Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   24.09.2021. 04:17
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Уводник
Демони прошлости

У праву су они који кажу да катарзе нема без свести о сагрешењу. И то је најкраћи одговор на одсуство истинског суочавања са демонима прошлости. У ствари, онај који је српско друштво увео у ратове не може се на цивилизован начин носити са њиховим последицама

После поновљеног суђења, Хашки трибунал донео је првостепену пресуду бившем челнику Службе државне безбедности Србије Јовици Станишићу и некадашњем команданту Јединице за специјалне операције Франку Симатовићу Френкију. Терете се за прогоне, убиства, депортације, нехумана дела и за кршења обичаја ратовања. Осуђени су на по 12 година затвора. Пре тога на доживотне казне затвора осуђени су генерал Ратко Младић и Радован Караџић. То су последње пресуде пред Међународним механизмом за кривичне судове.
И, где смо данас, тридесет година од почетка ратова на простору бивше Југославије? Судећи по недавном истраживању Демостата, за већину грађана Србије то више није тема. Две трећине испитаника уопште није пратило хашка суђења, а о конкретним злочинима из деведесетих углавном не знају ништа. Натполовична већина, на пример, никада није ни чула за вишегодишњу опсаду Сарајева или за злочин у Овчари. Али су зато, у деценији власти СНС-а, учврстили уверења да су, на пример, Караџић и Младић осведочени српски хероји чије ликове младићи тетовирају на мишицама и исцртавају по зидовима градова Србије, а таблоиди их славе као националне хероје. Уместо да се, након три деценије, оконча процес суочавања са последицама ратне прошлости и одговорности за злочине, Србија се по дубини друштва радикализује, а из помрчине, са друштвених маргина, али све чешће и из кругова блиских власти или из саме власти, пропињу се до јавности све јачи гласови оспоравања злочина и суштинске глорификације злочинаца. Главна је теза власти, осим оне да се у Хагу суди српском народу и српској држави, да се пресудом Станишићу и Симатовићу покушава доказати наводна улога Србије у ратовима у Хрватској и Босни. А те улоге, како је то давно формулисао Слободан Милошевић - нема, јер - Србија није била у рату.
Па да, стварно, ми нисмо били у рату, али су одавде силне војске и паравојске одлазиле на ратишта, а враћали се мртви и инвалиди. На српском државном простору нису се водиле ратне операције, али само у Београду, у пет одсто породица било је рањавања неког од њихових чланова. Србија је сачувала мир, а преко шестсто хиљада, претежно младих људи, са универзитетским дипломама, заувек је напустило земљу. Ми нисмо били у рату, али је у Србији током 1991. и 1992. насилно мобилисано 140.000 људи. Нисмо имали никакве везе са ратовима, али је око 100.000 младића побегло од власти која их је терала у рат, а против њих 10.000 је покренут кривични поступак због дезертерства. Ми нисмо били у рату, али је МУП Србије једном од најозлоглашенијих кампова за присилно мобилисане, Центру Српске добровољачке гарде у Ердуту, под Аркановом командом, само у периоду август-септембар 1995. предао око 5.000 избеглица. Стварно, нисмо били у рату, али су у Крагујевцу 1991, на јавним местима, објављивали спискове дезертера и резервиста који одбијају мобилизацију. Ми с ратом ништа нисмо имали, али је полиција по кућама хапсила мушкарце између 18 и 60 година, који су рођени у Хрватској или БиХ, и депортовала их на ратишта. Ми смо били по страни од ратних дејстава, али је наш председник тада потписивао примирја и међународне споразуме, а од јавности је, као нечиста савест, скривана Ратна болница у Сланкамену, у којој је лежало на стотине парализованих, најтежих инвалида који се нису уклапали у причу да Србија није у рату. Ми нисмо били у рату, али је равномерна доза смрти коју смо примали преко медија сваке вечери учинила да постанемо равнодушни онда када погинули више нису имали имена, него су постали бројеви и када више нисмо могли да замислимо да иза речи „чишћење терена“ или „војна акција“, нестају конкретни људи док се, истовремено, наш свакодневни живот претвара у ред. Ред за хлеб. Ред за млеко. Ред за чекове у банци. Ред за новац у банци. Ред пред киоском за цигарете. Ред пред амбасадама за визу. Ред као слика најстрашнијег хаоса и нереда у коме смо живели.
У праву су они који кажу да помирења и катарзе нема без свести о сагрешењу. И то је најкраћи одговор на одсуство истинског суочавања са демонима прошлости. У ствари, све је како је и морало бити. Онај који је српско друштво увео у ратове не може се на цивилизован начин носити са њиховим последицама.



Весна Малишић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Александар Вулин, министар унутрашњих послова

Када говоримо о српском свету, питам вас да ли Британија може да има свој Комонвелт? Може и да одржава везе са читавим светом кроз свој Комонвелт. А ми Срби, који сви живимо на домету не авионских, већ аутобуских линија, не можемо да имамо свој српски свет? Велике Србије, нажалост, никад није било, у супротном бисмо знали где живимо и који су наши етнички простори.

Прочитајте све мисли
bg