Bliži smo srednjovekovnom mraku nego modernoj državi

Zabrinjavajuće je konstantno urušavanje moralnih i kulturnih vrednosti, ali mislim da ovo nije problem samo sadašnje vlasti u Srbiji, da su koreni mnogo dublji, kaže u razgovoru za NIN Milija Belić, slikar, skulptor i teoretičar umetnosti, koji već godinama živi i radi u Parizu, gde je 1994. na Sorboni i stekao titulu doktora umetnosti i nauka o umetnosti. Član je ULUS-a, Međunarodnog udruženja likovnih kritičara, autor više knjiga (Meta Art, Nebeske priče, Slika i Svet, Fotografije 1964-1978, Metafotografije Mirka Lovrića, Apologie du rythme, Omcikous, Spiritus Mundi). NJegova dela nalaze se u kolekcijama Nacionalne biblioteke Francuske, Srpskog kulturnog centra u Parizu, u japanskom Muzeju Satoru Sato, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu… „U staroj Kini se o uređenju jedne države sudilo po tome kakvu muziku ima. Ako je muzika tiha i harmonična, smatralo se da je ona odraz dobrog državnog uređenja. Kakva se muzika danas sluša u Srbiji? Možete li zamisliti da će jednog dana u Srbiji najpopularnija i najslušanija radio- stanica biti ona koja emituje samo klasičnu muziku, kao što je to trenutno slučaj sa Radio klasikom u Francuskoj, i da će ona zameniti mnoštvo neobuzdanih rijalitija koji glorifikuju najprimitivnije strasti i koji danas, poput korova, preplavljuju i zagađuju celokupan duhovni prostor Srbije? Već je komunistička ideologija marginalizovala kulturu svrstavajući je u `duhovnu nadgradnju`, koja dolazi tek posle `materijalne baze`. A zapravo je obrnuto. Nikakvog materijalnog napretka nema bez kulture, shvaćene u najširem smislu, kao obrasca ponašanja, ličnog i nacionalnog identiteta. Uputno je prisetiti se Čerčilovih reči, kada su mu predložili da se ratni budžet za odbranu zemlje pojača tako što će se sredstva uzeti iz budžeta za kulturu: `A šta ćemo onda da branimo?!` Kakve mi to vrednosti danas branimo? Šta se nudi mladima u Srbiji, osim droge i navijačkih hordi“, naglas razmišlja Milija Belić. Kakva je onda budućnost takve zemlje? I ko može da poveruje da je „zlatno doba“ moguće u državi koja samo 0,5 odsto svog budžeta izdvaja za kulturu? Kako zaustaviti civilizacijski sunovrat? Svakako da su potrebne korenite promene, a jedan od prvih problema koje bi trebalo rešiti je problem edukacije. Tragično je da je skoro polovina stanovništva nepismena ili polupismena, i da po tome Srbija prednjači u Evropi. Nije onda čudno da nepismeno biračko telo bira sebi ravne, jer ono govor prosvećene elite ni ne razume. Zapravo, dugo već postoji podozrenje prema eliti na ovim prostorima. Još je socijalistička Jugoslavija definisana kao zemlja radnika, seljaka i poštene inteligencije. Poštenom inteligencijom je, naravno, smatrana elita koja ne kritikuje vlast. A, u stvari, motor svakog napretka u društvu jeste kritički i konstruktivni dijalog, što je i princip same demokratije. Svakako da će u jednom prosvećenom društvu i kultura dobiti mesto koje joj pripada. Alarmantno je, na primer, da grad Zagreb izdvaja za kulturu više nego cela država Srbija. Sredstva koje grad Pariz izdvaja za kulturu iznose oko šest odsto gradskog budžeta. U kakvim ste odnosima sa kulturnim zvaničnicima iz Srbije? Da li vas je iko iz Ministarstva kulture Srbije ikada zvao i predlagao neku saradnju? Ne znam po čemu bih njima bio interesantan. U ministarstvima sede uglavnom partijski poslušnici koji se ne mešaju u svoj posao. A kada počnu da se mešaju, bolje da se ne mešaju, kako je pokazalo nedavno neprimereno saopštenje Ministarstva kulture povodom vandalskog čina u Staroj kapetaniji. Umesto da brani slobodu izražavanja, Ministarstvo je indirektno dalo podršku huliganima i njihovom pravu da sami odlučuju šta je prava, a šta degenerativna umetnost. Cela francuska država je ustala u odbranu slobode izražavanja, kao jedne od najsvetlijih tekovina francuske revolucije, posle masakra u redakciji satiričnog lista Šarli ebdo od strane islamskih fundamentalista. Žalosno je da se Srbija u osnovi još nije oslobodila elemenata plemenskog uređenja gde je važnija pripadnost određenoj grupaciji, staležu ili partiji, od opštih društvenih i nacionalnih interesa. Zato su na odgovornim mestima mahom nekompetentni kadrovi. Sa Ministarstvom kulture sam bio u kontaktu poslednji put pre sedam godina, kada sam u Beograd, uz podršku Francuskog instituta, doveo najpoznatiji francuski salon apstraktne umetnosti Réalités Nouvelles sa 64 umetnika, od kojih je polovina i lično bila prisutna na otvaranju u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Mislio sam da bi bilo umesno, makar i simbolično, da ministar kulture podrži ovu manifestaciju i pojavi se na otvaranju, posebno zato što je bilo planirano da Srbija bude počasni gost na sledećem salonu u Parizu. Nije se pojavio, imao je preča posla. Isto je bilo i sa tadašnjim gradonačelnikom, za koga su rekli da nikad ne ide na izložbe. Poređenja radi, na otvaranju istovetne izložbe prošle godine u Budvi bili su prisutni, pored otpravnika poslova francuske ambasade, i crnogorski ministar kulture i gradonačelnik Budve. Šta francuska država čini za likovne umetnike i kulturu uopšte? Velika su ulaganja u kulturu, u održavanje spomenika kulture, muzeja, ali i u tekuću produkciju. Potrebno je istaći da je francuska država odmah reagovala i ponudila pomoć umetnicima u ovom periodu pandemije, kada su mnogi bili prisiljeni da obustave svoje aktivnosti. Interesantno je da svaki predsednik države ostavi iza sebe bar jednu značajnu ustanovu kulture po kojoj ga možda više pamte nego po samoj politici koju je vodio. Žorž Pompidu je dao ime najpopularnijem i najmodernijem kulturnom centru u Parizu, poznatom kao Bobur, Fransoa Miteran je podigao ekstravagantnu Nacionalnu biblioteku koja nosi njegovo ime, Žak Širak je otvorio Muzej prve umetnosti. Miteran, koji se i sam bavio literaturom (često su ga zaticali po knjižarama bez obezbeđenja, čak i u vreme mandata) je smatrao da je kultura baza svake politike. Da li znate kako je Srbija reagovala kada se tokom pandemije ukazala potreba da država pomogne samostalnim umetnicima? Ako sam dobro informisan, država je delimično podržala ugrožene kategorije umetnika i kulturnih radnika, što je svakako za pohvalu, ali su isto tako i umetnička udruženja nezavisno, već od samog početka sanitarne krize, preduzela inicijativu za formiranje Fonda solidarnosti i pomoći ugroženim kolegama. Živite u prestonici umetnosti. Znate li koliko srpskih umetnika živi u Parizu, kako se oni kotiraju na pariskoj likovnoj sceni i kakva su vaša iskustva? Pariz je već dugo inspirativan za srpske umetnike. Posle Beča i Minhena, od kraja 19. veka počinje masovna migracija srpskih umetnika ka Gradu svetlosti, podstaknuta najpre impresionističkom, a zatim i modernističkom revolucijom. Gotovo da nema značajnijeg srpskog umetnika koji se nije obreo u francuskoj prestonici tokom proteklih stotinak godina. Većina se vraćala u Srbiju posle nekog vremena, donoseći nove, sveže ideje. U početku, retki su bili oni koji bi odlučili da se u Francuskoj nastane za stalno. Tek od pedesetih godina prošlog veka počinje da se formira kolonija srpskih umetnika (Omčikus, Mihailović, Bokšan, Jovanović, Čelebonović, Knežević, Milovanović, Veličković, Popović, Šobajić, Kragulj…) koji su stekli lep ugled na pariskoj likovnoj sceni, ali koji nikada nisu prestajali da neguju žive i prisne veze sa maticom. Danas u Parizu živi i radi veći broj srpskih umetnika mlađe generacije. Za mene je Pariz takođe bio izazov sa svojim prebogatim kulturnim i istorijskim nasleđem. Srećan sam i zahvalan gradu Parizu što danas imam lep atelje sa vrtom na Monmartru i što mogu gotovo svakodnevno da šetam ulicama popločanim istorijom, da hodam pločnikom kojim je hodao Pikaso, da prolazim pored Bato Lavoara u kojem je naslikao Gospođice iz Avinjona, prvu kubističku sliku, da prolazim pored zgrade u kojoj je stanovao Van Gog sa svojim bratom Teom, pored Renoarovog vrta, ateljea Suzan Valadon i Morisa Utrila, kuće Erika Satija, kabarea Mulen Ruž – druge „kuće“ Tuluz Lotreka. Svakako je drugačije i daleko podsticajnije kada živite u ovakvom okruženju, kada vam je istorija nadohvat ruke, kada ste deo nje, nego kada možete samo da je kontemplirate sa požutelih stranica nekakve istorije umetnosti. U toku je izložba u Centru Kristijan Pežo u Parizu. Koliko je vaših slika tamo izloženo i da li one prate vaš dosadašnji slikarski ritam? Izložio sam tri najnovija rada, dve slike i jednu skulpturu iz ciklusa Deconstruct, proporcionalno sa ostalim učesnicima na izložbi. Ovi radovi su u kontinuitetu sa mojim dosadašnjim angažmanom. Ali, bitnije od samog broja radova je svakako pripadnost grupi ACI (Art Construit International) koja, negujući jednu vrstu neokonstruktivizma, pokazuje najnovije tendencije geometrijske apstrakcije na izložbama širom sveta. Prethodna izložba grupe ACI održana je prošle zime u Napulju i bila je iznenađujuće dobro primljena i od italijanske kritike i od italijanskih medija. Svaka izložba je prilika da se pokažu najnovija ostvarenja, dakle, postoje i dodatna motivacija i dodatna energija da se realizuju nove ideje. Grupne izložbe su takođe prilika za „konfrontaciju“ sa kolegama, u pozitivnom smislu. Pripadnost određenoj umetničkoj familiji ne isključuje izvesne različitosti u pogledu koncepcije i realizacije, što može da bude veoma stimulativno u kreativnom smislu i što daje dodatni podsticaj celoj grupi. Kada, kako i zbog čega je u vašem slikarstvu došlo do nezavisnih formi, punog kolorita, apstrakcije i geometrije - do likovne problematike kojom se bavite? Sve je počelo jednom vrstom metafizičkog slikarstva, željom da se pronikne u tajnu vidljivog sveta i u tajnu umetnosti. Otuda i ludički karakter mojih prvih figurativnih radova. Onda sam, tokom vremena, shvatio da figuracija i naracija više opterećuju moj rad nego što mu koriste, da su samo vrsta nepotrebnog dekora, i da ista poruka, još direktnije i efikasnije, može da se prenese čistim formama. Postoji izvesna filozofija slike, izvesna inteligencija oka. Leonardo je oko nazivao knezom među čulima. Oko se ne naslađuje samo lepim prizorima, ono i misli. Oko sažima čulna i pojmovna iskustva u jednoj viziji. Otuda i evolucija u mom radu. Čistim formama su se onda pridružile i čiste boje kao izraz vedrine i prosvetljenja koje je donelo novo doba. Ali i kada su same forme u pitanju, još uvek tragam za emancipovanom formom koja je u stanju da sažme i izrazi svu kompleksnost sveta i vremena u kome živimo. U tom traženju rešenja za sliku, skulpturu, video ili bilo kakvu kompoziciju, da li smatrate da ste uvek u nekom riziku da se ne ponovite, odnosno koliko nevino ulazite u nove likovne probleme, u govor linije i boje? Pre je u pitanju nalaženje nego traženje. Oko intuitivno prepoznaje smisao u određenoj viziji, situaciji, obliku. Dakle, ne postoji kalkulacija niti strah od ponavljanja. Postoji težnja ka perfekciji, ka apsolutu, kreativna energija pokrenuta estetskom emocijom. El Greko je pravio na desetine varijanti iste kompozicije da bi došao do ultimne slike. Pikaso je tvrdio kako je celog života učio od svoje dece. A mogao je da nauči samo spontanost, nevinost, čednost, predanost, i da se raduje činu stvaralačke igre. U toj težnji ka apsolutu da li se geometrijska apstrakcija u vašem slučaju oslanja na neke matematičke formule u smislu besprekornog reda i stvaranja harmonije? I da li ste u svojim slikama sublimirali apstraktne i konkretne pojmove? Ima kompozitora koji smatraju da ništa ne komponuju, da su samo provodnici izvesne kosmičke energije koju jednostavno prevode u note. U Bahovoj muzici se ogleda ceo univerzum. Možda baš Bahova muzika najbolje ilustruje Lajbnicovu misao da je muzika zapravo nesvesna matematika. Umetnost je čulni izraz racionalnosti sveta. Mi tu racionalnost osećamo, živimo. Geometrija je takođe izraz ove racionalnosti. Ali u umetnosti ona nije tu da formuliše i definiše prirodne zakone, ona se pre svega obraća čulima. Zapravo, u pitanju je zajedničko jezgro. U umetničkom delu istina, kao definicija sveta, i lepota, kao estetska emocija, se susreću. Nemali je broj naučnika i matematičara, među kojima i sam Ajnštajn, koji su tvrdili da su pri otkrivanju prirodnih zakona bili vođeni izvesnim osećanjem lepote, daleko pre nego što su svoje teorije uopšte mogli egzaktno da potvrde. Zato nije neobično da je Leonardo slikarstvo smatrao naukom i da je tražio objektivne principe vizuelnog predstavljanja stvarnosti. Danas nam nedostaje upravo ovakav integralni pristup umetnosti. Da li su geometrijska apstrakcija ili konstruktivizam u skulpturi doživeli neku vrstu emancipacije i potpuno se odvojili od prirode i literature, ili su time ušli u novo ropstvo, zamenivši problem fabule problemom ritma? Emancipacija svakako postoji, ili možda pre evolucija, u pogledu materijalizacije i redefinisanja samog pojma umetničkog dela. Granice praktično više ne postoje između umetničkih disciplina, zahvaljujući pre svega svesti o univerzalnosti plastičkog znaka, koju je proklamovao Bauhaus sa svojim slavnim protagonistima. Tako su danas fotografija, video, dizajn, arhitektura sve više prisutni uz slike i skulpture u stalnim postavkama velikih svetskih muzeja. Ali, ako je savremena umetnost odbacila naraciju i imitaciju (mimesis) kao princip, lišavajući se anegdotskog i površinskog sloja stvarnosti, ne može se reći da se odvojila od prirode. Naprotiv, tražeći osnovna načela same prirode, čistu formu i ritam, ona se upravo približila prirodi i time suštini kreativnog čina. Umetnik više ne stvara po prirodi, on stvara kao priroda. Iako je u početku apstraktno slikarstvo imalo uzor u muzici kao najapstraktnijoj od svih umetnosti, sazrela je svest o njihovim zajedničkim korenima, stavljajući ritam u središte ove kreativne metafizike. Ritam kao poredak kretanja, obuhvatajući u sebi prostorno-vremensku celovitost, svojim numeričkim karakterom ustoličava broj, bazu celokupne matematičke građevine, kao osnovno načelo prirodnog ustrojstva, načelo koje je danas doživelo potpunu afirmaciju u doba numeričke ere i procvata visokih tehnologija. Ovim je odata počast i Pitagorinoj poetizovanoj viziji univerzuma i kosmičke harmonije sa brojem kao suštinom, čak i samom supstancom, svega postojećeg. Dakle, ne može se reći da je ritam, koji je zamenio fabulu, nekakvo ograničenje. On je samo realna baza anatomije vidljivog, osnovni elemenat nove dinamičke vizije sveta. Ni u kom slučaju nije garant da će umetničko delo pobuditi neophodnu estetsku emociju. To zavisi pre svega od darovitosti samog umetnika. Ali je svakako nemoguć povratak, u istorijskom smislu, na naivnu, utopijsku i nostalgičnu stvarnost narativne umetnosti, koja danas pripada domenu ilustracije. Slovite za multimedijalnog umetnika, autora vrlo zapažene knjige eseja Izazov modernosti. Koji su to pokretački izazovi današnjih modernista ili postmodernista? Modernost je umetnički, ali i društveni projekat, i znači živeti u svom vremenu, sa svojim vremenom. Apsurdno je, na primer, da u 21. veku, usred numeričke revolucije i ere visokih tehnologija, na ulazu Srpskog kulturnog centra u Parizu, preko puta supermodernog Centra Žorž Pompidu, godinama stoji i dočekuje posetioce kopija sumnjivog kvaliteta srednjovekovne freske Beli anđeo, koji ni svojom ikonografijom ni svojim duhom više ne pripada ovom vremenu. Reklo bi se da se, ovim anahronim aktom, kojim se negira sav kreativni potencijal današnje Srbije, pre ulazi u mrak srednjovekovlja nego u modernu, prosvećenu i prosvetljenu Srbiju. Postoji još jedna kontroverza koja pokazuje da se Srbija nije oslobodila utvara iz prošlosti i da je privrženija obnavljanju i konzervaciji tradicionalnih vrednosti nego odlučnom hodu ka modernosti. Kako to da Srbija, koja je već skoro ceo jedan vek, po Ustavu laička republika, danas ima sve državne simbole monarhije? Flagrantno kršenje Ustava ogleda se i u ulasku crkve na velika vrata u obrazovni sistem preko takozvane veronauke (sama reč je nonsens jer je vera upravo sušta suprotnost nauci, koja se bazira isključivo na egzaktnim činjenicama), unošenja religioznih obeležja u škole i druge ustanove, i prisustva crkvenih predstavnika u državnim institucijama i komisijama. Francuska, koja je takođe laička republika u kojoj su crkva i država zvanično razdvojene, izričito zabranjuje religiozna obeležja bilo koje vrste u javnim ustanovama, posebno u školama. Kakav je odnos savremenog umetnika prema modernosti? Savremeni umetnik ne odslikava samo doba u kojem živi, ne prevodi ga jednostavno na jezik umetnosti, tražeći i izražavajući novi senzibilitet koji epoha sa sobom nosi, on je svojim aktivnim i inovativnim pristupom istovremeno i kreator same modernosti, modernosti koja je u stalnom hodu i transformacijama, neiscrpna po svojim kreativnim mogućnostima, što je bila uloga i smisao svih dosadašnjih avangardnih pokreta. Da li u prilog tom konzervatizmu govori i megalomanski spomenik Stefanu Nemanji i kako vama iz Pariza sve to izgleda? Prihvaćeno rešenje pripada prevaziđenoj estetici i ne odražava duh našeg vremena. Služiće na čast onima koji su ga odabrali i odobrili, svakako ne srpskom narodu i srpskoj istoriji. Miodrag Živković, jedan od naših najznačajnijih vajara, profesor univerziteta i autor brojnih poznatih monumentalnih skulptura, napustio je časno žiri (zna li se u Srbiji još uvek, uistinu, šta je to čast i časnost?), odbijajući da prihvati da stručni deo žirija bude nadglasan od strane nestručnjaka. Smatrao je da treba da se raspiše novi konkurs kako bi se izabrao drugi autor sa rešenjem dostojnim ovog velikog izazova umetnosti i naše istorije. Do toga, naravno, nije došlo. Biranjem ruskog autora za realizaciju spomenika, možda i u znak aktuelnog prenaglašenog rusofilstva, potcenjen je kreativni potencijal srpskih umetnika. Poznato je da nacionalistička ideologija, koja ima suženu estetsku svest, ali ne samo estetsku, nema sluha za modernost. Ona brine jedino o očuvanju tradicionalnih vrednosti, kako u umetnosti tako i u drugim sferama života. Simptomatično je, takođe, to što većina političkih partija danas u Srbiji, makar onih „velikih“, u svom nazivu ima pridev „srpski“ ili reč Srbija, što se može tumačiti kao posledica frustracije i nacionalističke euforije devedesetih, kada se „dogodio narod“. U drugim državama to nije slučaj. Primera radi, u Francuskoj nema partija, među onima koje su na vlasti, koje sadrže pridev „francuski“ u svom nazivu. Ima nekoliko beznačajnih partija sa krajnje levice ili krajnje desnice, dakle, nacionalistički orijentisanih. Nijedan narod neće postati veliki, govorio je Gete, dokle god je isključiva preokupacija samom sebi. Može li slikarstvo danas bez tutora? Tu pre svega mislim na činjenicu da se često ono, bar u Srbiji, ne usteže da bude dekoracija ili moleraj zbog golog opstanka. Suviše je retko buntovničko. Kakvo je vaše mišljenje o tome? Skloniji sam romantičarskoj viziji, možda donekle idealizovanoj, umetnosti i umetnika, ma kakvu cenu to moglo da ima u egzistencijalnom pogledu, umetnika pre vizionara nego buntovnika, slobodnog od bilo kakvog tutorstva, od bilo kakvih stega i prisila, slobodnog takođe od običaja, od tradicije koja sputava kreativni duh, jednom rečju, umetnika demijurga. Bez slobode nema ni stvaranja. Oduvek sam umetnost shvatao kao jednu vrstu misije i posvećenja, smatrajući da umetnost, kao najkompleksniji i najkompletniji izraz ljudske duhovnosti, treba da oplemeni i uzvisi. Mali i sitničavi duhovi nemaju šta da traže u umetnosti, jer oni u hram umetnosti ne ulaze da bi mu se poklonili, već da bi izvukli ličnu korist. Kakvi su vaši dalji koraci? Imate li neku novu pistu za novi polazak, makar za jedan let? U toku je izložba Kinetika II, čiji sam inicijator, komesar i ujedno izlagač, u novigradskom Muzeju Lapidarijum, u Hrvatskoj. Izložba okuplja dvadeset umetnika različitih nacionalnosti i posvećena je novim tendencijama u okviru kinetičke umetnosti. Ovo je šesta po redu izložba, ali ne i poslednja, u okviru evropske turneje, posle Pariza, Bazela, Hamburga, Beča i Budimpešte. Očekuje me, zatim, u novembru učešće na Salonu Réalités Nouvelles u Parizu, čije će ovogodišnje 74. izdanje biti u nešto redukovanom obliku. Izložbe u Barseloni, Napulju i nemačkom gradu Stofenu, planirane za ovu jesen, odložene su za narednu godinu zbog aktuelne epidemiološke situacije. Ali ovo relativno zatišje će mi omogućiti da se posvetim razradi i realizaciji brojnih nedovršenih projekata. Umetnost je avantura, uvek neizvesna, veliko unutrašnje putovanje ka smislu.