Ciklusi apsurda

Alber Kami, prerano preminuli nobelovac ostavio je iza sebe delo koje je i danas predmet neprekidnog istraživanja i tumačenja. U tom neprekinutom kontinuumu revalorizacije jednog opusa, njegovo dramsko delo, čini se, najslabije prolazi. Taj, kako ga često nazivaju „filozofski teatar“ ili „teatar ideja“ ima reputaciju da je izrazito nedramski, deklamatorski, jednostavno – staromodan i dosadan. Kaligula, prvi Kamijev komad, napisan je još 1938. godine, ali je izveden tek 1945. godine sa velikim uspehom koji se danas uglavnom tumači harizmatičnom pojavom tada dvadesetogodišnjeg Žerara Filipa u glavnoj ulozi. Ipak, pažljivije čitanje komada pokazaće da teme i filozofske ideje ovog teksta i te kako odgovaraju nihilističkoj atmosferi posleratnog sveta koji je za dlaku izbegao samouništenje. Sam autor je u svom opusu komad Kaligula posmatrao kao deo „ciklusa apsurda“, zajedno sa romanom Stranac i čuvenim esejom Mit o Sizifu. Mračni nihilizam koji je vladao nakon Drugog svetskog rata u Evropi, svakako ima mnogo dodirnih tačaka sa revizijom moralnih i društvenih vrednosti, cinizmom vlastodržaca i cvetanjem ekstremnih i populističkih ideologija koje karakterišu svet u kome živimo. Zato i ne čudi što Kaligula danas odjednom dobija na aktuelnosti, te da analize koje komad nudi „zvone“ istinom i neophodnošću. Kaligula za osnovnu temu uzima problem vlasti i moći dat kroz prizmu traganja za apsolutnom slobodom – vlast je sredstvo za ostvarenje slobode, ali sloboda sama po sebi ne mora nužno da bude nešto pozitivno, naprotiv, sloboda koju apsolutna vlast pruža jeste i sloboda od odgovornosti, sloboda da se čini zlo, sloboda da se traži nemoguće. Sve to dovodi do apsurda koji, ako mu se ne odupremo, poništava sve vrednosti koje je čovečanstvo kroz istoriju gradilo, te i život sam. Zbog svega navedenog potpuno je jasno i zaista važno što je Snežana Trišić uvidela svu aktuelnost ovog komada i pokušala da ga osavremeni modernim senzibilitetom. Nažalost, upravo ta želja da se što više udalji od statičnog i deklamatorskog teatra koje ovakav tekst priziva, postaje i najveći problem ove postavke. Verovatno u strahu da će nedramska struktura sekvenci koje se nižu jedna za drugom, uz likove koji kao da povremeno citiraju udžbenike iz filozofije, brzo dosaditi modernom gledaocu, rediteljka je po svaku cenu nastojala da svaki prizor što više razigra, oneobiči, da mu da jasne i oštre reference sveta u kome živimo. To nagomilavanje značenja u predstavi, koja traje dva sata i dvadeset minuta, nakon izvesnog vremena postane repetitivno i donekle proizvoljno, a duboka uronjenost u trash i queer estetiku, posebno podcrtana prenaglašenom, stilizovanom glumačkom igrom i živopisnim kostimima, postane sama sebi svrha, te smo na momente, čini se, ovde bliži Mulen Ružu no francuskom filozofskom teatru. U svoj toj lavini događanja na sceni, istina, ima i potpuno blistavih momenata (razgovor Kaligule i Scipiona na primer), Igor Đorđević je isto tako povremeno fascinantan u naslovnoj ulozi, posebno kad uspeva da istakne crnohumornu dimenziju teksta, ali gledano ucelo, uz sav taj spektakl i trud, dometi ove produkcije ostaju vrlo limitirani.