Živimo u vremenu stihije

Devetnaest godina je spisateljica, kolumnistkinja i novinarka Radio Beograda Ana Vučković imala kada se prvi put našla u užem izboru za NIN-ovu nagradu s delom Epoha lipsa juče (Narodna knjiga). Od tada je diplomirala dramaturgiju na beogradskom FDU, objavila je jednu zbirku pripovedaka i još tri romana, od kojih se prošlogodišnji, Yugoslav (Partizanska knjiga), takođe našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Tematski okvir ovog autofikcionalnog štiva omeđila su dva emocionalno bremenita događaja, gubitak oca i rođenje sina, a nad njima se uzdiže Jugoslavija kao vešto skrojeni narativ čiji je nestanak umnogome odredio i generacijski prelaz u kojem su nekadašnja deca iz osamdeset i neke postala roditelji. Čitaoci se već na prvim stranama susreću sa figurom spisateljkinog oca, a s poslednje strane ih pozdravlja njen mališan čiji namršteni izraz lica kao da sadrži i ponešto dedino… između te dve scene stalo je mnogo intimističkih scena, ali i nekoliko država. Roman se tako ukazuje kao potresna ispovest koja smrt u porodici tematizuje u svrhu pobedničkog slavljenja života. Koliko je ova romaneskna dihotomija između bolesti i zdravlja, postojanja i nestajanja, bila stvar predumišljaja? „Jednu od premisa rukopisa sam počela da zamišljam mnogo pre tatine bolesti kada sam posle jedne večere slušala svoje roditelje i njihove prijatelje kako govore o Jugoslaviji kao o nekoj iluziji. Prošla vremena su uvek divna, jer iz njih pamtimo ono najbolje i najzanimljivije, ili, što bi Hičkok rekao, krtinu. Zaintrigirala me je Jugoslavija kao mitski prostor o kojem, kako vreme prolazi, kao da sa sigurnošću znamo sve manje. Tatina smrt je kasnije bila okidač da zapravo počnem da pišem. Tu otprilike prestaje sav predumišljaj, jer sam nekoliko meseci pisala u bujicama i ispovedno. Slike su bezmalo filmski navirale i stvarale celinu. Gotovo terapijski. Rad je usledio nakon pisanja, jer sam te bujice epizoda morala da grupišem i strukturiram kako bi dobilo pripovedni oblik“, kaže za NIN Ana Vučković. Ta dihotomija je istovremeno osvetljena iz nekoliko emocionalnih rakursa, od ljubavi do ljutnje, od straha do nade i natrag. U knjizi je prisutno svih pet stupnjeva žalosti i prebolevanja sa čuvene psihološke krivulje - poricanje, bes, cenkanje, depresija, prihvatanje - na kojoj je, recimo, potpuno prirodno naljutiti se na vitalnog starca u tramvaju. Jer, moj otac nikada neće biti star. Tema smrti me je fascinirala otkad sam bila dete. U knjizi postoje epizode u kojima mi roditelji brane da se približim ideji i fenomenu smrti, uprkos mojoj želji, jer sam bila uverena da ću baš ja rešiti tu veliku slagalicu. S druge strane stoji radost života zasnovana na slikama iz prošlosti, pa i na tuđim sećanjima na stvari koje ja nisam doživela. Na pričama o mitskim kafama u Trstu za koje više i ne znamo jesu li se desile ili ne, na pričama o nezaključavanju stanova i o bezbednom spavanju po parkovima. S tom temom je komplementarna i tema o gubitku roditelja iskazana kroz moja sećanja o vremenu koje sam provela s njim. U tekstu ne postoji ništa izvan intimnog, izvan pripovedanja o porodičnom životu. Istovremeno u tom intimnom ne postoji ništa što nije društveno uslovljeno. Da li je postojala opasnost da skliznete u ekstenzivnost i realističko objašnjavanje? Pošto sam pisala u naletima i naviranjima, nisam mnogo razmišljala o narativnoj strukturi, likovima i sličnom. Kada je moj urednik Srđan Srdić prvi put pročitao tekst, rekao je da je to proza na ivici poezije. Meni to nije ni palo na pamet. Iz današnje perspektive, jasno mi je zašto se nisam kretala dalje ka eksplicitnoj angažovanosti - tekst je po sebi poetičan, sugestivan, otvoren za tumačenja, i mislim da bi ga drugačije intervencije značajno promenile. Roman u jednom trenutku iz priče o preminulom ocu i nestaloj državi prerasta u priču o pričama o ocu i državi, postaje priča o sećanju. Koliko je važna funkcija sećanja u ovoj vrsti narativa koji želi da rekonstruiše teme kojima se bavi? Veoma. Ne samo meni i ne samo piscima. U knjizi se pominje kako se porodice drže istih priča svaki put kada se vide, kako ih prežvakavaju i uvek iznova proživljavaju. Sadržano je i nekoliko anegdota koje uključuju moju baku čije su mi devojačke priče i sećanja kao maloj bile veoma intrigantne. Prvo čega se sećam je verovatno moja majka s njuvejv frizurom koja jednom rukom drži mene, a u drugoj pridržava „šveps“. Te slike su sastavni deo mog identiteta, ogledalo na neki način, i ljudi su generalno, kao i civilizacije, sazdani od priča. Čini se da će i generacije koje tek nadolaze morati da izgrade nekakav stav o Jugoslaviji, čak i u cilju samorazumevanja. Jugoslavija je danas i trauma, i mit, i nekakvo zlatno doba. Zašto i dalje moramo da određujemo, pa čak i deklarišemo svoj stav o njoj? Ima ljudi koji su naprosto prirodni arhivatori. Opet, i Jugoslavija je fascinantna arhiva kodifikovanih, stilizovanih artefakata. Ona je jedna dobro smišljena priča. Harizmatični vođa, oslobodilački ratovi, more, planine, bezbrižnost. Sve je lepo, sve je herojski. Sve je estetizovano i s obzirom na to zahteva da se prema tome odredimo, čak i mi koji smo u Jugoslaviji proveli malo ili nimalo vremena. Živimo u vremenu bez mita. Mit pruža stabilnost, a mi danas živimo u stihiji. Kad stavimo na jednu stranu šta je sve ta zemlja imala, a na drugu šta sve države nastale njenim raspadom nemaju, računica je neverovatna. Polje kulturne politike je tu naročito indikativno. Postojala je represija, postojalo je dozirano puštanje modernog, ali postojala je i briga o umetnosti. To ne znači da danas nemamo ništa - štaviše, mnogo toga se zanimljivog dešava, ali umetnici su prepušteni svojoj agilnosti i lucidnosti koje često nisu dovoljne za uspeh. Kako će se naša deca sećati nas, šta će biti predmet njihovog narativa? NJima će Rolingstonsi biti praistorija, ali će se i dalje slušati. Ono što mi danas slušamo će biti istorija, ali će se i dalje slušati. Ovo vreme će se pamtiti kao vreme mnoštva i brisanja razlika. Svi slušaju sve, od džeza do narodnjaka, gledaju se i blokbasteri i autorski filmovi. Čita se i žanrovska i teorijska literatura. Ako moja generacija na Jugoslaviju gleda kao na mit, generacija mog sina će na današnje vreme verovatno gledati kao na vreme snalažljivosti i ličnih inicijativa. U tom smislu, Jugoslavija i dalje postoji, samo su granice drugačije. Oni koji žele da se povežu s drugim narodima - ne mislim tu samo na narko-trafikante i kriminalce, ti su uvek dobro sarađivali, nezavisno od vere i nacije - danas to lako mogu da urade, bili oni umetnici, trgovci ili nešto treće. Roman ima fragmentarnu strukturu, slike se pojavljuju u serijama, jezik je asocijativan, i sam tekst nije naročito filmičan. S druge strane, kao novinarka između ostalog pratite i filmsku umetnost. Ima li reditelja koji su poetički uticali na vas? Roman bi možda mogao da se pretoči u nekakav film-esej po uzoru na sedamdesete. Postoji mnogo reditelja koje volim, ali nikad ne umem da razlučim ko je uticao na moje pisanje, a ko ne. Doduše, oprobala sam se u nekoliko formi i intuitivno sam znala da su obimnija dela Hulija Kortasara uticala na priče-eseje koje sam pisala. S druge strane, desi se da na moje kratke priče utiču oldskul horori iz sedamdesetih. Vraćamo se na pitanje mnoštva. Ne mogu da ne pomenem Hauarda Hoksa i Alfreda Hičkoka, ali se onda setim i Vudija Alena i Stiva Martina. Na prethodne romane je možda uticala tehnika brze montaže, ali su takve bile i slike i scene u njima. Ovaj je meditativniji. Možda je najbolji odgovor dao Isak Singer kada je rekao da treba da pišemo samo ono za šta mislimo da niko drugi ne može da napiše osim nas. Kakva je bila vaša prva reakcija na objavu poziva na bojkot NIN-ove nagrade? Znam da dobitnik nagrade celu godinu mora da posveti promocijama i razgovorima širom zemlje, a kako imam malo dete, znala sam da ću ili morati da ga vučem sa sobom ili da ga ostavim kod kuće. Zato sam odlučila da verujem da je bolje da ne dobijem nagradu. Po proglašenju bojkota, i ljudi iz okruženja su počeli da mi govore isto to, ali iz drugih, očiglednih razloga. Ovako je knjiga dobila pažnju, a nisam deo cele gungule. S druge strane, nikad nisam bila deo grupa ili scene, čak se i ne družim s piscima intenzivno, pa me ni objava bojkota nije previše uznemirila. I bude mi drago što sam sticajem okolnosti izvan situacije, jer uoči svake promocije i okupljanja ne može a da se ne čuje ko je kome kad šta učinio, namestio, ko je kome prevodio knjigu, ko je kome pisao predgovor. Da li vas je ovaj poziv na bojkot iznenadio, dan uoči samog proglašenja dobitnika? Opet, sama objava proglasa me jeste malo iznenadila. Delovala mi je naivno, na nivou vrtića, gde, eto, nećeš više da se igraš, ali tek nakon što ste ti ili neko tebi blizak izgubili mogućnost da pobedite. Nalik srednjoškolskoj melodrami: u vas se zaljubio momak koji vam se ne dopada, ali se vaša drugarica svejedno naljutila na vas jer mu se dopadate. U središtu je i dalje knjiga koju je žiri pročitao, a dosta ljudi među potpisnicima verovatno nije. Inače bi imali neki utisak. Isto tako mi intuicija govori da se moja knjiga ne bi našla u užem izboru da je u žiriju sedeo neko od potpisnika. To su prosto drugačiji pogledi na književnost, ulogu književnosti, svet, kako hoćete. Svi mi koji pratimo kulturu nekako ne možemo da ne znamo ko je u kojem taboru i ko je protiv koga. Te dve struje će uvek biti jedne protiv drugih. Sada je samo eskaliralo.