Kod koga je tapija na istinu

Svaki put kad na internetu otvorite tekst ispod naslova tipa „OVO se krije iza…“ podstakli ste proizvodnju lažnih vesti i povećali šanse da se lažni sadržaji ponovo nađu pred vama. Lažni mamci uveliko doprinose tome da se netačne informacije već u ovom trenutku šest puta brže kreću od istinitih. Kao i svaka glasina, usput poprimaju različite oblike, a svaki od njih, budući netačan, postaje opasan na svoj način. Na internetu se glasine šire brže i dublje, jer je brzina u prirodi onlajn medija, a interakcija, užitak publike da komentarišući dodaje i oduzima od informacije, ključna „prednost“ u odnosu na štampu i elektronske medije. Zahvaljujući štampanim i elektronskim medijima kojima nije mrsko da Kodeks novinara prekrše nekoliko puta dnevno, nije, međutim, moguće reći da su konvencionalni mediji u odnosu na moderne u nekakvoj prednosti u tačnosti i potpunosti informacija. Pa, ipak, pred korisnicima interneta se sadržaji onlajn medija često nađu iako za njima nisu tragali niti su ih kupili na kiosku. To ih čini efikasnijim za kratkoročna dezinformisanja, šokiranja, senzacionalizam, propagandu, klevete, obračun sa političkim protivnicima i neistomišljenicima... Strategija dugoročne manipulacije istinom, ipak, podrazumeva poverenje i lojalnost publike, što je do sada uglavnom bila odlika starih vrsta medija. Internet je posle televizije glavni izvor informisanja i dospeva do 4,9 miliona građana Srbije, prošlogodišnji su podaci Ipsos stratedžik marketinga, čiji direktor medijskih istraživanja Dejan Radosavljević kaže za NIN da u približnoj meri važe i danas. Sa 432 registrovana portala (zakonski prijavljenih je znatno manje) broj je porastao na oko 600. Frekventnost osnivanja novih i gašenja starih je takođe velika. Prema istraživanju Udruženja novinara Srbije, od ukupno 2.200 medija koji su upisani u Registar medija Agencije za privredne registre, ugašeno je 514. Od tog broja 148 je portala. Ipak je broj novoosnovanih veći nego broj ugašenih, kaže Radosavljević. „Portali koji nastaju kao deo postojećeg medija imaju najveću posećenost. Izuzeci postoje i mogući su uz veće napore, ali se velika poseta portalima generiše ako oni nose ime već postojećeg medija. Po pravilu su njihove šanse i u svetu i kod nas za uspeh veće, kao i za zaradu od reklama, jer tako oglašivač dobija kumulirani auditorijum kao i povoljnije uslove oglašavanja.“ Svakodnevno između 30 i 40 posto opšte populacije, starije, dakle, od 15 godina posećuje portale, uglavnom domaće, objašnjava sagovornik NIN-a. „Vraćaju se tri-četiri puta dnevno, provode između 10 i 15 minuta, ukupno između 30-40 minuta. U tom se vremenu generišu vesti sa interesnim sadržajima lične prirode, mešavina političkog informisanja sa kupovinom, prodajom, servisnim informacijama….Među najposećenijim portalima čiji vlasnici nisu medijske kuće su oni koji nude servisne informacije. Svega dvestotinak ukupno je informativnog karaktera i na tržištu ipak ostaju oni koji insistiraju na novinarskoj konzistentnosti kao i oni koji su informativnog karaktera, ali se u drugačijoj novinarskoj formi i na način koji odgovara komunikacijskim navikama mlađe publike obraćaju milenijalcima i zetovcima.“ Istovremeno, onlajn mediji su sfera čija se forma, matrica, način rada najbrže menjaju, svakako višestruko brže od propisa, pa je i odgovor na pitanje njihovog poštovanja neuhvatljiv u ovom slučaju. Tako i za regulatorna i nezavisna tela zadužena za kontrolu poštovanja profesionalnih standarda i zakonskih obaveza medija. Zakon o javnom informisanju i medijima propisuje pod kojim uslovima se i koja onlajn izdanja smatraju medijima da bi se na njih mogla primeniti medijska regulativa u širem smislu. Asocijacija onlajn medija usvojila je poseban kodeks koji se u najvećoj meri, uvažavajući specifičnosti te vrste medija, oslanja na Kodeks novinara Srbije. Jedan od osnovnih preduslova da bi se portali tretirali kao medij je i upis u Registar, u kome ne postoji veliki broj portala. Perica Gunjić, član Asocijacije onlajn medija i glavni i odgovorni urednik sajta Cenzolovka, čiji je osnivač Fondacija „Slavko Ćuruvija“, iz iskustva kazuje da slaba regulacija i ozbiljne posledice koje ta okolnost ima odgovaraju vlastima, te se lako zaključuje zbog čega ozbiljnije regulacije nema. Osim nemogućnosti da se portali koji imaju zaposlene i poštuju profesionalne standarde takmiče sa brojnim koji reprodukuju „tuđe“ vesti i rade bez zaposlenih, Gunjić primećuje i druge okolnosti koje konkurenciju čine nelojalnom. „Savet za štampu je ubacio u Kodeks novinara preporuke posvećene onlajn medijima, Asocijacija onlajn medija takođe ima svoje preporuke kojih se profesionalni mediji drže. Ali oni teško bez pomoći građana mogu opstati, pošto od države čiji predstavnici, u stvari, promovišu laži i podstiču prljave kampanje, ne možemo previše očekivati. Još je veći problem sa onlajn medijima koji formalno imaju nekakav impresum, ali su očigledno stvoreni samo da dobiju novac na medijskim konkursima. Neki među njima dobijaju milionske iznose, mnogo veće od nekih tradicionalnih i poznatih medija i pored toga što i oni krše novinarske standarde, sprovode prljave kampanje, služe isključivo propagandi vlasti.“ Gunjić kaže da primećuje izvesnu regulaciju u onlajn sferi samo kada dođe do pretnji smrću novinarima, ali da Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal reaguje selektivno, često i usled pritiska javnosti. „Ta mračna, neregulisana zona koristi prednosti u odnosu na tradicionalne medije, one koji se trude da proveravaju informacije. Pošto ih je baš briga za istinu i isključivo služe propagandi, mogu da objavljuju mnogo više tekstova sa mnogo manje ljudi od klasičnih redakcija, ne opterećujući se tricama kao što su provera činjenica ili pozivanje tzv. druge strane... Sve to je idealno za političare i tajkune - korist je velika, a malo košta. Za sprovođenje zakona neophodni su i odgovorni, profesionalni mediji, ali i nezavisan sudski sistem. Takvih medija ima, ali oni gube neravnopravnu utakmicu sa propagandistima i fabrikama laži. Kao i kod medija, među sudijama ima časnih ljudi, ali je naše pravosuđe strogo kontrolisano“, kaže Gunjić. Pred čitaocem je razlika između društvenih mreža sa kojih, u poslednje vreme, pretnje najčešće i stižu i onlajn medija - nejasna. Iako ne podležu nikakvoj uređivačkoj proveri ni novinarskim standardima, statusi sa društvenih mreža, pa i lične interpretacije vesti, kod lakovernih imaju tretman činjenice. Radosavljević kaže da društvene mreže imaju uticaj, ali na onu publiku koja izabere da im veruje iz različitih ličnih razloga. „Teško se razaznaju sadržaj, izvor, faktografija od komentara. Najveći problem društvenih mreža i jeste doživljaj nepoverljivosti, koji u svojoj osnovi ima suštinu svake socijalne komunikacije - da sama informacija može da se širi po pravilima trača, glasine. Za socijalne mreže je teško odrediti koja su vrsta informisanja sa stanovišta publike - poreklom je reč o privatnom, a ipak je i političko. Građani u proseku dnevno provode sat, sat i po, ali vreme provedeno na mrežama nije čisto informativnog karaktera.“ Za Gunjića je veliki problem manjak medijske pismenosti. „Najveći deo građana je medijski nepismen - posebno nepismen kada su u pitanju internet mediji i društvene mreže - tako da niti znaju da prepoznaju laži oko sebe, niti deluju zainteresovano za njihovo razobličavanje ili za podršku medijima koji se drže moralnih i profesionalnih standarda. Kako bi, inače, postojali toliki portali, kao što je Istraga.rs, koji služe za brutalne obračune sa protivnicima vlasti, koji krše i zakon i novinarski kodeks i profesionalne standarde, a da pritom javnost nema mogućnost da sazna ko iza tog đubreta stoji? Tu nema ni impresuma, niti adrese, telefona, ničega. A takvih sajtova ima po celoj Srbiji. Svaki lokalni šerif danas otvara portale, prikrivajući ponekad ko iza njih stoji, kako bi se obračunao sa političkim protivnicima ili kritičarima. Cveta hiljadu lažnih cvetova u vremenu postistine, ali niko ne reaguje. Ako bi se to i dogodilo, takav portal bi se registrovao negde u inostranstvu i nastavio da radi svoje prljave poslove bez ikakvih problema.“ Sagovornik NIN-a podseća da su na taj način objavljivani čak i prisluškivani razgovori političkih protivnika, a da niko ne zna ni kako su prisluškivani, što je još jedno krivično delo. „Ali u zemlji u kojoj najprljavije medijske poslove obavljaju bliski saradnici predsednika, od Dragana Vučićevića, preko Bebe Popovića, do Milomira Marića ili Željka Mitrovića, to niko ne sankcioniše.“ Senzacionalizam, poluistine, potpune neistine i klevete doprinele su dubokoj polarizaciji društva, što je danas očigledno najveća šteta od lažnih informacija, a u kojoj ostaju ukopani i pokušaji da se smanjenjem ovakvih prekršaja smanji i nivo dezinformisanja građana. U toj zamci ostali su, sasvim bizarno, i sajtovi osnovani s ciljem da se „bore protiv lažnih vesti“, zamišljeni tako da proveravaju činjenice. Fake news tragač prvi put je ozbiljnije dao prednost propagandi nad činjenicama u pokušaju da biografiji Željka Cvijanovića prišije lažne podatke, pa čak i tekstove koji nisu bili njegovi sve u, za takav profil medija naročito nepotrebnom, odgovoru na govore na komemoraciji ovog novinara. Nakon što se istina sama utvrdila, između ostalog i tako što im se javio kolega čiji su tekstovi citirani u tom inkriminišućem tekstu, portal Fake news tragač je nastavio da „otima“ legitimitet u proveravanju tačnosti podataka iz sadržaja drugih medija, kao da ničega nije bilo. Dodatnoj polarizaciji doprinosi već i početna selekcija u radu takvih portala - koje se i čije vesti proveravaju a koje ne. Ako publika, prezasićena hiperprodukcijom vesti, koliko i očekivanim naporom da u njoj probere prave od lažnih informacija, zaključi da je izbor pristrasan, poverenje, kao jedini adut, pada u vodu. „Vrsta publike štampanih i onlajn medija se razlikuje“, objašnjava Radosavljević, pa su tako i način komunikacije i sadržaji drugačiji. „Televizor još uvek ima preko 95 odsto, a internet svega 75 odsto građana, ali zadugo još neće biti takav odnos, jer je danas dovoljno da kupite mobilni telefon i da imate internet. Učenje toj vrsti komunikacije je jedino poseban zahvat kod starijih generacija, koje u to ulaze radi komunikacijskih platformi, a tek potom počinju i da se informišu.“ Poverenje je, međutim, ključna razlika zbog koje portali postojećih medijskih kuća prolaze na tržištu lakše od novoosnovanih. „Tu ključnu prednost štampa ne koristi, jer u potrebi za masovnošću često nudi površno i prepisano, čime sama sužava publiku. Nezadovoljstvo publike se ispoljava kao nezadovoljstvo sadržajem. Nepoverenje je zasnovano na nezadovoljstvu. U sadržaju publika ne nalazi dovoljno informacija koje smatra korisnim za život. Takođe preovladava utisak da je sve isto i da se niko ne izdvaja. A od toga zavisi i uticaj koji medij može da ima, od vrste i lojalnosti publike, kao i od pitkosti informacija i drugih faktora.“ Za Gunjića demokratičnost društva počiva na informisanosti njegovih građana, a urušavanje temelja informisanosti cilj je lažljivih populista na vlasti. „Mislim da je, kao što rade pojedini svetski mediji, bolje koristiti termin dezinformacija od lažnih vesti jer se tu radi o najobičnijim lažima i propagandi, a ne o nekakvom novom medijskom fenomenu koji je lansirala Trampova propagandistička mašina. Onlajn mediji u tom širenju dezinformacija i propagande mogu da, koristeći Fejsbuk i Tviter, dođu do mnogo brojnije publike od tradicionalnih medija, te su zato opasniji. Beskrupulozniji su pošto ne odgovaraju za bilo šta što napišu, ne zna se ko za njih piše niti ko ih uređuje. Moć takve propagande vidimo i po tome što su očigledno imali značajne uticaje i na izbore u SAD ili na Bregzit, što govori i o tome koliko laži mogu da utiču na istorijska zbivanja - to takođe nije ništa novo, učinkovitost širenja laži koristili su razni zlikovci tokom cele istorije, tako da tu Tramp, DŽonson ili Vučićeva armija botova i tzv. novinara koji služe njegovom veličanju, nisu neka novost.“ Nevolja je kad laži koje šire postanu alibi za kontrolu svih i nad svima. Jedan takav pokušaj, za koji smo mislili da je naročito lucidan jer dolazi od onih struktura društva koje odveć rado i obilato dezinformišu, propao je ministru za inovacije Nenadu Popoviću koji je, ne tako davno, predložio formiranje radne grupe za otkrivanje lažnih vesti, ali, gle čuda, Marku Zakerbergu nije. Od prošle nedelje u Rusiji je na snazi zakon o suverenom internetu, koji od provajdera zahteva opremu za nadzor protoka i kojim se otvara nacionalni segment interneta- Runet. Obrazložen potrebom da se integritet zemlje zaštiti od hakerskih napada, preventivnim merama, zakon je legalizovao državnu kontrolu i neprekidan pristup komunikaciji svih sa svima. Od poslednjih u seriji cenzorskih poduhvata vlasnika Fejsbuka je da sadržaje na Instagramu označi sa „false infromation“ ukoliko Fejsbukovi proveritelji činjenica ustanove da tako treba. Odnosno, pošto je doprineo širenju laži kao niko nikada pre njega, Zakerberg je odlučio da kupi i tapiju na istinu sveta. Brzinom kojom se šire laži na internetu, i lažna vest, to otkrovenje godine 2017, kandiduje se tako za najveću lažnu vest od svih.