Čaršija prezire ono što nije po poslednjoj uvoznoj modi

Iduće godine navršiće se pola veka od izlaska knjige Nišči, svojevrsnog spomenika srpskom jeziku, bez premca u ovdašnjoj književnosti. U tom romanu, Vidosav Stevanović ne samo da je vaskrsao stare, zaboravljene reči, već je napravio i vatromet, koji čitaoca, i posle toliko vremena, ostavlja bez daha. Sticajem raznih okolnosti, danas je poznatiji po svom političkom angažmanu, kao pisac Testamenta, za koji je 1986. godine dobio NIN -ovu nagradu, i političke biografije Slobodana Miloševića Milošević, jedan epitaf, koja je izašla pre njegovog pada sa vlasti, nego kao autor ovog remek-dela. Lingvisti su, inače, izračunali da je u Niščima, romanu koji je toliko pun nepatvorenog narodnog jezika da je bukvalno neprevodiv na bilo koji drugi, upotrebljeno osam nivoa jezika i četiri puta više reči nego u bilo kojoj srpskoj knjizi, a zbog svog jezičkog obilja pominjao se na slavističkim katedrama u zemlji i van nje. Teško je pojmiti da Stevanović nije imao ni trideset godina kada su Nišči, u konačnom obliku, ugledali svetlost dana. Knjigu je pisao četiri godine i bio je to njegov prvi roman. U to vreme, živeo je u jednom rakovičkom podrumu, polugladan i „za pojasom“ je već imao dvadesetak priča. Klicu romana, čiji okvir čini nepotpuna hronika familije Mladenovića, bila je Stevanovićeva priča Potomci, od tridesetak strana, koja je 1967. izašla u Letopisu Matice srpske. Počet u leto te godine, prošao je kroz sedam, osam verzija, a jedna je štampana u časopisu Književnost, u 14 nastavaka. „U Niščima sam hteo da upotrebim sve oblike jezika do kojih sam mogao doći, do u duboku prošlost. Tu sam naleteo na zid koji je Vukova reforma postavila između prethodnih jezika i ovog koji mi zovemo modernim i jedinim srpskim. Čitao sam stare pisce, narodne priče, sijaset radova iz etnografije, čitavu seriju svezaka koju je izdala predratna Akademija, sa običajima, pesmama, verovanjima, bajkama, pričama, predanjima iz raznih krajeva. Reči koje nisam znao ispisivao sam po zidovima da ih neprekidno vidim. Tražio sam pomoć od svih koji su hteli da pomognu, mada je to često bilo nerazumljivo mojim sagovornicima, šta tražim, kad ne znam šta je to. A ja sam tražio jezik, korene, praoblike, zvuk davnine, ’maternju melodiju’. I vezu sa srednjovekovnom literaturom koju sada znamo jedino u prevodima, a ima izvanrednih stranica. Poslednja glava romana, Apoteoza, verna je parafraza Žitija despota Stefana Lazarevića Konstantina Filozofa, sa akrostihom, krajegranesijem, istim brojem pasusa, sa dekalogom i zahvalnicom na kraju. Nijedan kritičar to nije primetio“, kaže Stevanović, koga smo posetili u selu Botunje, kod Kragujevca, gde živi od 2007. godine, kada se, preko Sarajeva, vratio iz egzila u Francuskoj. Pišući svaku verziju, znao je, dodaje, da ne može više produbiti zbivanja, ali da može ući dublje u jezik. Otuda „luda ideja“ da to bude neprevodiva knjiga, uzidana u jezik, odakle više niko ne može da je pomeri. U taj spomenik ugradio je svakojake oblike govora i pismenosti - od arhaičnih, sveštenih i svetovnih, i folklornih, do šatrovačkih i skarednih; od žitija, predanja, proroštava, tužbalica i kletvi, do praznoverica, roždanika, sanovnika, uličnih anegdota i izreka. Ne da stvori rečnik, nego živo tkivo romana. „Želeo sam da napišem knjigu samo od domaće građe, počev od strukture, 30 poglavlja, obeleženih jednim slovom azbuke pre Vuka, do mentalitetskog, psihološkog taloga koji se skupio u nama i ličnosti koje drugde nisam upoznao. Pokušaj upotrebe celog jezika, bez diskriminacije prema bilo kom njegovom obliku, nametao je niz novih postupaka na starinski način, tako da se u mom romanu, između ostalog, pojavljuju i roždanici i sanovnik, koje sam ja pisao. To je knjiga puna trikova, obrta i različitih pristupa priči, mnoštva stilova... Većinu tih mojih izmišljotina preuzeli su postmodernisti, ali mehanički, kao da su pozajmili iz radnje koju niko ne čuva. Trebalo je sve izmisliti, formu, stilove, način kako se mešaju i ukrštaju, kao i zvuk jezika, i ritam, jer moje rečenice u toj knjizi često traju koliko zvuk, ne završavaju se kad treba staviti tačku kao kod Vuka. Za drugo izdanje Niščih odlučeno je da se uradi „rečnik manje poznatih reči i izraza“ i doktor lingvistike koji je za to bio zadužen nije dešifrovao osam reči. Gde sam ih i od koga čuo? Da stručnjaku ne bih objašnjavao ono što je morao znati, rekao sam da sam šest od tih reči čuo od svoje babe, dok za dve nisam otkrio šta znače. Koga zanima, shvatiće njihov smisao“, priča Stevanović. Nesuđena trilogija Hronološki, Nišči, u kojima je pored familije Mladenovića predstavljena čitava galerija sporednih, ništa manje interesantnih likova, sa rečenicama koje ponekad, bez ikakve usiljenosti, vijugaju preko čitave stranice, završavaju se streljanjem u Kragujevcu, 21. oktobra 1941 („Ti nišči, kaže Stevanović, mogli su samo tako da završe, da budu eliminisani, masakrirani bez krivice - nisu krivi ni za šta, osim što su živi“.) Iako je ovaj roman zamišljen kao prvi deo trilogije, drugi i treći nikad nisu napisani. „Planirao sam da se druga knjiga završi 22. oktobra 1944, kada su Rusi i partizani ušli u Kragujevac. U Kragujevcu su bila dva streljanja, jedno u Šumaricama, izvršioci Nemci uz pomoć ljotićevaca, i drugo, koje su izvršili oslobodioci, sa ciljem eliminisanja takozvanih neprijatelja naroda. Nikada se nije saznalo koliko je ljudi tada ubijeno, niko to nije istraživao ni poslednjih godina, ti ljudi su nestali kao pravi nišči. Nije to bilo samo iz ideoloških razloga, bio si kriv i ako si imao lepu ženu, dobru kuću, lošeg rođaka ili zlog komšiju.... LJudske strasti su uvek iste, pohlepa, mržnja, zavist, osveta, pljačka nemoćnih traju kroz vekove, a u ratovima i revolucijama podivljaju… Danas mislim da je knjigu kao što su Nišči, mogao da napiše samo mlad, lud čovek, zanesenjak i romantičar spreman da ide do kraja. Dao sam joj sve što sam mogao i u to vreme umeo. Kad sam je završio, bio sam slomljen i prazan, nisam video zašto bih i kako dalje, i zato druga knjiga nikada nije napisana. I da jeste, niko je u to vreme ne bi ni objavio. Jer, ispričati priče o ratu, strahu svih od svih, kolaboraciji, samouništenju, da smo se mi, što kažu Makedonci, mahom tepali među sobom, dok su okupatori bili u drugom planu... Po povratku u Srbiju, pronašao sam tri poglavlja iz te druge knjige, i, iskreno, nisu me zadovoljili. To je bila tek skica, koja liči na literaturu, a nije literatura, kao kod naših akademika... A što se tiče trećeg dela, hteo sam da ga završim onda kada ga završim. Nisam, i treba ga zaboraviti. Vreme zločina Početkom sedamdesetih, kada su se pojavili Nišči, već su počeli progoni i zabrane povodom „crnog talasa“, pa je Stevanovićeva knjiga dočekana salvom negativnih kritika, i jednom izvanrednom, koju je potpisao LJubiša Jeremić, objavljenom u časopisu Delo. „Nišči su svakojako najčudnija knjiga u novijoj srpskoj književnosti“, primetio je tada Jeremić, „knjiga koja je u najvećoj meri izrasla sva iz ovog jezika i sva zanesena njegovom ’sladošću, milozvučnošću, nebeskom uznositošću’, mada je, u isti mah, rekla i najsumornije istine o mentalitetu o kojem taj jezik svedoči“. Ali, Jeremićeve reči kao da su se izgubile u opštoj kakofoniji, koju su, prema Stevanovićevim rečima, orkestrirali partija, crkva i čaršija. „Nišči su oni koji su izvan ili ispod društva, zaboravljeni, zapostavljeni, odbačeni, ’nišči duhom’, kako ih zove Biblija. U to vreme, crkva se više nije bavila niščima, kao ni mnogo vekova pre toga, a komunisti nisu priznavali njihovo postojanje, propali su u prazninu ravnodušnosti zajedno s mojim romanom o njima. A čaršija prezire sve što nije otmeno, moderno i po poslednjoj uvoznoj modi. Ne znam da li je neko Nišče zaista pročitao, osim niščih; i mislim da se u svim napadima koji su usledili više gađao pisac, ja lično, dok je knjiga ispala kolateralna šteta. Smatralo se i pisalo da je to seljačka, prostačka, neurbana, ’jekseraška’ proza; da sam srpski nacionalista, da ne poštujem crkvu i da vređam grad i selo. LJudi koji su me sedamdesetih proglašavali nacionalistom, devedesetih su me proglasili izdajnikom ’nacionalnog interesa’; samo su promenili strane, naravi i navike nisu, klasu su zamenili narodom, retoriku malo prilagodili... Ali vratimo se u vreme zločina. Pričalo se i pisalo da u knjizi ima previše jezika, a nema događaja; da je sve zbrkano i nerazumljivo, da to treba prevesti na srpski jezik, da sam zloupotrebio jezik i obesmislio ga, da prosto nisam pisac i da moja knjiga ne može biti knjiga... No, ja sam već shvatio da ništa ne treba očekivati od kritičara osim pogrešnih ocena; a možda je gore kad vas kritičari horski hvale“, kaže Stevanović i ističe da ga je tada javno podržavao pisac Miodrag Bulatović, koji je i sam bio na nišanu čaršije. „On je bio ludi Bule, a ja seljak Vidosav. Dovoljno za presudu bez suda. Bule je zezao ceo svet, celu čaršiju, izrugivao se svima i svemu, bio je živi duh poruge. Nikada reč protiv mene nije rekao. NJegovo prijateljstvo je bilo teže od svakog neprijateljstva, ali me je voleo. I to bez rezerve, nekritički. A ja sam voleo njegovu praskavu jezičavost. Kada je ušao u parlament u zlom društvu, na listi slobista, kazao sam mu: Reci mi kako izgledaju ti tvoji novi drugovi, ali kratko. A on će: Znaš, to su oni što Novi Sad pišu zajedno, a Beograd odvojeno. To je bio Bule. Brzi odgovori. I uvek tačni. Družio sam se još sa mnogim piscima i pesnicima, između ostalih i sa Kovačem, Kišom i Pekićem, ali oni nikada nisu pomenuli Nišče. To prećutkivanje potiče iz čaršijskog sujeverja, ako nešto ne pominješ, to će samo nestati.“ Kultna knjiga Uprkos svemu, Nišči su stekli izvesnu popularnost, da bi se 1978. godine našli i u elitnoj Nolitovoj ediciji Pedeset romana srpske književnosti. Iako mnogi čitaoci danas nisu ni čuli za ovu knjigu, a kamoli je čitali, među onim malobrojnima koji jesu, nisu retki ljudi koji je smatraju kultnom. „Zapanjujuća stvar, čitali su je i Slovenci – Jože Pirjevec, čuveni istoričar, došao je u Beograd da me upozna kada je pročitao tu knjigu, a jedan od mojih najboljih prijatelja, slikar Jože Ciuha, celog života je vukao Nišče sa sobom. Kompozitorka LJubica Marić je umrla sa mojim romanom pored kreveta. Amfilohije Radović, koga sam pre deset godina slučajno sreo na ulici, kazao mi je da još uvek povremeno pročita nešto iz Niščih, iako smo nas dvojica u mnogočemu bili na suprotnim stranama. Čitali su me Makedonci, u Bosni, Crnoj Gori... U Somboru je, bar sam tako čuo mada nisam proverio, bio jedan klub ljudi koji su čitali Nišče. I dan-danas se iznenadim koliko je mali broj čitalaca te knjige, ali stalni. Još se pojavljuju novi. Sami dolaze do knjige, sami je otkrivaju. Ima jedan važan čovek iz Zrenjanina koji dolazi jednom godišnje da me obiđe, i on je isključivi čitalac Niščih. Jednom prilikom, radi nekog posla, došli su mu šestorica biznismena iz Kragujevca. Kada ih je pitao da li su čitali Nišče, i ovi odgovorili da nisu, rekao im je da nema posla dok ne pročitaju knjigu. I morali su da se vrate u Kragujevac, da je pročitaju, pa ih je posle i propitivao. Ne znam da li su uspeli obaviti posao po tako visokoj ceni.“ Osakaćen jezik Tokom razgovora sa Stevanovićem, pitali smo ga i šta misli o našem sadašnjem, svakodnevnom govoru, kao čovek koji je, pišući Nišče, uronio u dubinu narodnog jezika više od mnogih savremenika. „Ranije, dok sam živeo po periferiji Kragujevca, a onda i Beograda, jezik je bio prepun slenga i argoa – na Čukarici su imali svoj tip, na Lekinom brdu takođe, na Krstu, krstaši su imali svoj jezik. Sleng je stizao sa svih strana kao talas, nosio je sa sobom raznu prljavštinu, ali je tu bila i plodnost, obilje kojim se trebalo poslužiti. Onda sam 1991. otišao u egzil i 2007. zaista se vratio. Pričajući sa ljudima, a srećem se sa svima koji ne beže od mene, zapanjio sam se, sleng je nestao. LJudi govore kao da čitaju loše novine, ponavljaju fraze, sintagme koje su čuli na televiziji, nategnute propagandne bedastoće. Niko ne govori svojim jezikom, kako njemu leži, kako se oseća i da bi rekao nešto svoje, neponovljivo. LJudi su sebi nametnuli autocenzuru, cenzori više nisu potrebni. A pre, u ono doba ograničenih sloboda, svaki čovek je imao nešto svoje u izrazu, neku reč koju je ponavljao, uzrečicu, nešto lično... Jezik je sam, polusvesno i vragolanski, ismevao zvaničnu ideologiju. Ovu današnju niko ne ismeva, a jedino to zaslužuje“, kaže Stevanović. On smatra da je jedan od uzroka tom svojevrsnom siromašenju jezika obezličenje koje neizbežno donosi civilizacija, ali i veštačko i rodoljubačko nametanje nacionalizma koji pojedinačna osećanja zamenjuje apstrakcijama. Gubljenje neposrednog dodira sa svojim jezikom, kaže, može se dogoditi i zbog dugog boravka među ljudima koji govore drugim jezicima, što je i lično iskusio, tokom boravka u Parizu, negde oko 2002. godine. Tada je mnogo razmišljao o ruskom piscu Ivanu Bunjinu, koji je svojevremeno, posle dolaska boljševika na vlast, takođe pronašao utočište u Gradu svetlosti. „Bunjin je stigao u Francusku kao značajan pisac, bio je, uostalom, prvi Rus koji je 1933. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, plemić koji je još odranije govorio francuski... Ali, da bi završio svoje poslednje dve knjige, nije izlazio iz kuće po šest meseci, jer mu je bilo koji zvuk francuskog jezika remetio ruski. Ja sam se našao u sličnoj situaciji. Ostati tamo, na najugodnijem mestu za život, za jednog bonvivana kao što sam ja, značilo bi neke pogodnosti, ali i reći zbogom punokrvnom jeziku i sebi samom. Zato sam 2004. prihvatio ponudu da u Gradskom vijeću Sarajeva budem savjetnik za kulturu. Te dve godine i šest meseci koje sam proveo u Sarajevu, uživao sam svakog dana, nisam mogao da se naslušam jezika. Kada sam se vratio ovamo, očekujući izvorsku vodu, naišao sam na neku sterilisanu prerađevinu kao iz gradskog vodovoda. A to mi je nedostajalo svih godina dok sam odsustvovao, i sad mi nedostaje. Taj skriveni miris, taj neponovljivi ukus nečega što je bilo davno pre nas, što je trajnije od svih nas pojedinačno, što spaja prošlost i budućnost, što svakog od nas čini onim što zaista jeste i omogućava mu da sretne, upozna i prepozna druge.“ Stari majstori Spisak „mojih pisaca“ iznosio bi koju stranicu. Evo grubog izbora. Volim klasične, stare pisce, poput Rablea i Montenja. Od domaćih, moj pisac je Borisav Stanković. Svojevremeno sam izdao njegova sabrana dela, sam ih priredio, sve vratio na prva izdanja. Bio je izuzetno darovit čovek koji nije dovršio svoje delo. Momčilo Nastasijević, kao pesnik i prozni pisac. On je počeo da pomera jezik, da lomi rečenicu, da traži i nalazi maternju melodiju. Potom Miodrag Bulatović, naročito Đavoli dolaze, knjigu sam pročitao u prvom razredu gimnazije, i od tada se nisam odvojio dok nisam upoznao Bulu. Godinama smo bili nerazdvojni. Do Miloševića. Cenio sam Kiša, preterivao je sa izveštačenim jezikom, ali je nosio u sebi stvarnu književnu strast. Voleo sam Ranka Marinkovića, Vladana Desnicu. U francuskom se krećem između Kamija i Selina, koji su potpuno suprotni ljudi i pisci. I Prusta koji je daleko od obojice. U Engleskoj, DŽojs. Pre svega, Dablinci, genijalna knjiga priča. Voleo sam Marka Tvena, Haklberi Fina; Hermana Melvila, pre nekoliko meseci sam ponovo čitao Mobi Dika. Tomasa Mana, ne sve. Tolstoja, kao pripovedača i pisca Ane Karenjine. To je formalno, tehničko čudo. Čehova kao pripovedača. Zatim Henrija Milera i Lorensa Darela. Ako bih se sa nekim privatno družio, izabrao bih njih dvojicu. Volim Andersenove bajke, imam svih 157. Čitam i filozofe, ima nekoliko kojima se stalno vraćam, od antičkih do modernih. Volim i krimi-romane. Nekada sam želeo da napišem krimić. Nisam uspeo. U njemu postoji zločin i zločinac i neko ko sve to razotkriva. Kod nas su zločinci nekažnjivi, niko ih ne ganja, ne hapsi i ne osuđuje, a oni sebe svakako neće. Srpski Megre je nezamisliv, bio policajac, javni tužilac ili advokat. Možda bi uspeo naš antikrimić, roman u kome nijedno ubistvo nije rešeno, nijedan ubica uhvaćen. NIN/12/11/2020. NIN-ova nagrada i francuski orden Vidosav Stevanović (1942) jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, sa književnim opusom koji čini preko 30 dela, prevedenih na dvadesetak jezika širom sveta. Među njima su romani Nišči, Konstantin Gorča, Testament, Sneg u Atini, Ostrvo Balkan, po kome je uradio i scenario sa Lordanom Zafranovićem, Hristos i psi, Demoni, Paučina, politička biografija Milošević, jedan epitaf, trotomni Dnevnik samoće i tri zbirke pripovedaka – Refuz mrtvak, Periferijski zmajevi i Carski rez. Pored pisanja bavio se i izdavaštvom. Bio je generalni direktor i glavni urednik u beogradskoj Prosveti, urednik u Srpskoj književnoj zadruzi, sarajevskoj Svjetlosti i direktor BIGZ -a. Dobitnik je NIN-ove nagrade i nagrada Ivo Andrić, Milan Rakić i Isidora Sekulić, a početkom 1999. u Francuskoj dobija Orden viteza reda umetnosti i literature za celokupno književno delo. U selu Botunje gde živi, 2009. je otvoren klub Vidosav, koji povremeno organizuje književne večeri, izložbe i male koncerte, i u kojem se nalazi stalna izložba Vidosavovih knjiga na srpskom i drugim jezicima, pod nazivom Knjige kojih nema. Još uvek piše i redovno vodi dnevnik, za koji kaže da će ostati posle njega, a zove se Postdnevnik.