Сва друштва имају проблем са људима који се шлепају. То је у теорији познато као free riding. Шлепање је најчешће видљиво у оним сферама људских делатности које имају за циљ постизање колективног добра. Један број људи ради ка остварењу тог циља, одваја време и ресурсе, док се један број – шлепа, уживајући једнако све добробити па и недостатке онога што је прва група посвећеника успела да избори. Шлепање је, рецимо, највидљивије приликом плаћања пореза. Већина плаћа порез, неки га не плаћају никад али имају иста права на јавне услуге као и они који за тај порез одвајају. Или рециклирање. Један број људи рециклира, док други не, али захваљујући онима који то раде ти људи живе у чистијој средини. И можемо тако редом. У зависности од политичког уређења и свести људи који у одређеном друштву живе, присуство шлепања може бити мање или веће. Спомињу се разне процене, 60:40 у корист ових који се придржавају правила у земљама које имају институције које се могу оценити као делимично функционалне; док у земљама у којима нема владавине права и у којима је присутан институционални волунтаризам та процена може да иде 30:70 у корист ових који се шлепају. У западним демократијама шлепање је знатно мање присутно, и процењује се да у зависности од тога које је питање у фокусу истраживања, бројке откривају релацију 80:20 у корист људи који поштују правила.