Podrška prihvatljivom beznađu

Bili, videli, otaljali. Rutinski su izvestili javnost o uspešno započetom procesu poboljšanja izbornih uslova, te potvrdili poznatu činjenicu o položaju Srbije na samom dnu evropskih prioriteta. I mada sumnjam da je mučni posao bavljenja demokratskim procesima zapadnog Balkana poveren baš najvišem nivou evropske diplomatije, ne verujem da je birokratska nemaštovitost to što je dovelo do ovako jalovog ishoda. Ni od kakve nam koristi sad nije da razloge za postupanje evroparlamentaraca tražimo (isključivo) u zlobnim ekonomskim interesima, nameri Evrope da od Srbije pravi deponiju, ili Bilčikovom članstvu u Evropskoj narodnoj partiji. Mislim da je najvažniji razlog mnogo prostiji, ujedno kompleksniji, a tiče se poverenja koje EU ima u samu mogućnost i kvalitet promena na političkoj sceni Srbije. Koliko, objektivno, većinska srpska opozicija, ne (samo) pojedinačne partije već to što bi se neophodno objedinilo u snagu sposobnu da sruši Vučićevu stabilokratiju, deluje kredibilno, razumljivo, pa i razumno sa stanovišta evropskog posmatrača? Da li je reč o političkoj skupini koja ima jasan stav o ma kom za Evropu, te samim tim za Srbiju, prioritetnom pitanju? Ostavimo na miru evropskog posmatrača - zna li građanin Srbije kakvu politiku bi od vlasti onih što danas čine najuticajniji opozicioni konglomerat sutra mogao da očekuje? Može li da predvidi odnos prema Kosovu? Prema Evropi? Kakvi se zaključci mogu izvući iz (ne)reagovanja na nedavna zbivanja u Crnoj Gori, na Dodikovo divljanje u Bosni, negiranje genocida u Srebrenici, ili na ludačku viziju „srpskog sveta“? Koliko je opozicija pretnja ili alternativa trajanju pouzdanog i prihvatljivog srpskog beznađa? Što se samih, već minulih pregovora o izbornim uslovima tiče, ostaje utisak ishitrenosti, pa i obmane javnosti: od žurbe da se već prvi nacrt dokumenta proglasi neprihvatljivim i pregovori napuste, preko činjenice da se građanima uz svu ogorčenost ponuđenim sporazumom ipak ne predočava efektivna nadležnost posrednika, tačnije njihova potpuna nenadležnost u uspostavljanju mehanizama kontrole i izvršne moći; pa sve do uobičajeno infantilnih povika da ko prihvati učešće u regulatornim telima koje sporazum predviđa, automatski predstavlja „lažnu“ i ne može da bude deo izbornih strategija „prave“ opozicije. Nije jasno ni da li su sve partije koje su pregovore napustile to učinile po zaključku da se više ništa ne može postići, ili pod pritiskom većine koja je nametnula svoju volju. Dobar deo opoziciono opredeljene javnosti nije saglasan da papir evroparlamentaraca ne predstavlja baš nikakav korak ka poboljšanju izbornih uslova, a odluka da se od rasprave odustane lišena je ma kakvog plana o sledećem potezu, da ne govorimo o narednih šest meseci. Pa čak i ako novi bojkot, društveni sukobi, protesti i nasilje na ulicama deluju neizbežno, tačnije baš zato, odustajanje od jedinog puta kojim bi se takav scenario eventualno mogao izbeći čini se krajnje neodgovornim. Ideološka smuljanost u kojoj veći deo srpske opozicije nalazi utočište za sopstveno bezidejno trajanje, suštinski razlog evropske sumnje u mogućnost kvalitetnih promena, zapravo je motiv i nedavne halabuke koja se u redovima opozicije podigla protiv Ekološkog ustanka. Nije to bio napad na sam protest koliko na najavu formiranja jednog levo orijentisanog, zelenog, proevropskog političkog bloka. Više no ikad u Srbiji postoji potreba za takvom političkom opcijom. Hajka se nije podigla toliko zbog najavljene ideološke orijentacije, koliko zbog najave nekakvog ideološkog utemeljenja, pojava koja gotovo sasvim izostaje sa domaće političke scene (sem, naravno, kad je reč o brojnim varijantama retoričkog desničarenja i nacional-šovinističkog mraka). Potreba za jasnim ideološkim - levim, zelenim, evropskim - predznakom izraz je neophodnosti odnosa prema fizičkim činjenicama koje nas okružuju, prema stvarnosti oko koje se formira dosledna politička ideja, a sama takva pojava u ovom času deluje gotovo subverzivno i za mnoge u okoštalom ostatku većinske opozicije nepoželjno i opasno. Zašto? Zato što bi uobličenjem tako definisanog bloka naprosto postala još očiglednija politička bezidejnost većine aktera opozicione scene. Zato što bi se razotkrila suštinska sličnost dobrog dela opozicije sa jednako politički bezobličnim režimom lišenim ma kakvog određenja sem bljutave pseudopatriotske retorike i upotrebe vlasti kao instrumenta za postizanje lične koristi. I konačno, zato što bi Evropa najzad ovde imala s kim da razgovara.