Svedočanstva rezova

Osećaj tuge možda najbolje opisuje utisak koji na sredovečnog posmatrača ostavlja retrospektivna izložba Goranke Matić Iskustvo u gužvi u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu koja traje do 24. maja. Među nekoliko stotina fotografija, od odraza umrlih ili karakterno izmenjenih aktera kulturne i političke scene do uzaludnog bunta i propalih revolucija od osamdesetih, kad Goranka počinje da beleži sve značajne pojave u ovdašnjem društvu, uključujući i region – ostatak nekadašnje Jugoslavije. Sentimenti izviru i iz opservacije „kako su bili mladi“ oni što su kasnije žarili i palili javnim životom, kao i našom sudbinom u njenim raznim aspektima, od muzike do raspada države. NJenim su okom proslavljeni i efemerniji događaji kao što je masovna prodaja kolor televizora. Iz njenih fotografija prosto mirišu viršle iz onih drevnih crvenih kioska gde se Gorankina znatiželja ne završava, već se širi i drugim prostorima svakodnevice, kroz različite sfere delovanja. Ličnosti koje su kreirale muzički ukus novotalasne generacije njoj su bili deo porodice: Milan Mladenović, Margita, Vd, Šaper, Krstić, Gile, Koja.., ali i sama elita vajara, slikara, istoričara umetnosti, a pre svega čuvena konceptualna šestorka iz Studentskog kulturnog centra koja je promenila umetnost. Muzičare nije samo fotografisala, već im je i dizajnirala omote albuma, ručno bojeći crno-bele predloške tako što je mrvila srce drvenih bojica, razmazujući pigment vatom ili prstima. Goranka je i svedok redova ispred prodavnica hrane, krkljanaca pred blagajnama odavno zamrlih bioskopa, vremena kada je Bora Čorba bio panker, a Milorad Dodik imao imidž sanjara, ili interpretatora folk tužbalica. Pamti i Nenada Čanka sa manjkom od oko 50 kila, golobradog i naizgled naivnog Čedu Jovanovića. U njenoj žiži su i počeci Slobodana Miloševića pod krinkom vizionara, a u mafijaškim pozama. Zabeležila je i trenutak kad je Nebojša Čović promenio ćurak, pa je njegov prelazak iz SPS-a u opoziciju ilustrovala refleksijom na uglancanoj površini stola nekog funkcionerskog kabineta. Gužve, iz kojih je proistekao naziv postavke, savladala je praksom, od zazora da uđe u masu do prvih redova na koncertima i protestima. Angažman fotografskog tipa poklapao se sa ličnim u nekim aspektima, pa je bila članica Grupe 484, fokusirane na problematiku izbeglištva. Bila je i ključni deo redakcija DŽuboksa, Starta, Svijeta, Duge, Politike, Vremena... Sa svima koje je fotografisala ostala je u prijateljskim, ili bar u više nego korektnim odnosima. „Takve sam prirode“, Goranka ne prihvata svoje zasluge za to što nema nijednu ružnu reč ni za koga. Svi atributi upisani su u psihološku vrstu fotografije kakvom se bavila, ma šta da je sagledavala. U umetničkom smislu pokazala je sklonost ka eksperimentu, uvodeći ga u slike iz detinjstva, ženska prijateljstva, relacije u široj familiji, a tretirajući i samu sebe kao materijal. Vođena idejom da je fotografija „plod misaonog procesa“, nezvanično je karijeru otpočela serijom prizora izloga radnji sa istaknutom slikom tek preminulog Tita. „Tad se još nisam ozbiljno bavila ovim poslom, već bila kustoskinja Galerije 45 na Novom Beogradu. Uzela sam tatin aparat i izašla na ulicu da bih ovekovečila nešto što mi je ličilo na pagansko darivanje pokojnika“, Gorankin je doživljaj portreta Maršala sa florom, okruženog svinjskim polutkama, damskim šeširima i drugom robom u asortimanu prodavnica. Ta svedočanstva istorijske prekretnice pohranila je negde i jedva ih pronašla za potrebe izlaganja u Grafičkom kolektivu, 1995. u okviru postavke Dani bola i ponosa. „Mislila sam da sam ih izgubila, ali sam vršljajući po očevoj arhivi nabasala na šaržer bez naziva i u njemu ono što sam tražila“, smeje se Goranka. Konceptualizovan, rad je označio „apsurd socijalno-političke ideje da se dostojanstveno prikaže kolektivna građanska žalost“, kako bi rekli likovni kritičari. Laik bi samo uzdahnuo, sećajući se više lica nego naličja fenomena titoizma. Međutim, od pet segmenata postavke u MSUB (rani radovi, Novi talas i protagonisti likovne scene SKC-a ’70-ih, 10 godina protiv, portreti i umetnički projekti), najpotresniji je deo Tiho teče Sutjeska, iniciran devastacijom Memorijalnog kompleksa Tjentište u godinama nakon građanskog rata u BiH. „Videla sam emisiju o tome na TV-u i odlučila da fotografski obradim apsurd našeg mentaliteta. I, verovatno sam o svojoj nameri mnogo pričala, čim je tadašnja kustoskinja MSUB Jelena Vesić pitala ’gde su ti oni radovi’, želeći da ih izloži“, opet se Goranka smejulji. Stoga je morala na teren gde je iz dva cuga napravila foto-instalacije: deo kadra zauzimaju zidne slike Krste Hegedušića, izbrazdane potpisima i ranama od metaka, dok su na drugom elementi divljeg okolnog pejzaža. „Matićeva to čini ne da bi slavila niti se podsmevala politici jugoslovenskog socijalizma i njegovim vizuelnim manifestacijama, već jednostavno pokušava da materijalizuje rez ili šav koji stvara diskontinuitet ili kontinuitet između `ovde` i `nekada`“, pisalo je u katalogu izložbe u Salonu MSUB 2003. godine. Sada, u Muzeju na Ušću na ekranu pored ogromnih formata tih foto-kolaža promiču snimci Memorijalnog centra, kako bi publika u celosti opservirala vandalizam nad „Sikstinskom kapelom“ Hegedušića. „Scene sa prognanim narodom samo su ovlaš skrnavljene, dok su Titu pucali u glavu, kao i jednom ustaši“, opis je pročetničkog raspoloženja lokalnog stanovništva, kao najčešćih „posetilaca“. Čuvari, s druge strane, nisu marili za izgrede ideološki zatrovane publike, već su puštali da se prošlost uruši tuđom mržnjom. Neposrednost, prisutna u Gorankinom delu i ličnosti, bila je efikasna i u prilici kad je fotografisala Borislava Pekića za predizbornu kampanju na Čukarici. „Protivkandidat mu je bio Šešelj, i šta misliš – ko je pobedio“, priču prekida retoričkim pitanjem. Sesija foto-šutinga Pekića u njenom domu završila se „pijuckanjem“ i razgovorom do kasnih sati, na sve teme osim književnosti. „Nikad nisam patila od kompleksa prema autoritetima“, još je jedan razlog da se Goranka nasmeši. U težnji da svaku pojavu postavi na (viši) nivo fotografije, ispratila je prvu feminističku konferenciju u Beogradu Drug-ca žena: žensko pitanje – novi pristup?, 1978. Iz postavke portreta gošći SKC-a iz raznih zemalja i socijalnih grupa, potpisanih osnovnim informacijama, izrodio se Gorankin prikaz sebe kao madam javne kuće Ire Fasbinder. „Ira, jer je to bilo ime moje mame, a Fasbinder, jer sam mnogo volela tog reditelja“, Goranka tumači svoj tadašnji alter ego, sa dugačkom muštiklom u ruci i vrlo samosvesnim držanjem. Izložba je, opet, bila rezultat pokušaja da se bavi svojim osnovnim pozivom – istorijom umetnosti. Jer, završivši Filozofski fakultet, Goranka je radila kao asistentkinja likovnog programa, a zatim i kao stručna saradnica i kustoskinja galerije Srećna nova umetnost u SKC-u, da bi potom vodila Galeriju 45 na Novom Beogradu. Konkurs za stalno zaposlenje na potonjem mestu bio je namešten, pa je Goranka posle tužila direktora novobeogradskog Doma kulture, i to na Sudu udruženog rada. Po pobedi, direktor joj je prosto prorekao, u formi nemuštog izvinjenja: „Nisi ti za ovo, ti si za nešto mnogo bolje“. Bolje je i stiglo, a vrednost potvrđena brojnim nagradama – 39. Oktobarskog salona, Politikinom, ULUPUDS-ovom (čije je foto-sekcije bila prva žena-članica), Fondacije Maja Maršićević Tasić, do Nagrade Tanje Petrović, za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima. A ko zna gde bi je kustoski put odveo, dok je fotografski meandrirao u profesuru na Fakultetu političkih nauka i Fakultetu za medije i komunikacije. Među manje turbulentne aktivnosti spada i objavljivanje nekolicine publikacija. Međutim, ma o čemu da je pričala, ma kome i u ma kom mediju, uvek bi saopštavala isto – u svaku temu treba se upustiti hrabro, otvoreno, bez predrasuda i sa razumevanjem šireg okvira, baš kako je i sama praktikovala. „Obrazovanje je ono što čini dobrog fotografa“, zaključuje. Postoji još jedan dirljiv trenutak, nastao tokom intervjuisanja. Prešavši sa javnih, na intimne dokumente, Goranka lista slike svojih predaka. „Nikom ovo neće biti važno kad ja umrem“, jednostavno konstatuje, bez trunke patetike. Situacija ne prouzrokuje tugu novinarke, već još veći respekt, jer Goranka je u svim svojim bitkama trijumfovala. I već postala legenda.