Zveckanje kataklizmom

Da li je upotreba taktičkog nuklearnog naoružanja najgore što može da se desi u tekućem rusko-ukrajinskom ratu? Zavisi šta do tada u Ukrajini preostane, naročito od ponedeljka, otkako su po njenoj teritoriji detonacije počele da niču kao pečurke. No, krenimo redom. Istorijske paralele su varljivo analitičko oruđe, jer izdvajaju ono što je iz prošlosti uporedivo sa sadašnjicom, a kontekst u manjoj ili većoj meri zanemare; ipak, kada je američki predsednik DŽozef Bajden prošle subote rekao da je rizik od „nuklearnog armagedona“ najveći još od Kubanske raketne krize iz 1962. godine, malo koji istoričar je mogao da mu protivreči. Sličnosti je nekoliko, premda odnosi nisu svuda isti. Pre šezdeset godina, prvo je Amerika svoje nuklearno naoružanje rasporedila u Italiju i Tursku, što se Sovjetskom Savezu očekivano nije dopalo, a sada je Ruska Federacija godinama negodovala zbog širenja NATO na istok Evrope. Tenzije – tu. Onomad su Fidel Kastro i Če Gevara svrgnuli američkog miljenika Fulhensija Batistu, što je Moskvi omogućilo da na karipsko ostrvo rasporedi svoje rakete s nuklearnim naoružanjem, a 2014. godine je u Ukrajini svrgnut proruski predsednik Viktor Janukovič, što je jedan od prelomnih trenutaka u početku rusko-ukrajinskog sukoba. Važne revolucije – tu. Konačno, na vrhuncu Hladnog rata, Amerika je Kubi nametnula „pomorski karantin“, svesna da se „pomorksa blokada“ mogla tumačiti kao diskretna objava rata. I ove je godine semantika igrala nemalu ulogu u oblikovanju javnog mnjenja i diskursa: u Rusiji je o dešavanjima u Ukrajini počelo da se priča kao o ratu, i to odbrambenom, a ne kao o „specijalnoj vojnoj operaciji“, tek kada je Rusija anektirala Zaporošku, Hersonsku, Lugansku i Donjecku oblast, proglasivši ih delom Ruske Federacije, iako ruska vojska i dalje nema punu kontrolu u ovim administrativnim jedinicama. No, vratimo se još malo na tu 1962. godinu. Tadašnji američki predsednik DŽon F. Kenedi će kasnije reći da mu je u smirivanju tenzija i odluci da ukine „pomorski karantin“ Kubi pomoglo upravo – čitanje istorije, tj. izučavanje geopolitičkih okolnosti koje su dovele do Prvog svetskog rata, a koje su bile opisane kao nadmetanje u tome ko će prvi da trepne. Činilo mu se da je od neumornog zurenja blagorodnije napraviti ustupak, a potom čekati ustupak druge strane. Na sreću svih koji su rođeni u poslednjih šezdeset godina, bio je u pravu. S druge strane, kraj 2022. geopolitički izgleda kao mešavina 1962. i 1914. godine, a prilika za kobni treptaj bilo je nekoliko. Prvo je Putin u svom od početka rata tek drugom obraćanju naciji, ali i zapadnom delu međunarodne zajednice, saopštio da će četiri anektirane teritorije braniti svim sredstvima, pa i oružjem masovnog uništenja, te da čto njet blef. Usledila je pojava satelitskih snimaka iz središta Rusije, koji su zabeležili kretanje jednog vojnog voza ka Ukrajini. Ustanovljeno je da prevozi nuklearno naoružanje i neophodnu prateću opremu. Vojni ekspert Konrad Muzika ponudio je tri objašnjenja: ili Putin želi da upozori Zapad da se zaista ne šali, ili se oprema premešta na mesto treninga vežbi Strateških raketnih snaga ruske soldateske, ili se doprema za potrebe vojnih vežbi „Grom“, zakazanih za oktobar. Od tri scenarija, Muzika je potonja dva ocenio kao realnije. Rano izjutra 8. oktobra pronela se vest da je deo 19 kilometara dugog Krimskog mosta, najdužeg u Evropi, kolabirao pod požarom koji je nastao usled eksplozije. Ova 3,7 milijardi dolara vredna konstrukcija nikla je nakon aneksije Krima 2014. godine i dugo je označavana kao najranjivije mesto „proširene“ Rusije, jer je predstavljala jedinu vezu između poluostrva i matice. Nekih 2,4 miliona stanovnika bi u slučaju njegovog rušenja bilo odsečeno na neprijateljskoj teritoriji, a prekinuo bi se i dotok naoružanja, hrane i drugih ratnih potrepština. Saobraćaj se na mostu od 9. oktobra nastavio, smanjenim intenzitetom. Moskva je saopštila da je štetu načinio jedan kamion-bomba koji je eksplodirao daljinskom detonacijom, te da se može govoriti o terorističkom činu; Kijev nije potvrdio da stoji iza napada, mada nije ni morao. Iza te ćutnje stajalo je upozorenje Putinu: napadne li Ukrajinu taktičkim nuklearnim naoružanjem, građani Krima jednostavno neće imati gde da beže. Neka bude borba neprestana, kao da su odgovorili u Kremlju, pa su u ponedeljak rano izjutra raketnim napadima zasuli brojne lokacije u Ukrajini, pa i one gde se život od marta ili aprila odvijao relativno neometano. Prema rečima Jurija Ihnata, portparola ukrajinske vojne avijacije, do podneva su ispaljena 83 projektila, od čega je PVO oborio 43. Preostali su udarali po Žitomiru, Černigovu, Zaporožju, Harkovu, do sada gotovo neokrnjenom Lavovu na zapadu zemlje, praktično na granici s Poljskom, pa čak i centru Kijeva, gde je teško povređena jedna devojčica ruske nacionalnosti. U preostalih 14 pogođenih oblasti, živote je do 14 časova izgubilo najmanje desetoro ljudi, dok je najmanje šezdesetoro povređeno. Kao ciljevi napada imenovana su važna infrastrukturna čvorišta i energetska postrojenja. Uništeno ih je 11. Među kolateralnom štetom našla su se dečja igrališta, poput onog u kijevskom parku Ševčenko, ali i mnogi stambeni objekti. Nuklearna kataklizma i dalje je delovala i blizu i daleko; samo je zavisilo od perspektive iz koje se gleda. Jer, Vladimir Putin je nedugo nakon početka napada u saopštenju naznačio da će napadi biti još brutalniji ukoliko ukrajinske vojne snage ne obustave kontraofanzivu kojom su u poslednjih mesec i po dana povratili značajan deo Hersonske oblasti i celu Harkovsku oblast. Kao razloge naveo je i ukrajinske napade na nuklearnu elektranu u Kurskoj oblasti u Rusiji – mora se reći, navodne, jer te napade niko nije pomenuo, pa ni ruski mediji. Otprilike u isto vreme Putin se sastao se i predsednikom Belorusije Aleksandrom Lukašenkom, zbog čega je sever Ukrajine strahovao od novog talasa združene odmazde. Ipak, zaključci sastanka dvojice lidera završili su se na najavi uspostavljanja „regionalne vojne komande“, o čijem funkcionisanju se nije preciznije govorilo. S druge strane, predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski saopštio je u jeku napada da udari neće poljuljati uverenost u konačnu pobedu, a potom se obratio na samitu G7, gde je saopštio da „partneri moraju da delaju brže, ako su zaista partneri, a ne posmatrači“. Ove reči bile su upućene svima – i zagovornicima ujedinjenog geopolitičkog fronta protiv Rusije (Velike Britanija, Nemačka), ali i onim zemljama koje kao da su počele da vrludaju u pružanju podrške Kijevu (Francuska), svesne da zalozi u tuđem ratu mogu da na zimu postanu preskupi. Ruski generalštab paralelno je slavio zauzimanje Severodonjecka i izvesni pad Lisičanska. Reč je o dva grada u Luganskoj oblasti koji su i dalje bili pod ukrajinskom kontrolom. Govorka se da bi Moskva bila zadovoljna i uspostavljanjem pune kontrole nad Donjeckom oblašću, čime bi cela regija Donbasa i na terenu u potpunosti pripala Rusima. Tome u prilog ide izjava portparola Kremlja Dmitrija Peskova iz prošle nedelje, koji je, govoreći o četiri anektirane ukrajinske oblasti, rekao da će, uz konsultacije sa stanovništvom, neki delovi teritorija izvesno biti vraćeni zvaničnom Kijevu. Nemoguće je ne zapitati se da li bi takva ruska pobeda – ograničena na Krim i Donbas – uistinu bila pobeda ili poraz s obzirom na februarske planove zvanične Moskve, kada je invazija pokušana na području severno od Kijeva, kada je zauzet Harkov i kada se ušlo u borbe za jug Ukrajine, naročito Mikolajev i Marijupolj. Namera je tada bila nasilna smena ukrajinskog režima i nasilno pripajanje između trećine i polovine susedne države. Teško je i ne pomisliti da bi i Rusi i Ukrajinci daleko bolje prošli da su ratna dejstva od samog starta bila ograničena na jugoistok Ukrajine. I, deluje li razvoj situacije kao neprekinuto takmičenje u tome ko će prvi da trepne? Čini se tako. Rat je poslednjim ruskim napadima ušao u novi ciklus eskalacije u kojem neće biti prostora za međusobne ustupke. Ako su Ukrajinci napadom na Krimski most želeli da Putinu pošalju poruku da mu se korišćenje taktičkog nuklearnog naoružanja neće isplatiti, Putin im je granatiranjima poručio da ne mora da koristi oružje masovnog uništenja i da će biti dovoljno da ih pred dugu i hladnu zimu ostavi bez struje i grejanja. Ako sukob ikada i dođe u fazu deeskalacije, trenutak za to još nije došao i pitanje je hoće li u skorijoj budućnosti. Takmičenje za najvećeg gubitnika i dalje se zahuktava. Rusija će iz rata ekonomski i diplomatski izaći kao decenijama prokazana osrednja sila koja nije uspela da slomi otpor slabije države, čak ni dok u potonju još nije bilo pristiglo naoružanje sa Zapada. Ostane li bez ono malo važnih spoljnotrgovinskih veza – a ponašanje neopredeljene Kine i prozapadne Indije joj ne ide naruku – urušiće se pod težinom sopstvenih kontradikcija. Ako ne u skorije vreme, onda čim se upokoji njen predsednik, koji je 7. oktobra proslavio sedamdeseti rođendan. Evropa će prekidom odnosa s Rusijom ostati bez energetske stabilnosti, preostale spoljnotrgovinske razmene i s večnim žarištem na svom istočnom obodu. Sve tri dimenzije uticaće na buduća unutrašnja previranja, što na nivou saveza, što na nivou država-članica, od kojih će mnoge politički skrenuti udesno. Ukrajina će gubiti infrastrukturu i živalj, i dalje će se nalaziti između zapadnog čekića i istočnog nakovnja. Sve i da Kijev poželi momentalni kraj rata, centri moći će ispunjenje te želje u startu osujetiti. Takmičenje za pobednika rata odavno je završeno. Amerika je Evropu energetski vezala za sebe, pokrenula namensku industriju, osnažila dolar, a i NATO je dobio novi kredibilitet i nove članice. Nuklearni rat bi makar kratko trajao… Stefan Slavković