Leglo zmija i pacova

Da je Srbija Engleska posetioci bi, šetajući kompleksom građevina na Oplencu što ih je ostavio kralj Petar I Karađorđević, hvatali nit priče o njegovoj vladarskoj porodici, počev od Crnog Đorđa, Petrovog dede, vožda Prvog srpskog ustanka, i posledično tvorca naše prve moderne države. Mogli bi da proniknu u temperament starog kralja, Oslobodioca, kako su zvali Petra, poznatog po liberalnoj politici, sklonosti ka demokratiji i ustavnom poretku, ali i junaštvu u ratovima i daru da upravlja vojskom. Da je Srbija Engleska, došljak bi na Oplencu mogao i da zamisli život knjeginje Zorke, crnogorske neveste, ćerke Nikole I Petrovića NJegoša, kao i prve nestašluke njenog i Petrovog sina regenta Aleksandra, zaslužnog za stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, preteče svih Jugoslavija. Zakačio bi i sled vladanja Srbijom dotakavši se i dinastije Obrenović s kojom su se Karađorđevići smenjivali na prestolu, ostavljajući nam u amanet različite vrednosti. Bio bi to čas istorije in situ, u okviru prostorno kulturno-istorijske celine Karađorđeva Topola sa Oplencom, proglašene za nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja 2006. godine. Ovako, posetioci svedoče nemaru i javašluku svojih savremenika sa političkim funkcijama umesto nekadašnjih rojalističkih insignija. Na samom ulazu u park u koji je kompleks ušuškan, nalazi se nedovršena dvospratnica, započeta protivzakonito, a ostavši ruglo umesto da bude uklonjena, prema pričama meštana i interpretaciji Dejana Kostića, fotografa, koji je NIN-u ustupio fotografije poprišta nehaja nadležnih. Kostić je otišao u London još 1997. na postdiplomske studije dokumentarne fotografije na London College of Communications, da bi se potom zaposlio u agenciji NB Pictures, pa su decenije provedene u Engleskoj doprinele šoku nad viđenim na Oplencu. Jer, ova država čuva svaki kamičak i od najmanjeg istorijskog značaja, zbog čega je mapa Londona prepuna takvih tačaka. „Zelenilo u parku nije negovano, već divlje izrasta“, on nastavlja da opisuje prizore neprimerene stvarnoj važnosti oplenačkog spomenika. Međutim, svojeglavi gustiš je donekle i srećna okolnost jer se time nehotimično prikriva stepen zapuštenosti kuće za poslugu, ili depadansa obližnje Kraljevske vile. Vilu danas koriste članovi Vlade Republike Srbije, pa je obnovljena, kao i susedna, Kraljičina, ali je zabranjen ulaz „običnim“ građanima. U Crkvu Svetog Đorđa, svu u mozaiku, može svako da uđe, uz neveliku svotu za ulaznicu za sve objekte o kojima se stara Zadužbina kralja Petra. U to spadaju i kraljevski vinogradi, i Vinogradareva kuća, iz kojih bi pragmatični Englezi izvukli više sadržaja od površnog pogleda na čokote i tipičnu arhitekturu Šumadije koji ne otkrivaju ništa esencijalno glede kraljevskih vlasnika. Nešto više o povesti posetilac može da sazna kroz „skromnu postavku“ u Kući kralja Petra, gde osim oružja onog vremena, kao i relikvija i slika dobijenih na poklon, postoji i verodostojna kopija objave rata Austrougarske Srbiji iz 1914. „Ona je izložena u jednoj vitrini, gotovo neprimetna, dok bi od dokumenta kojim je započet Prvi svetski rat, Englezi napravili pravu atrakciju“, kaže Kostić. Ali, sve je to tek uvod u pravu kulturološku tragediju. Naime, pomenuti depadans spolja je gladac, iako ga je uveliko načeo zub vremena, ali iznutra je „leglo zmija i pacova“, kako bi se sigurno izrazio Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda. Izljuspanih vlažnih zidova, pokradene instalacije, polupanih prozora, puna raznoraznog đubreta, ta kuća za poslugu odbija prolaznike, premda je zaštićena Zakonom o kulturnim dobrima, da opet naglasimo. Takozvana Gardijska kasarna ima još lošiju karmu, dignuta u vazduh prilikom povlačenja Nemaca iz Topole 1944, kad su od nje ostali samo temelji i relikti tri prostorije uz pekaru. Od temelja su komunisti napravili bazen za maršala Tita, koji u njeg’ nikad nije kročio. „Danas dno od mozaika prekriva smrdljiva stajaća voda, a grafiti zidove bazena“, Kostić je ogorčen. Karađorđeva kasarna je, opet, autentično rekonstruisana i kao nekad napravljena od kamena i prekrivena ćeramidom. „Duž cele istočne strane postavljen je spratni trem na sedam drvenih stubova. Gornji trem, kao pravi orijentalni doksat, omogućuje izvanredan pogled na Karađorđev grad i Oplenac“, Kostić je ove navode pronašao na internetu. Jer, nije imao prilike da se direktno obavesti, budući da je kasarna zaključana. I da živalj ne pamti da se ovde išta i događalo, bar kako su Kostića informisali ovde slučajno zatečeni meštani. Na pitanje koje direktno ishodi iz ponuđene slike - zašto ništa od pomenutog nema dostojanstvo koje mu pripada - odgovor nije nimalo naivan: oko svojine nad nabrojanim objektima sudski se spore Zadužbina kralja Petra I Karađorđevića i država, evo već skoro 30 godina. „Po uspostavljanju pravnog kontinuiteta sa Zadužbinom koju je osnovao kralj Petar I 1914. godine, 1994. smo dobili pravo na korišćenje imovine Spomeničkog kompleksa, kako se Zadužbina zvala od 1990“, kaže Dragomir Acović, predsednik UO ove ustanove. Zadužbina je ubrzo nakon povraćaja statusa podnela tužbu protiv Republike Srbije, zahtevajući da se imovina ponovo na nju uknjiži, jer njena konfiskacija nije izvršena zakonski, kako je tvrđeno u tužbi. Od tad se predmet vuče od suda do suda, i unatrag. Od svih načina odbijanja tužbenih zahteva, najsramnije je obrazloženje Apelacionog suda u Kragujevcu iz 2010, u kom se kaže „da je tačno da je konfiskacija izvršena na osnovu lažnih izjava svedoka, ali da je država mogla da imovinu oduzme i na neki drugi način“. Jer, njoj se odavno moglo šta joj se htelo, sasvim je očito i po ovom primeru. Nakon što su joj odbili i Ustavnu žalbu, Zadužbina se obratila Međunarodnom sudu u Strazburu, čija se presuda čeka da se planovi u potpunosti realizuju. Englesku pak u postizanju cilja nikad ne bi pomele rasprave oko vlasništva, ili bi ih ona ekspresno rešila, možemo i sami da zaključimo. Umesto nabacanih registratora ko zna čije arhive u prizemlju Karađorđeve kasarne, tu bi odavno bio „veliki bibliotečki legat, uglavnom iz oblasti pomoćnih istorijskih nauka poput heraldike“, što Zadužbina planira. Deo Kasarne uveliko bi bio u funkciji tematskih izložbi i predavanja, što i jeste namera korisnika. Ali, u Engleskoj ne bi samo Zadužbina bila obavezna da se pridržava zakona, već i država koja ih je skrojila. Pa bi nekako pomogla da se zaštićeno sačuva i podvrgne nekoj uzvišenoj nameni. A ne ugostiteljstvu, kakvoj su sudbini već dopali pojedini objekti, nekad u kraljevoj svojini, a posle prisvojeni od države, pa dati u „privatno“ ili „mešovito vlasništvo“. Kao takvi, sada nestaju iz istorijskog konteksta i javne namene, osim ako se pod tim ne smatra krkanje prasetine. Da su joj vraćeni posedi, Zadužbina bi na taj zalog mogla da digne kredit u uslovima pandemije, kad je bitno smanjena poseta kompleksu, pa ustanova više nije samoodrživa. U troškove bi mogle da se uvrste i plate za baštovane, kad bi „održavanje parka“ preraslo u negovanje. Mesta od značaja ne bi bila devastirana, uključujući i lokaciju stratišta iz Drugog svetskog rata. Jedino bi Kraljeva i Kraljičina vila, zvane Glavnom i Vilom Šumadija u Uredbi o nepokretnostima za reprezentativne potrebe iz 2014, i dalje bile u svrsi gošćenja aktuelnih političara, po netransparentnim „protokolima“. Te će priče najpre ući u čaršijske anale, dok bi u Engleskoj one činile anegdote uz zvaničnu prezentaciju prošlosti. Uz malo dobre volje i svesti o javnom dobru, ni depandans ni (Titov) bazen ne bi bili povod za transfer sramote koji je Kostić doživeo. Jer, da je Srbija Engleska, sve bi rečeno drugačije izgledalo. Dugo boraveći na Ostrvu, Kostić je možda prevideo kako to ide kad se aktuelne srpske vlasti „brinu“ za istoriju. Onda sve mora da bude monumentalno, ili, pre megalomanski i u velikoj meri isfantazirano. Dovoljan je jedan pogled na spomenik Stefanu Nemanji u Beogradu da se spozna čime se mi danas ponosimo, ili na šta smo prinuđeni – da od monaha pravimo ratničke lidere, a od ratnika karikature, kakav je despot Stefan u istoimenom „bulevaru“. Konfiskujući sve što su stvorili pretvaranjem u cirkus, ili leglo odurnih životinja što prenose strah i zarazu, uprkos svim mogućim zakonima.