LJuta so na ljutu ranu

Sasvim je izvesno da se polako približavamo kakvom-takvom raspletu kosovskog čvora. Francusko-nemački predlog za normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine, zahtev Kosova za članstvo u Savetu Evrope i najavljeno podnošenje kandidature za članstvo u Evropskoj uniji, svaki na svoj način otvaraju za Srbiju bolno pitanje nezavisnosti Kosova i njegovog priznavanja. Pođimo od francusko-nemačkog predloga. Taj predlog, istina, ne predviđa obavezu Srbije da prizna nezavisnost Kosova, ali zahteva od nje da se ne protivi članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, uključujući Ujedinjene nacije. Koliko se moglo shvatiti iz izjave predsednika Aleksandra Vučića, za Srbiju je tako nešto neprihvatljivo, ali će uprkos tome Srbija razgovarati o francusko-nemačkom predlogu. Taj predlog dolazi u vreme kada je Kosovo podnelo zahtev za članstvo u Savetu Evrope, koji bi uskoro trebalo da se nađe na stolu Komiteta ministara i Parlamentarne skupštine. Dodatno je so na ranu stavila najava Kosova da će u decembru ove godine podneti zahtev za članstvo u Evropskoj uniji. Za srpske vlasti takvi zahtevi Prištine su neprihvatljivi i predstavljaju pokušaj miniranja i prejudiciranja pregovora o normalizaciji odnosa. No, da li je baš tako? Da li u postojećim potpisanim sporazumima između Srbije i Kosova postoji nešto što bi moglo da ukazuje na mogući ishod kosovskog problema. Odgovor na ovo pitanje potražićemo u Briselskom sporazumu iz 2013. i Pregovaračkom okviru EU za Srbiju i Sporazumu o stabilizaciji između Evropske unije i Kosova iz 2015. U prvom sporazumu o principima koji regulišu normalizaciju odnosa, zaključenom u Briselu 2013, u tački 14. se navodi da „nijedna strana neće blokirati, ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU“. Slična odredba se nalazi u Pregovaračkom okviru EU za Srbiju, koji je Srbija prihvatila na otvaranju Međuvladine konferencije 21. januara 2014. u Briselu. U tački 23. Pregovaračkog okvira definisani su zahtevi na osnovu kojih će se ocenjivati napredak Srbije. Jedan od njih je kontinuirano angažovanje Srbije, u skladu sa uslovima Procesa stabilizacije i pridruživanja, u cilju vidljivog i održivog unapređenja odnosa sa Kosovom. „Ovaj proces će obezbediti da obe strane mogu da nastave svojim evropskim putem, izbegavajući da jedna drugu blokiraju u ovim naporima…“ Gotovo identična odredba je sadržana u članu 13. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske unije i Kosova. Šta nam govore citirane odredbe Briselskog sporazuma, Pregovaračkog okvira EU i Sporazuma o stabilizaciji između EU i Kosova? Da među stranama postoji konsenzus o tome da će Kosovo i Srbija nastaviti da se kreću svojim evropskim putem. Dakle, ne zajedno, nego odvojeno. I da pri tome neće blokirati jedna drugu, niti podsticati druge da blokiraju drugu stranu. „Evropski put“ ili „put ka EU“ podrazumeva članstvo u Evropskoj uniji. Prema članu 49. Ugovora o EU, članstvo u Evropskoj uniji je otvoreno samo za države. I tu dolazimo do prve naznake rešavanja statusnog problema. Idemo dalje, jer đavo uvek leži u detaljima. Put ka EU nužno vodi preko članstva u Savetu Evrope. Brojni sporazumi zaključeni u okviru ove organizacije, posebno Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, predstavljaju sastavni deo pravnog nasleđa Evropske unije, koje treća država mora da prihvati pre nego što uđe u članstvo EU. Prema tome, „put ka EU“, podrazumeva i članstvo Kosova u Savetu Evrope. U skladu sa članom 4. Statuta Saveta Evrope, članstvo u ovoj organizaciji je otvoreno za evropske države. Iz svega izloženog jasno proizlazi da je državnost Kosova uslov za njegov ulazak u EU i Savet Evrope. Gde je tu Srbija i šta se od nje očekuje? Od nje se ne očekuje da prizna nezavisnost Kosova, ali se isto tako očekuje da je ne osporava niti da utiče na druge da je osporavaju, bar kada je reč o evropskom putu Kosova i njegovom članstvu u EU i Savetu Evrope. Da li onda francusko-nemački predlog o neprotivljenju Srbije ulasku Kosova u UN i druge međunarodne organizacije dolazi kao potpuno iznenađenje i novost? Ne, on se naslanja na postojeći model sadržan u Briselskom sporazumu o posebnom evropskom putu Srbije i Kosova. Ponekad je za čelnike države poučno da ponovo pročitaju i podsete se dokumenata koji su sami potpisali. Moguće je, doduše, da je njima sve potpuno jasno od samog početka, ali bilo bi pošteno da o tome obaveste i građane. Da se ne sekiraju i ne jede bez razloga. Autor je vanredni profesor na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu