koje je slao svojim šefovima u Londonu. Kao i drugi pripadnici britanskih javnih službi naviknuti da budu diskretni i svoj posao obavljaju daleko od očiju javnosti, zaposleni u Forin ofisu su ovog puta formalnim i neformalnim kanalima - ponajviše preko šefa diplomatske službe Sajmona Mekdonalda u obraćanju parlamentarnom odboru za spoljne poslove - toj istoj javnosti nedvosmisleno stavili do znanja da su koliko zgranuti, toliko i zabrinuti: znači li ovo da odsad diplomate svoje izveštaje treba da pišu pritvornim jezikom, onako kako je politički oportuno, umesto da stanje u zemlji službovanja opisuju onakvim kakvim jeste? Užasnuti su bili i neki istaknuti torijevci, makar oni u njihovim redovima kojima Bregzit nije popio mozak: i njima je, kao i drugima, bilo jasno da je DŽonson odbijanjem da javno podrži, ambasadora, kako se to anglosaksonskim žargonom kaže, „bacio pod autobus“. Rođeni oportunist i muljator - po čemu je, uprkos superiornijoj inteligenciji i neuporedivo boljem obrazovanju od američkog predsednika, nalik Trampu; nije ni čudo što ga ovaj simpatiše i Britancima odavno preporučuje za premijera - DŽonson je, u pokušaju da koliko-toliko popravi utisak, krenuo da nemušto objašnjava kako Deroka u debati nije podržao da ga „ne bi uvlačio u politiku“, ali je brzo zaćutao, valjda videvši da mu niko ne veruje. Kao što mu, može se pretpostaviti, nije poverovao ni Derok kada ga je ovaj nazvao i izrazio mu svoje „žaljenje“ zbog ostavke koju je podneo. Jer, „DŽonsonova odluka da ne stane u njegovu odbranu bio je svestan čin sabotaže. (...) DŽonson je rešio da ga izda jer svoj odnos s Trampom smatra presudno važnim za uspeh Bregzita, i jednostavno nije mogao sebi da priušti da premijerski mandat otpočne sukobom sa SAD oko diplomate za koga ionako nije imao mnogo simpatija“, piše u Gardijanu Patrik Vintur, primećujući još kako je „otpočetka bilo prilično jasno da je politička svrha puštanja u javnost diplomatskih depeša bila smena Deroka, kako bi na njegovo mesto bio postavljen neki bregzitovac kakav je po Najdželu Faražu (vođi Bregzit stranke, prim.) - a sada, reklo bi se, i po DŽonsonu - potreban ukoliko Britanija želi da izvuče maksimalnu političku i ekonomsku korist od Bregzita“. Paralelno sa šokom izazvanim DŽonsonovim kukavičkim podilaženjem Trampu (drugačijih interpretacija slučaja Derok praktično nema ni s druge strane okeana; „zločin britanskog ambasadora sastoji se u tome što je konstatovao ono što je očigledno“, primećuje vašingtonski časopis Atlantik), i u situaciji kad je evidentno zašto se sve završilo kako se završilo, Britanci sad moraju da se nose i s drugim implikacijama afere - za početak, kako je do curenja poverljivih izveštaja u javnost došlo. Još direktnije: ko je novinarima lista Mejl on sandej, nedeljnog izdanja visokotiražnog i uticajnog, snažno probregzitovski nastrojenog tabloida Dejli mejl, doturio poverljive depeše. Budući da kanali diplomatske komunikacije nisu hakovani, jedino logično objašnjenje je da, kako između ostalih ukazuje i Martin Ketl, opet u Gardijanu, onaj koji je dokumenta pustio u promet „mora biti visoko rangirani zvaničnik, političar ili diplomata, koji ima pravo pristupa poverljivim materijalima“. Što znači da bi zbog toga taj neko mogao da završi i u zatvoru. Britanska štampa je, štaviše, prošlog vikenda prenela da je osoba osumnjičena za prosleđivanje diplomatskih depeša novinarima već identifikovana. A onda je, zahvaljujući najblaže rečeno trapavoj intervenciji zamenika šefa londonske policije Nila Basua, slučaj poprimio dodatnu dimenziju, ponovnim aktuelizovanjem u Britaniji - i ne samo u Britaniji - poslednjih godina stalno prisutne teme granica medijskih sloboda kada je reč o objavljivanju poverljivih državnih dokumenata. Basu je od medija zatražio da prestanu s objavljivanjem diplomatske prepiske jer bi u protivnom mogli da imaju posla sa zakonom - i momentalno završio s figurativnom pitom na licu. Ne samo da je Mejl on sandej i u narednom broju nastavio s objavljivanjem Derokovih izveštaja (najviše pažnje privukla je njegova ocena da je, više nego bilo čime drugim, Trampova odluka da povuče američki potpis sa nuklearnog sporazuma s Iranom bila motivisana željom da naudi bivšem predsedniku Baraku Obami, kome je taj sporazum bio najveće spoljnopolitičko dostignuće), nego su i drugi mediji jednoglasno skočili u odbranu prava da obelodane svaki poverljivi dokument za koji se proceni da je njegovo objavljivanje u javnom interesu; priliku da lako poentiraju iskoristili su i političari, uključujući Hanta i DŽonsona, ukazivanjem da je neovlašćeno curenje tajnih akata jedno, a neprikosnoveno pravo medija da o tome izveštavaju nešto sasvim drugo. Za britanske medije, uostalom - na stranu svi gresi tamošnje štampe, a bilo ih je onoliko - ne treba brinuti: i toliki prethodni pokušaji vlasti da im stave brnjicu nisu uspeli. Kada je reč o perspektivi s kojom se, u svetlu predstojećeg istupanja iz EU, suočava čitava zemlja, međutim, mnogi su uvereni da stvari ne stoje dobro; i pribojavaju se da će s DŽonsonom na čelu vlade stajati još gore. Kad bekstvo iz tobožnjih evropskih lanaca bude okončano i kad se, lišena specifične težine koju joj je davalo članstvo u Uniji, suoči s nužnošću da svoje buduće, pre svega trgovinske odnose sa svetom u što kraćem roku uredi na nov način, slugeranjski odnos prema SAD kakav će, sudeći ne samo po slučaju Derok, imati budući premijer DŽonson (barem dok Tramp stoluje u Vašingtonu, a to bi moglo da potraje) teško da će od Britanije napraviti išta više od, slute pesimisti, velike bescarinske zone - ili nečeg još goreg. „Britanija rizikuje da postane vazal jedne kapriciozne, unilateralistički nastrojene države“, piše Ketl. „DŽonson ili njegov naslednik tako bi postao britanska Keri Lam (predsednica hongkonške vlade, prim.) u odnosu na vašingtonskog Si Đinpinga.“ „This is the 51st state of the USA“, pevao je davne 1986. mladi i gnevni Mat DŽonson, vođa britanskog benda The The opisujući svoj doživljaj tadašnje političke i socio-ekonomske klime u domovini. Pesma se zove Heartland; i zvuči kao da je juče napisana.