Intrige iz prošlosti

Dvadeset sedmi Festival autorskog filma, od 26. novembra do 3. decembra, predstaviće više od 80 filmskih ostvarenja svrstanih u čak 11 programskih celina. Iako centar ovog voljenog filmskog festivala na kraju kalendarske godine ostaje Beograd, prvi put će još 10 gradova širom Srbije ugostiti neke od najboljih naslova – od Novog Sada, preko Leskovca, Niša, Bora, Smedereva, Požarevca, Subotice, Lazarevca, Jagodine do Bačke Palanke. U trci za Gran pri festivala, nagradu za najbolju režiju „Aleksandar Saša Petrović“, takmiči se 12 filmova, a u istoj selekciji biće dodeljena i nagrada „Gordan Mihić“ za najbolji scenario. Glavni program van konkurencije obuhvatiće osam ostvarenja, dok će se u selekciji Hrabri Balkan prikazati 11 filmova, a jedan će odneti nagradu za „najhrabriji“ film Hrabrog Balkana. Tu je i nagrada profesora Vlade Petrića za najsinematičniju sekvencu u igranom filmu u čast Slavka Vorkapića… Festival počinje jednim domaćim autorom – Goranom Markovićem, kome će biti uručena nagrada za životno delo a kome je i posvećeno ovogodišnje festivalsko izdanje – i završava sa s drugim – Želimirom Žilnikom, o kome je dokumentarni film realizovao Janko Baljak. NJihove mlađe kolege imaće posebno mesto na ovogodišnjem FAF-u, pa se tako očekuju premijere nekoliko intrigantnih autorskih art filmova domaće produkcije. Tako nakon premijere u Lokarnu pred publiku stiže film Rampart Marka Grbe Singa, priča smeštena u napušten stan na obodu Beograda, gde se sećanja na noćne more uporno prepliću sa uspomenama iz detinjstva... Iz Crne Gore pak, nakon premijera u Hamburgu i Sarajevu, dolazi ostvarenje začudnog naslova Elegija lovora Dušana Kasalice, rađeno u koprodukciji sa našom zemljom. Kraj jednog braka vremešnih ljudi zapravo je uvod u oniričnu bajku, što je u ovom filmu predstavljeno ekspresivnim slikama, preciznom montažom i vanredno uzbudljivom muzikom. Pored toga, film beleži i prvu glavnu ulogu Frane Lasića, nakon dužeg vremena… Ipak, nakon premijere na Berlinalu i nagrade za najbolju režiju u Sarajevu, svakako najočekivaniji domaći film je Kelti Milice Tomović, kojoj je ovo takođe prvo dugometražno igrano ostvarenje. Kelti su po svemu drugačiji i originalan film – od odabira priče do njene realizacije. Radnju filma autorka smešta u 1993. godinu. Za Ameriku bila je to godina kada je Al Paćino dobio svoj prvi Oskar, a Bil Klinton postao tamošnji predsednik. Za Srbiju, bila je to centralna godina rata, nemaštine i neizvesnosti u bolje sutra. Na veliko iznenađenje, Milicu Tomović ne interesuju direktno dešavanja tog vremena, koliko odnosi među ljudima tog doba i posebno dekonstrukcije njihovih seksualnosti, čime ujedno daje i skriveni politički komentar. A sve počinje proslavom dečjeg rođendana, koji se, kako su te godine i zahtevale, slavio u kućnim uslovima. U toj kući, negde u vrlo slikovitom predgrađu, okuplja se rana srednja generacija sa svojim podmlatkom, desetogodišnjacima opsednutim tada popularnim nindža kornjačama. Kako je veče tematski definisano a mališani dolaze odeveni u heroje tog vremena, tako Milica Tomović uz pomoć svoje scenaristkinje Tanje Šljivar vešto koristi motiv dečjeg maskenbala kako bi progovorila o klasnim razlikama, koje će tek definisati društvo u povoju. Stariji likovi, međutim, vreme dečjeg rođendana provode kako bi ukrstili traume koje se tiču ne samo njihovih međusobnih odnosa već i socijalnog položaja. Naravno, svaki pokušaj da se pozicionira jedinka u tako neobuzdanom vremenu unapred biva osuđen na propast, te za rediteljku to postaje osnovni alat u daljem vođenju priče. Iako uzbudljiv za gledanje, film Kelti zapravo je lišen ironije a ne daje ni objašnjenje kako je moguće da jednu tako malu skupinu likova, na jednom tako tesnom prostoru povezuju seksualni identiteti i, još čudnije, apsolutna otvorenost prema njima. Konstruišući taj specifični a nepostojeći svet devedesetih i govoreći o drugačijim sudbinama malih ljudi tog doba od onih koje smo navikli da gledamo u domaćim filmovima, Milica Tomović se vrlo precizno i hrabro poigrala. Lepo su se igrali i glumci, krećući se kroz tu sjajno postavljenu scenografiju, sa pomalo prenaglašenim kostimima i šminkom. Još je spontanija igra dece glumaca, koji deluju izuzetno uverljivo, što je često problem domaćih filmova. Kamera Dalibora Tonkovića hvata svaki detalj i svaku boju, dajući i likovima i vremenu još po jednu dodatnu vrednost. Kelti tako postaju sve uzbudljiviji kako se film primiče kraju, a završeci dve odvojene priče – Marijane, centralne junakinje u toj ansambl drami u tumačenju Dubravke Kovjanić i dečaka Fiće u tumačenju malog Konstantina Ilina, zapravo su razarajuća snaga ovog po svemu drugačijeg srpskog filma autorke nove generacije. Festival autorskog filma otvara novo ostvarenje Vesa Andersona, a selektori skreću pažnju i na manje zvučne naslove poput Konačne slobode Sebastijana Majzea ili Memorije Apičatponga Virasetakula, ali i na posve novi program – Sirovo, koji predstavlja selekciju autorskog žanrovskog filma. I da – FAF se u potpunosti vraća u fizičke prostore bioskopa, uz poštovanje svih epidemioloških mera, a neki od filmova biće dostupni i na platformi MojOFF. Dragan Jovićević