Moć pozitivne poruke

Epidemija virusa korona se ubrzava, i kako postepeno poprima status pandemije, raste i verovatnoća da će njegovo širenje imati ozbiljne ekonomske posledice. Paralelno sa sve intenzivnijim delovanjem na planu javnog zdravlja, vlade moraju da preduzmu mere za ograničavanje uticaja epidemije na rast, zaposlenost i životni standard. Postoje tri razloga za zabrinutost da će kovid-19 naneti snažan udarac globalnoj ekonomiji. Prvo, ograničavanje putovanja na regionalnom i nacionalnom nivou zaustaviće protok robe i usluga preko granica i unutar pojedinačnih zemalja. Ovo se već dešava u Kini, gde su prognoze rasta za prvu polovinu ove godine skresane. Budući da je reč o drugoj najvećoj svetskoj ekonomiji i zemlji iz koje kreće veliki deo globalnog lanca ponude, privredno usporavanje Kine već se odražava na (redukovane) prognoze zarada velikih američkih i evropskih kompanija. Drugo, povećana neizvesnost za posledicu će imati smanjenu potrošnju domaćinstava i malih biznisa kad su u pitanju značajnija finansijska izdvajanja. Planirana turistička i poslovna putovanja se već uveliko dovode u pitanje, kao što se da zaključiti iz podatka da je od početka godine otkazano preko 200.000 rezervacija za avionske letove. Isto će verovatno biti slučaj i kad je reč o kupovini nekretnina i automobila. Neće proći mnogo, a kompanije će početi da odustaju od investicija u nova postrojenja i opremu, a efekti takvog stanja će se onda po sistemu koncentričnih krugova proširiti na ekonomije širom sveta. Treće, nagli pad na svetskim tržištima hartija od vrednosti, ako se nastavi, naneće štetu i realnom ekonomskom sektoru. Sunovrat na berzama podstiče strah i neizvesnost, smanjuje prihode individualnih domaćinstava, i tako dovodi do smanjenja potrošnje. Ovaj trend podiže i troškove kapitala za firme, što znači manji broj novih radnih mesta i smanjenu kapitalnu potrošnju. Ukratko, kovid-19 i odgovori na njega lako bi mogli da dovedu do globalnog pada potrošnje, posle čega bi ubrzo usledilo gubljenje velikog broja radnih mesta, što bi imalo potencijal da realni ekonomski sektor posvuda dovede na granicu recesije. Ali vlade imaju instrumente kojima mogu da se bore protiv recesije. Niska inflacija (u većini slučajeva ispod ciljanog nivoa centralnih banaka) znači da ima prostora da monetarna politika bude labavija bez podsticanja zabrinutosti da bi moglo doći do ekonomskog pregrevanja. A ekstremno niski prinosi na državne hartije od vrednosti omogućiće vladama u razvijenim zemljama, te mnogim ekonomijama u usponu, da se zadužuju i izdvajaju novac za stimulativne mere. U svakom slučaju, mere koje će uslediti kao odgovor na širenje virusa treba da budu fleksibilne i reverzibilne, ukoliko se ispostavi da su posledice epidemije i njene ekonomski efekti blaži nego što se strahovalo. Šta bi, onda, konkretno vlade trebalo da urade? Prvo, moraju da bez odlaganja primene mere kojima bi se stabilizovala ekonomska aktivnost. Kresanje korporativnih poreza, infrastrukturna potrošnja i druge mere s odloženim dejstvom nisu preporučljive. Privremeno ukidanje nekih poreza ili smanjenje poreza koje kompanije plaćaju na plate zaposlenih, poreza na promet i poreza na dodatu vrednost su već preporučljivije mere. Poenta je da se kupovna moć podstakne u roku od nekoliko dana - a ne meseci - time što bi više novca preostalo domaćinstvima sa srednjim ili nižim primanjima, koja su sklonija tome da troše veći deo svojih prihoda. Drugo, čak i ako je efikasnost monetarne politike umanjena nakon decenije niskih ili čak negativnih kamatnih stopa, vodeće centralne banke trebalo bi da obznane nova sniženja kamatnih stopa i nivoa obaveznih rezervi. Kad strah zavlada, potražnja za novcem može drastično da skoči. Centralne banke bi trebalo da unapred jasno stave do znanja da će izaći u susret takvoj potražnji, ili je čak premašiti. Treće, vlade bi posvuda trebalo da usvoje zakonske mere kojima bi se uvećale i proširile beneficije za nezaposlene, makar na određeno vreme. Kao i smanjenjem regresivnih poreza, povećanjem beneficija za nezaposlene stavio bi se dodatni novac u ruke onih za koje postoji najveća verovatnoća da će ga u kratkom roku trošiti, čime bi se nadoknadila smanjena potrošnja u drugim delovima ekonomije. Konačno, sve vlade bi trebalo da smesta podstaknu izdvajanja za medicinske usluge, koje moraju da budu dostupne onima koje virus korona najviše ugrožava: starim osobama, siromašnima i marginalizovanima - kako u gradovima tako i u udaljenim, ruralnim zajednicama. Kreatori politike trebalo bi da pod hitno odobre izdvajanja za mobilne medicinske ekipe koje bi mogle da stignu do onih koji inače nemaju pristup adekvatnoj nezi. Da, neki komentatori će kršiti ruke zbog fiskalnih posledica smanjenja poreza i povećane državne potrošnje. Ali neće biti u pravu. To što su prinosi na državne hartije od vrednosti niski i opadajući znači da ekonomije najrazvijenijih zemalja i najveće ekonomije u usponu imaju izvanredan mehanizam koji im omogućava da se zadužuju uz niske troškove. Centralne banke su već usisale sve državne dugove koje finansijska tržišta nisu bila u stanju da apsorbuju. Osim toga, vanredne mere će biti privremenog karaktera, i kad kriza prođe mogu da budu ukinute. Deficiti su problem za sutra. Današnji izazov je borba protiv kovida-19 i štetnih ekonomskih posledica koje će imati. Ne delovati odlučno i momentalno bilo bi kao dopustiti da pacijent premine kako bi naučio lekciju. Politička isključivost i igre s nultim zbirom nisu izgovor da vlade beže od osnovnih odgovornosti koje imaju prema građanima. Zapravo, ako ikakvo dobro može da proizađe iz tekuće krize, onda je to da bi političari konačno mogli da nađu način da ostave svoje razlike po strani i krenu da rade svoj posao.