Spržena zemlja

Prisilno mi se poslednjih dana kao fleševi vraćaju scene iz kultnog Kjubrikovog filma Paklena pomorandža koji je snimljen pre gotovo pola veka. LJudi-sprave na navijanje, zombiji koji se slepo pokoravaju volji nadređenog, zupčanici ispranog mozga koji ne razmišljajući rade sve što im se kaže, igračke kojima se besomučno manipuliše... I bezumno nasilje, ultranasilje u svim formama... I ne samo zbog direktne asocijacije sa scenama brutalnosti i divljanja navijača koji su u mrkloj noći na auto-putu „Miloš Veliki“, pod fantomkama i sa zapaljenim bakljama u zasedi presretali automobile koji su se slučajno tog časa našli na liniji njihove vatre i lomili im šoferšajbne, prozore ili krovove, već mnogo više zbog osećanja da se svekoliko nasilje ovde već otelo kontroli i da nema znakova istinske želje da se ono zaustavi. Naprotiv. Relativno brzo hapšenje devet huligana koji su kao deo veće grupe nasumično birali žrtve na auto-putu ne može da popravi utisak da taj stravični događaj nije zavredeo konferenciju za medije onoga koji je drži maltene zbog svog tvita. I ne samo to, nego je ova nezapamćena brutalnost nazvana „incidentom na auto-putu“ u kome je bilo „lakše povređenih“ i posle koga su „izgrednici uhapšeni“. Verbalna škrtost posledica je činjenice da su akteri ovog zločina navijači Partizana koje nije pametno ljutiti, naročito kad se približavaju izbori i kad vlast nastoji da zbije redove i sačuva od osipanja biračko telo koje je na prošlim izborima osvojila. Zato je taj događaj gurnut na marginu javne pažnje, u vesti bez mnogo komentara i analiza. I zato je predsednik države pokazao veliko razumevanje i senzibilnost prema ideji navijača Zvezde da ispred stadiona „Rajko Mitić“ dovezu i postave tenk. Gde su ga kupili i kako je tu stigao za njega nije bila tema. A kao pravi portparol Zvezdinih navijača izašao je pred novinare opremljen podacima, doduše netačnim, o drugim evropskim sportskim klubovima koji takođe imaju tenk ispred svojih stadiona kao simbol. Pokazivao je potom predsednik novinarima fotografije koje dokazuju da je oklopno vozilo u kom su se vozili igrači nastalo od „tamića koji je dorađen šperpločama“. Dokumentovao je svaku fazu radova, precizno, kao da je oklopno vozilo sklopljeno u njegovoj radionici. A u stvari, simbolički i jeste. I čudi se predsednik što nekome smeta tenk. Pa zaista, on je sasvim primeren narastajućem militarizmu, duhu neslobode koji se Srbijom širi i nasilju kojem su nepodnošljivo izloženi svi politički protivnici i kritičari vlasti. A ironija je: gde god da je bio naš tenk u novoj istoriji – to smo izgubili! Naelektrisanost predstavnika vlasti i opozicije, verbalni okršaji, guranja i umalo opšta tuča na tek otvorenom Trgu republike opasan je simptom da se ovo društvo istinski može survati u međusoban sukob. Jer, predugo već živimo u napetosti vanrednog stanja. Skoro smo se odvikli da živimo u normalnim okolnostima. Političke prečice zamenile su institucije. Vređanja, laži, podmetanja i optuživanja postala su uobičajeni javni diskurs. Gotovo da smo i kao država sasvim izgubili kompas, potpisujemo sporazum sa Putinovom evroazijskom unijom, a pregovaramo o pristupanju EU. Vlast govori o spremnosti na dijalog a politički inat usmerava procese izvan racionalnog rezona. Sveopšta destrukcija uhvatila je toliki zalet da teško može da se zaustavi. Deluje krajnje nerazumno da slika Srbije, sedam meseci pred izbore, sa vlašću koja još uvek ima ogromnu podršku, mora da izgleda ovako. Evropski parlamentarci pokušavaju da posreduju u dijalogu vlasti i opozicije kako bi ih privoleli da odustanu od bojkota. Vlastima očigledno ne odgovara bojkot jer s punim legitimitetom nakon izbora treba da se donese odluke o Kosovu, a sve rade da opozicija u stvari bojkotuje izbore. Na sednici Glavnog odbora i Predsedništva SNS doneta je platforma za izbore i izborni program. Bojim se da će to biti program spržene zemlje. On nekako prirodno potiče od karaktera ove vlasti i tipa političara na njenom vrhu, od tog fantazma sveopšte podrške i fiksne ideje o istorijskoj ulozi i veličini. Mala su cena za tako veliki cilj žrtvovanje demokratije, institucija, imidža zemlje ili medijskih sloboda.