Stišavanje protesta na prihvatljiv nivo decibela

Građani Beograda do sada su dobro naučili: čim vlast najavljuje rešavanje nekog višedecenijskog problema, sprema se nepojmljivo loš odgovor. Nagomilani otpad? Mogli bismo da platimo nekome milijardu evra da ga spali. Saobraćajne gužve? Ništa ne brinite, stiže linija metroa koja će spojiti nenaseljene delove grada. Poslednja takva tema čije je stavljanje na dnevni red sebi pripisao Goran Vesić je gradska buka, pogotovo ona koju proizvode ugostiteljski objekti, zbog čega je Skupština početkom meseca usvojila novi Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini. Jedna od novina je da će komunalna policija biti opremljena i obučena da i bez inspekcije reaguje u slučaju preglasnih lokala, sa ovlašćenjem i da privremeno oduzme muzičku opremu. Koliko će to pomoći da se zaustavi „teror“ (kako ga Vesić naziva), prvenstveno splavova, ostaje da se vidi u praksi, no ako određene zamerke i postoje, makar ne deluje da će situacija biti lošija nego što trenutno jeste. U čemu je onda trik? Ovoga puta je vlast istovremenim održavanjem velikog broja rasprava o izmenama zakona, sa kratkim rokovima za njihovu analizu i pisanje primedaba (u slučaju Zakona o zaštiti od buke prošlo je samo 13 dana od objavljivanja nacrta na sajtu Ministarstva zaštite životne sredine, do održavanja jedine javne rasprave o njemu) pokušala da neopaženo provuče pravni mehanizam za suzbijanje protesta u jednom propisu u kome to niko ne bi očekivao da pronađe. Naime, novi zakon predviđa da za održavanje javnih okupljanja koja mogu prekoračiti dozvoljene nivoe buke, pa bio to muzički festival, sportski događaj ili politički protest, organizator je dužan da najmanje 20 dana unapred zatraži od lokalne samouprave da mu propiše „mere zvučne zaštite“. A ukoliko lokalna samouprava iz bilo kog razloga ne propiše takve mere, zakon zabranjuje odobravanje skupa i organizator tu ništa ne može. Osim da prekrši zakon, održi skup i zbog toga pretrpi prekršajnu kaznu u iznosu od pola miliona do milion dinara. Resorna ministarka Irena Vujović propustila je da pomene taj „detalj“ kada je Zakon predstavljala u Skupštini, gde je tvrdila da je cilj njegovog donošenja potpuno usklađivanje sa direktivom 2002/49/EZ Evropskog parlamenta i Saveta o proceni i upravljanju bukom u životnoj sredini. Kao što je propustila i da kaže da se u dotičnoj direktivi EU rečju ne pominju javna okupljanja, već se akcenat stavlja na najveće izvore buke, poput aviona i industrijske opreme. Uostalom, susedna Hrvatska, koja se kao članica EU svakako morala uskladiti sa svim njenim direktivama, svojim Zakonom o zaštiti od buke nije dala opštinama i gradovima moć da zabrane održavanje skupova. Pa ako se ne radi o preuzetim međunarodnim obavezama, sa čime onda zapravo imamo posla? „Karakter ustrojstva jedne države simbolički se odslikava u dominantnoj predstavi o pravu. Ili se ono posmatra kao more slobode u kojoj postoje ostrva državnih ograničenja i zapovesti ili su stvari postavljene naopačke. Studente učim da gaje prvu predstavu o pravu, jer ona dolikuje uzornoj ustavnoj demokratiji, ali naši vlastodršci se upinju da održe onu drugu, naopaku koncepciju. Dok postoje ustavne slobode kod kojih se ograničavanja mogu predviđati različitim zakonskim propisima – npr. sloboda kretanja – sloboda okupljanja nije jedna od njih. Sva Ustavom dopuštena zakonska ograničenja već su uvedena Zakonom o slobodi javnog okupljanja. Sporna odredba Zakona o zaštiti od buke je tu očita anomalija čija je ustavnost u najmanju ruku upitna“, kaže profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Miodrag Jovanović. Iako se Ustavom zajamčena sloboda okupljanja može ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije, Jovanović ukazuje da novi zakon na mala vrata uvodi potencijalno novi osnov ograničenja – „prekoračenje graničnih vrednosti indikatora buke“ – i zaključuje: „Da se taj osnov ne može podvesti pod bilo koje od ustavom dopuštenih ograničenja, jasno je iz čl. 1 Zakona o zaštiti od buke, koji kaže da je njegov cilj zaštita životne sredine od buke.“ A tu nije kraj neusklađenosti novog zakona sa Ustavom. Kada je 2015. godine Ustavni sud proglasio tadašnji Zakon o javnom okupljanju neustavnim, u odluci je konstatovano da je održavanje javnih skupova načelno dozvoljeno svuda, te da zato nema ustavnopravnog osnova za određivanje prostora na kome održavanje javnog skupa jeste dozvoljeno, već može biti propisano samo izuzimanje određenog prostora na kome se može održati javni skup. Međutim, profesor Jovanović skreće pažnju na to da se osporeni princip ponovo pokušava sprovesti: „Drugi problem sa spornom odredbom jeste što ona dodatno sužava prostor za održavanje javnih okupljanja, tako što propisuje da u slučaju opasnosti od nedozvoljenog nivoa buke, 'jedinica lokalne samouprave, odlukom određuje ulice, delove ulica i naselja i druge lokacije namenjene za te svrhe'. Tako se iza belodane apsurdnosti odredbe koja bi da stišava ulične proteste i demonstracije na prihvatljiv nivo decibela pomalja znatno opasniji politički naum – da se propisom koji reguliše posve specifičnu materiju proširuje krug mesta na kojima prema čl. 6 Zakona o slobodi javnog okupljanja takvo okupljanje nije dozvoljeno, a to su mesta sa posebnim 'karakteristikama' ili 'namenom', poput 'zdravstvenih ustanova, škola, predškolskih ustanova, objekata od strateškog i posebnog značaja za odbranu i bezbednost', kao i ona na kojima bi se 'kršila ljudska i manjinska prava i slobode drugih, ugrožavao moral', te ona 'koja su zatvorena za javnost'.“ Pomenuta odluka Ustavnog suda dovela je do perioda od četiri meseca (do usvajanja novog zakona) tokom kojih organizovanje skupova nije bilo uslovljeno ikakvim prijavljivanjem ili pribavljanjem dozvola, a činjenica da nije usledio haos na ulicama ukazuje da verovatno ni do sada postojeća ograničenja nisu „neophodna u demokratskom društvu“ (ugao iz koga se inače razmatraju pitanja ljudskih prava u Evropi), nikako da ih je potrebno više. A kada imamo u vidu da je zakonom o buci propisana kazna za održavanje skupa bez pribavljenih mera zvučne zaštite od lokalne samouprave čak 20 puta veća od kazne za odgovorno lice koje je propustilo da takve mere propiše, postavlja se pitanje da li takva nesrazmera u kaznama priziva zloupotrebu ovog mehanizma od strane vlasti? „Naravno. Pomenute kaznene odredbe dodatno razotkrivaju prave – političke – motive uvođenja ove odredbe koja je, očito, usmerena na zatiranje javne kritike i slobodno okupljanje građana. Najzad, samo uslovljavanje javnog okupljanja obraćanjem 'jedinici lokalne samouprave' je u nesaglasnosti sa odredbama merodavnog zakona o javnom okupljanju koji predviđa da se 'okupljanje na otvorenom prostoru prijavljuje Ministarstvu unutrašnjih poslova', i to 'najkasnije pet dana pre vremena određenog za početak održavanja okupljanja'. Sporna odredba Zakona o zaštiti od buke ne samo da uvodi novu vrstu dozvole, već i predviđa da se ona podnosi 'u roku koji ne može biti kraći od 20 dana od početka održavanja navedenih aktivnosti', čime se u potpunosti obesmišljava sloboda javnog okupljanja“, odgovara Jovanović. Kada je na javnoj raspravi Ne davimo Beograd upotrebio sličan argument u vezi sa predugačkim rokom, ministarstvo je odbilo predlog da bude skraćen zato što „odstupa od koncepta nacrta Zakona“. A na sugestiju grupe od 16 ovlašćenih stručnih organizacija za merenje buke u životnoj sredini, da lokalna samouprava ne bi trebalo da donosi pojedinačne mere zvučne zaštite, već da utvrdi opšte uslove za održavanje skupova, odgovor je glasio: „Ne prihvata se. JLS svojim aktom bliže uređuje obaveze organizatora aktivnosti.“ Drugim rečima, odbija se zato što se odbija. A svaka lokalna vlast koja bi radije da ne gleda skup uperen protiv nje, neće građanima biti dužna ni takvo obrazloženje. Dovoljno je da u budžetu ima 25.000 dinara, ako baš sud reaguje na neizdavanje „mera zvučne zaštite“.