Prigodni spektakl

Pamćenje je kroz ljudsku istoriju bilo izuzetak, a zaborav pravilo, piše Alaida Asman u Oblicima zaborava, sažimajući tom rečenicom slične iskaze mnogih teoretičara informacionih tehnologija, koji potom primećuju da je danas situacija obrnuta. Kroz beslovesno memorisanje podataka pamćenje se, a ne zaborav, pretvara u pravilo koje, međutim, ni najmanje ne garantuje izvesnost prošlosti. U tom buljuku zapamćenog, zapravo nijedna prošlost ne ostaje za nama. Živimo, kažu, u sadašnjosti preplavljenoj mnogim simultanim prošlostima, a u meni se, dok gledam na TV nekrofilni spektakl obeležavanja Oluje u Krušedolu, odmah povezuje štošta naizgled nepovezivo. Pomislio sam, najpre, da bi upravo idealno mesto tog spektakla mogao da bude novi Trg republike, inače, kako čujem, namenjen „spektaklima“, i prosto mi bi žao što to nisam predložio Goranu Vesiću kada sam ga nedavno spazio kako bezbrižno šeta Beogradom. Uostalom, koje bi mesto bilo bolje za obeležavanje jedne tako sramne rupe u sećanju, kao što je Oluja, od jedne bukvalne rupe urezane u sam centar Beograda? A pre neki dan mi je prijatelj ukazao na prisustvo „stadionskih“ reflektora već postavljenih na četiri strane Trga, čija će svrha, izgleda, biti da tu rupu osvetle, snažno, blešteće, ne bi li to zjapeće ništa bilo što raskošnije, a s njom i svi spektakli koje nam vlast, sada i ubuduće, priprema. A onda, u želji da vidim kako bi takva manifestacija zaista mogla da se isplanira za neku narednu godinu, pade mi na pamet da malo osmotrim taj prostor iz vazduha, tačnije kroz opciju satellite view koju nudi Google Maps, te sam tom prilikom uvideo zanimljivu (iako sasvim banalnu) stvar. Naime, Google Maps nudi različite načine „šetnje“ po mapiranom prostoru, među kojima satellite view i street view. Prvi omogućava da grad osmotrimo iz ptičije perspektive, te vidimo sasvim skorašnji izgled Trga republike - radove u toku, tačnije trg sravnjen sa zemljom, kakav je sada i kakav će, po svemu sudeći, na malo drugačiji način, i ostati. Gugl relativno često ažurira svoje „satelitske slike“ i to što se vidi obično je staro tek mesec-dva. A onda, ako iz donjeg desnog ugla pokupite žutog čovečuljka, koji služi da se osmotri prostor iz perspektive pešaka (street view), i spustite ga sred spomenutog trga, najednom ćete se, kao nekim čudom, naći u prošlosti. Tačnije, naći ćete se na tom istom mestu pre početka SNS-ovskog razaranja, i Trg će vam se ukazati kakav je doskora bio. Ništa posebno, naravno, u pitanju je samo neusaglašenost vizuelnog materijala, ali u tom se prelazu sa nedavnog sadašnjeg na nedavno prošlo stanje posmatraču nudi uvid u neobičnu bezvremenost, u suštinsku lišenost sadašnjosti, kao potvrda da se na sadašnjost kao takvu - kao autentično vreme grada - na ovom prostoru više uopšte ne može računati. Nema sadašnjosti na trgovima na kojima se ne živi. Ali zato bi se mnogi otpadi prošlosti mogli tu izliti i zasijati, kao što će, uostalom, uskoro biti slučaj, čim Vučić tu zakorači da proslavi otvaranje Ničeg. A što se Oluje tiče, ja se, eto, baš sećam tih dana. U državnim medijima ni jedne vesti o talasu izbeglica. Na Prvom programu RTS-a: cirkus. Nesumnjivo, slika pobegla iz nečije perverzne podsvesti: defile dresiranih životinja, žonglera i klovnova. Radio B92 javlja da se izbegličkim kolonama zabranjuje pristup Beogradu. Neke primaju u hale sajmišta, dok ostale preusmeravaju prema Kosovu. Nezavisni mediji zovu građane da pomognu u onome što sramna država, ne bi li prikrila ratni poraz, ne radi - da za izbeglice obezbede hranu, vodu, odeću i lekove. Policija stoji na svakom odvajanju sa auto-puta i sprečava da se kolona izlije gde ne treba. Da ne daj bože ne uđu u Beograd. Sve ono što će se kasnije upotrebiti za dramatične špice koje prikazuju izbeglice na traktorima, što se i ovih dana vrte na televizijama, prizori su dubokog licemerja: snimci ljudi koje država ne prima, već tera, preusmerava ili prisilno mobiliše. Gomila upotrebljivih tela koja su izgubila jednu svrhu, pa im je trebalo dati novu. I danas, 24 godine kasnije, hiljade obespravljenih, zguranih u kolektivne centre, kojima država sistematski negira status civilnih žrtava rata, lišavajući ih najosnovnijih ljudskih prava, ima tu svrhu da se za njom jednom godišnje zasuzi uz prigodni spektakl. Pitam se šta je danas odvratnije za one koje su Srbi i Hrvati zajedničkim trudom iz jednog pakla preselili u drugi: hrvatsko slavlje ili srpski dan žalosti?