Mamuzanje lipsalog konja

Samo još okoreli licemeri u Briselu i drugde mogu da razglabaju o „evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana“ (kao da je to područje van Evrope) i „ubrzanju reformi kako bi se ispunila merila za pristupanje“. U stvarnosti, veći deo regiona, umesto da se približava, sve više se udaljava od ekonomskih i socijalnih proseka u EU, a politički srlja ka autoritarnoj vlasti po ugledu na uzore u Rusiji i Kini. Posebno mlađi ljudi su to već odavno shvatili i zato žure da nađu uhlebljenje na Zapadu. Ovakav opis je nešto o čemu malo ko u Briselu, kao i u glavnim gradovima EU i Jugoistočne Evrope želi da čuje, a kamoli da razgovara. Umesto toga ponavlja se mantra o članstvu država Zapadnog Balkana u Uniji kao „geostrateškom ulaganju u stabilnu, jaku i ujedinjenu Evropu“. Te zemlje bi mogle da imaju „ključnu ulogu u globalnim lancima snabdevanja Unije“, što dugoročno doprinosi „strateškoj autonomiji EU“ (citati iz važeće Strategije proširenja EU). Onda obično sledi upozorenje da ukoliko EU „ne završi posao“, „spoljni akteri“ (Rusija, Kina, Turska, islamske države, itd.) mogu da se nametnu na tom području „na našu štetu“. Ipak, mnoštvo strateških dokumenata, obilje snimaka razdraganih državnika iz regiona sa prvacima EU i vedro sročenih saopštenja o njihovim uspešnim razgovorima teško još da mogu da zasene građane u regionu: dovoljno je da zavire u svoj novčanik da bi shvatili kakva je njihova lična perspektiva. Podaci o stvarnoj individualnoj potrošnji koje redovno objavljuje Zavod Evropske unije za statistiku Evrostat pokazuju da je u godini pre pandemije stanovnik Srbije mogao sebi da priušti samo polovinu toga što je prosečno dostupno žiteljima Unije (Severna Makedonija, Albanija i Bosna i Hercegovina su na 40, a Crna Gora na 60 odsto proseka EU). Potrošači u Nemačkoj mogli su da kupe četvrtinu više nego prosek EU i time su na drugom mestu posle Luksemburga. U Sloveniji je kupovna moć za desetinu manja od proseka EU, u Hrvatskoj za trećinu, itd. Većina bivših pripadnica Komekona (Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć pod vođstvom Sovjetskog Saveza), a sada članica EU, takođe kaska za prosekom Unije. Trideset godina posle navodnog „kraja istorije“, kako je, ishitreno, američki politikolog Fransis Fukujama označio razdoblje posle propasti državnog socijalizma u Evropi, stvari teku drugačijim tokom nego što su taj i drugi proroci predvideli. Sirotište u Evropi Branko Milanović, srpsko-američki ekonomista, svojevremeno je napisao da su ljudi u bivšim socijalističkim državama očekivali da će doći do društveno-ekonomskog približavanja (konvergencije) njihovih zemalja sa zapadnom Evropom. Zauzvrat su bili spremni da prihvate ograničen i privremen porast nejednakosti u društvu, a nadali su se i učvršćivanju demokratije kod kuće. Ta očekivanja su se uglavnom izjalovila, čak se ni istočna Nemačka, u koju se slilo najmanje 1.600 milijardi evra, nije izjednačila sa zapadnim delom države. Zaostaje, mereno društvenim proizvodom, za petinu i više, a odliv bolje obrazovanih i mlađih i dalje traje. Postoje istočnonemačka područja u kojima svaki drugi odrasli muškarac glasa za krajnje desničarsku Alternativu za Nemačku (AFD). Načelno, i to pokazuju mnogobrojna istraživanja, podrška demokratiji u „prelaznim“ društvima povezana je sa opštim ekonomskim boljitkom i rastom sopstvenih prihoda. Stvari stoje tako da u odnosu na blagostanje na zapadu, istok i jugoistok Evrope ne mogu više da očekuju da se će izjednačiti u sagledivoj budućnosti. Uz to, pošast je tokom protekle dve godine svuda ljude sa manjim primanjima dodatno osiromašila. Neposredan odraz neispunjenih očekivanja je da podrška demokratiji i pluralizmu opada, a politički silnici poput Orbana, Kačinjskog, Janše i njihovih sledbenika na Zapadnom Balkanu rade to što rade zato što imaju podršku znatnog dela birača. Pritom, kao i na zapadu Evrope, u velikim gradovima opstaju liberalna gledanja na svet i podrška evropskom povezivanju i prožimanju. Na periferiji i van velikih gradova životni osećaj i političko raspoloženje idu, po pravilu, u suprotnom pravcu. U ovim turobnim vremenima opada i spremnost stanovništva EU da se složi sa time da Uniji pristupe nove države. Posebno takve kao što su preostale bivše jugoslovenske republike van EU i Albanija. NJihov je politički ugled loš zbog sećanja na bratoubilačke ratove iz devedesetih godina prošlog veka i stalnih nacionalističkih svađa njihovih nasilnih, prevrtljivih i potkupljivih vladalaca. Povrh svega, u ekonomskom i socijalnom smislu region je ostao „sirotište“ kontinenta. Ni okruženje nije mnogo imućnije, sa izuzetkom Slovenije. U sirotištu demokratija teško uspeva. Ipak, i zbog ukorenjene tromosti u političkom planiranju u Briselu i glavnim gradovima EU („politika proširenja je bila najuspešnija u spoljnim odnosima Unije i nema alternative“), sve se nastavlja uglavnom po starom. To se jasno vidi i u pogledu na „Instrument za pretpristupnu pomoć“ (IPA III), kako se na briselskom jeziku nazivaju bespovratna finansijska sredstva kojima EU želi da podstakne približavanje Zapadnog Balkana Uniji. U tekućem budžetu EU (2021-2027) je za to određeno 12,8 milijardi evra (po cenama iz 2018. godine, kada je počelo planiranje ovog budžeta). Mereno kupovnom moći, prema podacima Evropskog parlamenta, to je jedan odsto manje nego što je iznosila pretpristupna pomoć IPA II u prethodnom budžetu (11,7 milijardi evra). IPA II je nominalno bila jedva nešto veća nego IPA I (11,5 milijardi evra), a po kupovnoj moći zapravo je osetno manja. Pritom, otprilike polovinu tog novca iz prethodna dva budžeta EU dobila je Turska kao najmnogoljudnija „kandidatkinja“. Do 2013. godine, kada je postala članica Unije, među primaocima je bila i Hrvatska. Zvaničnici EU trenutno na sva zvona oglašavaju da je u IPA III za Zapadni Balkan odvojeno „do devet milijardi evra“ kroz „Ekonomski i investicioni plan“ za narednih sedam godina. Velikodušnost ove podrške i njene moguće odraze na životnu stvarnost vredi uporediti sa godišnjim trgovinskim deficitom regiona sa EU. Tokom protekle decenije taj deficit je iznosio od 7,5 do 9,7 milijardi evra godišnje. Oko dve trećine spoljne trgovine regiona je sa EU (odakle potiče i najveći deo spoljnih investicija, kao i bankarskog kapitala), prvenstveno sa Nemačkom i Italijom. U računicu mora da se uvede i novac poreskih obveznika u regionu koji odlazi na podsticaje stranim ulagačima i otplatu kredita poveriocima u Uniji. Posebna stavka, nedovoljno sagledana je trošak odliva ljudskog kapitala iz regiona u Uniju. To samo delimično mogu da nadomeste doznake iseljenika u stari zavičaj. Kada se sve sabere, iz regiona se bez prestanka preliva znatno više resursa u EU nego što odatle dolazi kao podrška da se ubrza društveni i ekonomski razvoj. To neprekidno iscrpljivanje, uporedo sa korupcijom, slabim državnim upravama i bezobzirnom političkom samovlašću onemogućava da region sustigne prosek EU u materijalnom i vrednosnom smislu. Novi Berlinski zid ubrzano raste Mogućnost da region „sustigne i prestigne“ područja EU u svom neposrednom okruženju, ili barem da više ne zaostaje, otvorila bi se ukoliko bi se Unija odnosila prema regionu onako kako se odnosi prema svojim ekonomski slabijim članicama poput Hrvatske, Rumunije, Bugarske i Grčke. Svojevremeno je još pre članstva Rumunije i Bugarske, Evropska komisija ustanovila posebne strukturne fondove za te dve države. Neke od „novih“ članica EU ostvarile su proteklih godina polovinu i više od svog privrednog rasta koristeći bespovratne doznake Unije. S druge strane, tržišta zemalja u regionu koje još nisu članice otvorena su za EU u približno istoj meri kao da su već članice. Ali one ne dobijaju „nadoknadu“ kroz bespovratnu pomoć iz razvojnih fondova Unije. Pritom je jasno da same nisu u stanju da namaknu dovoljno kapitala kako bi ostvarile „veliki skok napred“. Prema istraživanjima Svetske banke, region bi morao da raste godišnje prosečno šest i više odsto da bi kroz 30 godina dostigao prosek Unije. Proteklih godina, prosečan rast u regionu je bio dva do tri puta manji. Pandemija je dodatno oslabila region. Novi, ovog puta društveno-ekonomski Berlinski zid trenutno ubrzano raste na jugoistoku Evrope. Povrh razvojne pomoći EU, njene članice na jugu i jugoistoku dobiće znatna sredstva (bespovratna i kroz povoljne kredite) iz Brisela kako bi se oporavile od posledica pandemije. To nije slučaj da Zapadnim Balkanom. Po stanovniku tog dela kontinenta iz Brisela bi tokom narednih sedam godina trebalo da dođe oko 500 evra. Žiteljima Grčke ili Hrvatske namenjeno je približno jedanaest puta više (5.700, odnosno 5.200 evra). Jaz u razvoju Zapadnog Balkana i njegovog okruženja neminovno će nastaviti da raste ukoliko Unija ne promeni svoj pristup u regionu. Društveno-ekonomski razvoj usmeren na poboljšanje uslova života stanovništva trebalo bi da bude najvažniji cilj. Time bi ojačala podloga za demokratsku politiku i osavremenjivanje društva. Preduslov da region pristupi EU je da se ekonomski, socijalno i politički sve manje razlikuje od proseka u Uniji. Kada će to da se dogodi nije najbitnije, važnije je ubrzano kretanje ka tom cilju umesto trenutnog propadanja. Postoje dve oblasti u kojima je neminovan brz preokret da bi se region spasao daljeg nazadovanja. Jedno je ubrzano smanjenje stanovništva zbog iseljavanja i opadanje prirodnog priraštaja (Srbija godišnje gubi i do 50.000 žitelja). Taj gubitak više ne može da se nadoknadi, već mora da se pronađe način da se ekonomija i društvo prilagode manjoj naseljenosti i starenju. Za to je neophodno da državna uprava u saradnji sa privredom, naukom i građanskim inicijativama traga za načinima prilagođavanja, na primer u obezbeđivanju lekarskog zbrinjavanja, obrazovanju, života u gradovima, proizvodnji hrane i mnogo čemu drugom. Druga neminovnost je da se što pre preokrene stalni porast zagađenja vazduha, vode i čovekove okoline u celini. Ko je u avgustu u Beogradu udisao otrovni dim sa deponije u Vinči zna o čemu je reč. Suzbijanje zagađenja verovatno otvara mogućnost da EU na kraći rok iz sopstvenog interesa odreši kesu. Jer, sadržaj beogradske i druge kanalizacije u regionu Dunavom plovi u Rumuniju i Bugarsku, članice Unije. Smrtonosni gasovi iz termoelektrana u regionu ne znaju za šengenske granice. Ekološki ciljevi Unije ne mogu da se ostvare ukoliko se u njenoj sredini nastavlja uništavanje čovekove okoline koje se odražava u širem okruženju. Sve u svemu, ukoliko bi se Unija odlučila da finansijski podrži Zapadni Balkan u istoj meri kao i sopstvene članice, to bi godišnje svakog žitelja EU koštalo između 1,6 i 10,8 evra. Tako su izračunali stručnjaci ljubljanskog univerziteta Vasja Rant, Mojmir Mrak i Matej Marinč. Oni smatraju da bi spoznaja da je to uistinu „beznačajno opterećenje za budžet EU“ moglo da „omekša neke stavove koji stoje iza zamora EU od proširenja“. Ostaje da se vidi i kako bi se osiguralo, ako ikad poteče novac spoljnih darodavalaca u količinama koje mogu da pokrenu napredak, da se spreči da „njih malo ne potkrada mnoge“, kako se izrazio italijanski znalac regiona Andrea Lorenco Kapusela. Neposredno učešće EU u planiranju, sprovođenju i finansijskom nadzoru razvojnih projekata je zato neminovno. Darovane države u regionu morale bi da budu još strože nadgledane nego da su već članice Unije. Koristilo bi da se iznova pokrene Evropska agencija za obnovu i razvoj, koja je iz Soluna od 2000. do 2008. pomogla da region koliko-toliko stane na noge posle decenije ratova. Sadašnji „Investicioni okvir za Zapadni Balkan“ ustanovljen 2009. u Briselu, mogao bi da preraste u takvu agenciju. Toj ustanovi Evropska komisija sada poverava sprovođenje ekonomskog i finansijskog plana za region u okviru IPA III iz tekućeg budžeta Unije.