Balkanska Kazablanka

Jedno poglavlje dugog i mukotrpnog odnosa Evropske unije i Zapadnog Balkana zatvoreno je francuskim vetom na pristupne pregovore sa Severnom Makedonijom i širim otporom članica EU prema početku pregovora sa Albanijom. Proširenje na prvi pogled možda nije mrtvo. Naposletku, samo se Francuska žustro protivila pristupnim pregovorima, a sve su druge članice bile za njih i bile voljne da Francuskoj promene mišljenje. Usamljenost Francuske postala je očigledna kada su i stari i novi predsednik Evropske komisije, i ministri i drugi visoki zvaničnici država EU javno i glasno rekli da su razočarani odlukom. Nisu Severna Makedonija i Albanija ono što brine Francusku. Ako Makronove brige o reformama EU i načinima proširenja budu razvejane, Francuska bi mogla podići rampu. U međuvremenu, nastaviće se pristupni pregovori sa Srbijom i Crnom Gorom, a Severnoj Makedoniji, Albaniji, Kosovu i Bosni i Hercegovini ostaće dostupni drugi odnosi sa Unijom. Ukratko, mnogo se toga može nastaviti bez obzira na prošlonedeljnu blokadu. Najzad, nije to bio prvi put da se Francuska protivi pristupnim pregovorima. U dva navrata je rekla „ne“ Velikoj Britaniji, i bila uporno protiv španskog članstva u Evropskoj uniji. Na kraju, Makronova skepsa je već dvaput odložila odluku o Albaniji i Severnoj Makedoniji, juna 2018. i ranije ove godine. No ovog puta je drugačije. Nije samo vlada Zorana Zaeva brzo dala ostavku, već su se i ohladile nade mnogih na Zapadnom Balkanu da će se pridružiti Uniji. Pravdajući svoju odluku, Makron se usredsredio na nužnost da se Unija reformiše, kao i na novu metodologiju proširenja, i nije pomenuo nikakve značajne nedostatke Severne Makedonije. Te su brige delom ozbiljne, delom neiskrene. Ozbiljne su utoliko što Evropska unija treba da se reformiše kako bi ostala funkcionalna i ako bude imala 33 članice, i utoliko što bi proces proširenja zaista mogao da se poboljša, kao što je i sama Evropska komisija predložila u strategiji iz 2018. godine. Makron, međutim, nije bio iskren, jer Francuska pod njegovim predsedništvom do sada nije pokušala da poboljša proces proširenja, nije ponudila nikakav predlog, niti je taj problem uopšte pominjala do pre nedelju dana. Što se tiče reformi Evropske unije, stanovište da su one nužne još pre pristupnih pregovora, a ne pre samog pristupanja, nije ubedljivo. Crna Gora je počela pristupne pregovore pre sedam godina i nije ni blizu pridruženja. Shodno tome, ako bi Severna Makedonija i Albanija počele pregovore ove godine, i ako se ne bi javile ozbiljne prepreke, ne bi se pridružile u narednoj deceniji, što bi Uniji dalo dovoljno vremena za reforme. Štaviše, ako reforme ne bi bile gotove, Francuska i druge države imale bi brojne prilike da uspore ili zaustave pristupne pregovore. Stoga je nejasno da li se Makronovi zahtevi mogu lako ispuniti. Dalje, spremnost jedne članice da zaustavi proširenje verovatno će slediti i druge. Čak i ako bi Francuska popustila, bilo bi mnogo spremnih da zaustave svaki sledeći korak. Svaki raniji veto bio je posledica sitnih bilateralnih sporova, poput grčkog veta za Severnu Makedoniju, ali sada su članice Unije počele da sumnjaju u procene spremnosti država kandidatkinja, čime podrivaju kredibilitet Evropske komisije. Komisija stoga Zapadnom Balkanu više ništa ne može da obeća. Gledište po kome će reforme i primena pravila Evropske unije voditi pravo u Uniju – na osnovu procena Evropske komisije – sada je mrtvo, a sa njime i uslovnost. Uslovnost Evropske unije, mehanizam koji je u srži proširenja više od dvadeset godina, okončana je. Time je spoljna politika EU prema Zapadnom Balkanu ozbiljno potkopana. Od kraja rata na Kosovu 1999, odnosi EU sa regionom zasnovani su na izglednosti članstva u Uniji. Evropska unija više ne može da ponudi članstvo u predvidivom roku. Posledice prelaze okvire Severne Makedonije i Albanije. Uzmimo za primer dijalog Srbije i Kosova. Briselski dijalog podstakla je Evropska unija 2011, i počivao je na ponudi po kojoj će poboljšanje i normalizacija odnosa raščistiti put Srbije i Kosova ka Uniji. Vlada Severne Makedonije na teži je način shvatila da teško i nepopularno rešavanje decenijskog spora ne znači nagradu od EU. Lideri Srbije i Kosova to su svakako primetili. Srbija pogotovo nema šta da dobije popravljajući odnose sa Kosovom ako u ponudi nije veća nagrada, a upravo je postalo nemoguće verovati u nju. Širom Zapadnog Balkana nepredvidivost članstva u EU odvraća lidere od rizika i smelih reformi. Umesto toga, autokrate i kleptokrate dobiće opravdanje za to što se baš i ne trude da se pridruže probranom društvu. Zapadni Balkan neće pasti u ruke Rusije ili Kine, kao što se neki boje. Ali će postati Kazablanka – mesto kroz koje ljudi prolaze, odakle pokušavaju da odu, ali u kome ostaju zaglavljeni; mesto u kome se razne sile bore za uticaj, i u kome novac i moć gaze norme i vrednosti. U ovoj nesrećnoj odluci dvostruka je sreća. Prvo, reformisti se - bili u partijama ili građanskim pokretima - predugo oslanjaju na podršku sa strane. Poruka iz Brisela je jasna – „sami ste“. Možda je bolna, ali bi takođe mogla da ohrabri reformiste da delaju umesto da se nadaju spoljnoj pomoći koja ne stiže. Drugo, Evropska unija i Zapadni Balkan mogli bi da smisle nove načine saradnje. Šest zemalja regiona moglo bi da odredi konkretna polja integracije u Evropsku uniju, bez formalnog članstva, a Unija bi te napore mogla da podrži. Pomislimo na životnu sredinu ili infrastrukturu, u čemu bi - sa stručnošću i fondovima EU - region mogao da se približi Uniji, čak i ako bi članstvo bilo dalje no što su se mnogi nadali.