Izazovi vanrednog stanja

Uredništvo NIN-a mi je poverilo krajnje nezahvalan zadatak, da napišem nešto o izazovima vanrednog stanja. Zašto je reč o nezahvalnom zadatku? Najpre, za najveći broj građana, ti izazovi su samoočigledni – npr. za starije sugrađane koji uobičajeno provode penzionerske dane sastajući se sa svojim ispisnicima, umesto da sede zatvoreni u četiri zida; za vlasnike pasa koji su svoje kućne ljubimce navikli na duge noćne šetnje; za zavisnike od odlazaka u teretanu koji su sada primorani na nezadovoljavajuće improvizacije u kućnim uslovima; za novopridošlice u svet zaljubljenih koje tek što su iskusile čari skrivanja po mračnim budžacima. Budući da sam pozvan da ovaj prilog napišem u svojstvu profesora prava, od mene se, ipak, ne očekuje da čitaoce podsećam na stvari koje su i njima samima kristalno jasne. Pogotovo što i većina čitalaca, poput premijerke, nema ni „trun sumnje“ da su vanredne mere „neophodne“ u borbi protiv pandemije (KZŠ, 18. mart). Da se odmah razumemo: ni sam nemam nikakve sumnje da postizanje željenog cilja – što delotvornije zaštite javnog zdravlja – nalaže posezanje za nekim vanrednim sredstvima, kojima se odstupa od redovnog stanja stvari. Na ovom mestu, međutim, započinje moj profesionalni oprez. Pa tako, za razliku od premijerke, koja „nema trunčicu sumnje“ ni u pogledu toga da je uvođenje vanrednog stanja izvršeno na način koji je u skladu sa najvišim pravnim aktom ove zemlje (pomenuta KZŠ), ja stojim na stanovištu da je „zaobilaženje“ Narodne skupštine prilikom donošenja te odluke bilo neustavno. O tome su se predstavnici pravne struke već argumentovano izjašnjavali. U postojećim okolnostima, međutim, svi koji to potenciraju izlažu se realnoj opasnosti da njihove profesionalne obzire zabrinuti građani dožive kao svojevrsnu pravničku sitničavost. Na tragu one narodne – selo gori, a baba se češlja. I upravo je to možda najveći izazov koji sa sobom nosi novouvedeno vanredno stanje – da društvo sa slabo razvijenom pravnom i političkom kulturom savlada lekciju da čak i kada postoji potpuni politički konsenzus u pogledu nekog cilja – što je u demokratijama izuzetak, a ne pravilo – do njegovog ostvarenja se ne može ići svim zamislivim sredstvima, već samo onim koje dopušta važeći ustavnopravni poredak. Ali nisu li životi ljudi važniji od nekakve apstraktne ustavnosti i vladavine prava, zapitaće zabrinuti građanin. Problem sa ovako postavljenim pitanjem jeste što ono stvara lažnu dilemu. Stari Rimljani imali su izreku da spas naroda treba da bude vrhovni zakon (salus populi suprema lex esto), ali je ta kovanica bila i rukovodno načelo prvog instituta pravom uređenog vanrednog stanja – rimske diktature. NJenim nastankom, uvodi se dodatni standard za procenu valjano uređene političke zajednice – ma šta da je uzrok stanja državne nužde, vlast mora da dela u granicama unapred propisanih i za te prilike skrojenih pravila. Taj standard je danas ugrađen u pravne sisteme svih ustavnih demokratija, a Evropski sud za ljudska prava je u svojoj praksi postavio dodatne crvene linije preko kojih vlade ne smeju da idu, bez obzira na prirodu „javne opasnosti koja preti opstanku nacije“ (čl. 15 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava). Stoga je i „spas naroda“ u okolnostima virusne pandemije moguće i nužno zaštititi unutar zadatih ustavnopravnih okvira. Naše društvo će biti bliže savladavanju napred pomenute lekcije u meri u kojoj bude uspelo da se izbori sa brojnim izazovima vanrednog stanja: - uprkos tome kako je to stanje uvedeno, Narodna skupština, poput parlamenata u mnogim zemljama u sličnoj situaciji, treba da nađe načina da se sastane – fizički ili u virtuelnom prostoru – i potvrdi do sada uvedene vanredne mere (čl. 200, st. 6 Ustava), čime bi bar na trenutak zaličila na Ustavom definisano „najviše predstavničko telo“ građana Srbije; - bez obzira na opravdanu želju da u dramatičnim okolnostima „izražava državno jedinstvo“, predsednik Republike treba da zauzda samodržačke porive i da prestane da uzurpira nadležnosti koje mu po Ustavu ne pripadaju (ilustracije radi, nijedan od dva, za ove uslove, uistinu merodavna propisa – Zakon o vanrednim situacijama i Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama – ni na jednom mestu ne predviđa ingerencije predsednika Republike); - iako se suočava sa nezabeleženom opasnošću po javno zdravlje, Vlada je u obavezi da uvodi proporcionalne mere – one kojima se garantovana ljudska prava ograničavaju „samo u obimu u kojem je to neophodno“ (čl. 202, st. 1 Ustava); Vladine vanredne mere ne smeju biti diskriminatorne i, prilikom njihove represivne primene, niko, ma koliko bogat i „slavan“ bio, ne sme biti stavljan u povlašćen položaj; takođe, Vlada svojim merama treba da spreči kolaps pravosudnog i ekonomskog sistema zemlje, vodeći pritom posebno računa o pravima potencijalno najpogođenijeg sloja društva – zaposlenih u privatnom sektoru. - na kraju, ali ne i najmanje važno, na samim građanima je ogromna odgovornost da vlastitim nepromišljenim i rizičnim ponašanjem dodatno ne opterete i ne ugroze funkcionisanje zdravstvenog sistema od kojeg očekuju zaštitu. Da li ta obaveza odgovornog ponašanja podrazumeva da građani moraju bezrezervno i nekritički da veruju svojim vlastima, kao što nam se sve češće poručuje? U kolevci parlamentarne demokratije, Velikoj Britaniji, ratne prilike su naložile da se redovni izbori, predviđeni za 1940. godinu, odlože do kraja rata. Iste te prilike su diktirale stvaranje, za britanske pojmove, nezamislive koalicione vlade pod vođstvom Vinstona Čerčila. U situaciji nestanka institucionalizovane opozicije, britanski parlament je formirao Izabrani komitet za nacionalne izdatke (Select Committee on National Expenditure), koji je bio sastavljen od privatnih lica. Na taj način, sam parlament se postarao da postoji telo koje će kontrolisati rad Vlade. Ta epizoda iz političke istorije treba danas i ovde da posluži kao podsetnik sadašnjim vlastima – da se i u vanrednim prilikama državna politika mora voditi odgovorno i pod budnim okom javnosti; a političkim protivnicima ove vlasti – da iste te prilike zahtevaju iznošenje razumnih i valjano obrazloženih kritika, ali i uzdržavanje od jeftinog politikantstva i malicioznog kritizerstva.