Zdravlje nam je kao i demokratija

Sva društva imaju problem sa ljudima koji se šlepaju. To je u teoriji poznato kao free riding. Šlepanje je najčešće vidljivo u onim sferama ljudskih delatnosti koje imaju za cilj postizanje kolektivnog dobra. Jedan broj ljudi radi ka ostvarenju tog cilja, odvaja vreme i resurse, dok se jedan broj – šlepa, uživajući jednako sve dobrobiti pa i nedostatke onoga što je prva grupa posvećenika uspela da izbori. Šlepanje je, recimo, najvidljivije prilikom plaćanja poreza. Većina plaća porez, neki ga ne plaćaju nikad ali imaju ista prava na javne usluge kao i oni koji za taj porez odvajaju. Ili recikliranje. Jedan broj ljudi reciklira, dok drugi ne, ali zahvaljujući onima koji to rade ti ljudi žive u čistijoj sredini. I možemo tako redom. U zavisnosti od političkog uređenja i svesti ljudi koji u određenom društvu žive, prisustvo šlepanja može biti manje ili veće. Spominju se razne procene, 60:40 u korist ovih koji se pridržavaju pravila u zemljama koje imaju institucije koje se mogu oceniti kao delimično funkcionalne; dok u zemljama u kojima nema vladavine prava i u kojima je prisutan institucionalni voluntarizam ta procena može da ide 30:70 u korist ovih koji se šlepaju. U zapadnim demokratijama šlepanje je znatno manje prisutno, i procenjuje se da u zavisnosti od toga koje je pitanje u fokusu istraživanja, brojke otkrivaju relaciju 80:20 u korist ljudi koji poštuju pravila. Srbija je zemlja u kojoj se mnogi šlepaju. To je svima vidljivo i to je svako barem jednom osetio na sopstvenoj koži. Ako bi trebalo da procenimo sasvim odoka koliko se ljudi šlepa, za tu teorijsku simulaciju mogli bi da posluže rezultati izlaznosti na poslednjih nekoliko izbora, koja je u proseku bila ispod 50 odsto, a u Beogradu i manja od 40 procenata. Demokratija je kolektivno dobro koje se čuva, neguje i održava građanskom kontrolom vlasti. Ali ako se u slučaju Srbije za nju zalaže manje od polovine glasača, sa tim kolektivnim dobrom onda nešto nije u redu. Većina, iako često nije svesna toga, šlepa se na rezultatima odluka koje je u njihovo ime donela manjina onih koji su glasali. Zašto bi onda sa vakcinacijom bilo drugačije? U institucionalnom ambijentu u kojem izuzeci od pravila postaju regularan obrazac ponašanja i u kojem je reč predvidljivost postala termin na veštačkim plućima, sasvim je očekivano da će većina svesno računati sa tim da će manjina da se pobrine za normu vakcinisanja, jedan deo milom a drugi deo silom, kao što biva i sa izborima. Neki će se vakcinisati zato što im subjektivni osećaj nalaže da zaštite sebe i druge, a neki će za tri crvene i pokoji paket učiniti uslugu predsedniku koji se u svom pubertetskom takmičarskom zanosu i teškom medijskom mašinerijom upinje da pokaže kako obara sve rekorde u odzivima za vakcinaciju u regionu i u svetu. Oni koji se inače šlepaju na izbornoj volji manjine i neće da glasaju jer su razočarani, neopredeljeni, uvređeni ili lenji, sada zahtevaju odgovornost od one većine koja neće da se vakciniše i ne mogu da razumeju kako je uopšte moguće da ne shvataju važnost zdravlja kao kolektivnog dobra. Iako je demokratija jednako kolektivno dobro kao i zdravlje, ti koji inače ne učestvuju u njenom čuvanju ne osećaju direktno posledice njenog propadanja – neće umreti od toga, ali je osećaju egzistencijalno na duži rok – kada se kruni, ukidaju postojeća prava, primorava na migracije, ili kada se u ime njene odbrane ljudi šalju u rat. Fenomen šlepanje je ovde mali primer zašto masovna obuhvatnost vakcinacije u Srbiji neće biti moguća, osim ukoliko se ne proglasi potpuno obaveznom, ili ukoliko se građani ne zastraše najavljenim uskraćivanjem prava na plaćeno bolovanje nevakcinisanih radnika koji obole od korona virusa. Da bi nešto bilo shvaćeno kao kolektivno dobro koje funkcionalno ispunjava svoju svrhu, poput vakcine ili demokratije, ono ne bi smelo da se temelji na prinudi i strahu. Takođe, ono ne može da nikne tamo gde se etički principi ugrađeni u samu ideju kolektivnog dobra krše na besprizoran način, recimo potkupljivanjem, i gde među ljudima nema elementarnog razumevanja koji su minimalni zahtevi i koristi kolektivnog dobra. U Srbiji odsustvo masovne vakcinacije treba tražiti u načelno istom obrascu razmišljanja zbog kojih ljudi ne glasaju. Glasači su izgubili poverenje u institucije i partije, ne smatraju da njihov pojedinačni glas može da doprinese nekakvom boljitku. Svesno se prepuštaju struji vremena i šlepaju se na izbornoj volji manjine, pa kako im bude. Ako se boljitak desi, oni će svakako imati koristi od toga, a ako ne, živeće isto kao i do tada. Takvo razmišljanje unapred opredeljuje njihovu rešenost da drugima prepuste zadovoljstvo ili neugodnost glasanja. Sa druge strane, većina koja ne želi da se vakciniše svesno donosi tu odluku, i bez obzira na raznoliku prirodu njihovih razloga, prepuštaju se struji vremena koja će kroz udružene kolektivitete vakcinisanih i prirodnim slabljenjem virusa njih osloboditi obaveze doprinosa kolektivnom zdravlju. Fenomen šlepanja, tako, ukazuje na uzroke dubinske povezanosti političke i zdravstvene situacije srpskog društva. Zdravlje nam je kao i demokratija, krnje, sporno i u suštini nebitno. Kada izostaje kolektivna odgovornost u po život manje opasnim aktivnostima poput glasanja, to pre ili kasnije dođe na naplatu u nekim mnogo gorim situacijama. Jovana Diković ekonomski antropolog i predavač na univerzitetima u Cirihu, Frajburgu i Sent Galenu