Srbijagas i EPS će nas koštati četiri milijarde evra

Situacija u EPS-u dosta podseća na stanje javnih finansija Srbije 2014. Tad je čitav budžet zemlje bio doveden pred kolaps i morala je da se sprovede fiskalna konsolidacija, s merama umanjenja penzija i plata u javnom sektoru da bi se kolaps izbegao. To je bilo bolno, ali su koristi koje su proizašle iz stabilizacije budžeta bile daleko veće, pa je i sama konsolidacija na kraju bila politički probitačna. Slično je sad s EPS-om, i po veličini problema i po zahvatu koji je potrebno sprovesti. Takođe, i koristi koje bi se ostvarile rešavanjem problema u EPS-u bile bi izuzetne i to bi trebalo da se i politički prepozna, kaže u intervjuu za NIN Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta Srbije, odgovarajući na pitanje da li vidi političku volju da se nezavidna situacija u Elektroprivredi Srbije već jednom reši. Doskoro je EPS bio potencijalni rizik za javne finansije, danas je direktni trošak. Koliki tačno u ovoj godini, a koliki će biti u sledećoj? To je nemoguće reći, jer se takvi podaci kriju. U budžetu se rashodi za energetiku prikazuju na generičkoj stavci „Nabavka finansijske imovine“, bez informacije kom preduzeću ide koliko sredstava, kako su njihovi gubici tačno nastali, za koje namene će se budžetska sredstva iskoristiti. Iz tekućih izveštaja EPS-a posredno se vidi da je preduzeće u prvih devet meseci 2022. napravilo gubitak od 680 miliona evra, tako da se gubici na godišnjem nivou verovatno približavaju milijardi evra. Gubici EPS-a će se sigurno nešto umanjiti sledeće godine zbog povećanja cene struje, ali Fiskalni savet ne bi trebalo stalno da se bavi „detektivskim poslom“. Na Vladi je da otvoreno kaže građanima ne samo koliko košta loše poslovanje EPS-a već i kako su problemi nastali, koje se tačno operativne mere sprovode, koliko je uglja uvezeno, kako napreduje otvaranje novog rudnika u Kolubari, koji su konkretni problemi s tim u vezi. Izlaz iz ove situacije mora da se traži u otvorenoj diskusiji, tim pre što su javna preduzeća u vlasništvu građana Srbije i njima moraju da se polažu računi. Koja je garancija da sutra neće da se ponavljaju iste greške ako sad ne utvrdimo odgovornost za ogromne propuste u upravljanju javnim preduzećima i ako objektivno ne ocenimo dosadašnje politike Vlade? Kada ste prošle godine na Odboru za finansije i budžet ukazivali na neophodnost reformi u javnim preduzećima, ministar finansija vam je tu kritiku zamerio navodeći kako Srbijagas uplaćuje novac u budžet i kako je vaša kritika zlonamerna. Da li se situacija objektivno toliko promenila da se danas iz budžeta daje ovom preduzeću ili je takav njegov odgovor pokušaj da se i tada stvarno stanje zamaskira i sakrije? Da, krajem prošle godine ministar je eksplicitno tvrdio da su javna preduzeća u Srbiji uspešna i tražio da mu Fiskalni savet pokaže na osnovu koje analize smo zaključili da će Srbijagas biti fiskalni trošak u 2022. A mi smo samo sabrali dva i dva. Naime, ako je Vlada tad već odlučila da neće povećavati finalne cene gasa na domaćem tržištu, a uvozne cene su već bile snažno porasle, kristalno je bilo jasno da će neko morati tu razliku da plati. Ono što mi tad nismo znali, a podsećam, taj Odbor je bio u novembru 2021, jeste da je skladište gasa u Banatskom Dvoru tad već bilo poluprazno, a da je EPS lošim upravljanjem bio baš u to vreme doveden pred kolaps. Dakle, Vlada je u novembru prošle godine morala znati ne samo za probleme Srbijagasa koji su se mogli jasno videti i iz široke perspektive, već i za probleme EPS-a. Ako stvarno nije znala ni za jedno ni za drugo, to je poražavajuće. Vlast polako najavljuje povećanja cena i struje i gasa. Ali koliko je opravdano govoriti o neophodnim povećanjima sve dok se drastično ne promeni način na koji država upravlja ovim sistemima? Priče za gas i za električnu energiju suštinski se razlikuju. Mi gas uvozimo i tu su stvari jasne. Ili će finalna cena koju plaćaju potrošači da prati cenu sirovine ili će se račun ispostaviti svim građanima Srbije, uključujući i one koji gas ne koriste, što je sada slučaj. Pritom, zbog ovakve pogrešne politike neka preduzeća ostvaruju velike profite na račun građana Srbije koji im subvencionišu stvarne troškove gasa. Na primer, HBIS grupa (bivša Železara Smederevo) u 2021. je ostvarila profit od čak 200 miliona evra. Ne vidim razlog zašto ovo preduzeće, a takvih ima mnogo, ne bi samostalno plaćalo svoje troškove gasa, jer bi i tada ostalo veoma profitabilno. Priča da bi poskupljenje gasa ugrozilo konkurentnost domaće privrede jednostavno ne stoji. U Evropi je cena gasa za privredu skočila u prethodnih godinu dana preko dva puta, a za domaćinstva oko 80 odsto. To znači da je za preduzeća u Srbiji gas trenutno upola jeftiniji od konkurencije. Trošak gasa je ekonomski opravdano subvencionisati samo u retkim pojedinačnim slučajevima, kod preduzeća u energetski intenzivnim delatnostima koja proizvode za domaće tržište, a nikako svima. A šta ćemo sa EPS-om? Otkud građani znaju da li je povećanje opravdano ili oni plaćaju i ceh lošeg upravljanja? Kod struje je situacija drugačija, jer bi trebalo da nju samo proizvodimo, a ne da uvozimo. Povećanje cene zato je samo jedna od brojnih, čak ne ni najvažnija mera koje bi trebalo da se sprovedu da bi EPS bio uspešan. EPS mora da vidi šta će sa svojom proizvodnjom, šta će s viškom zaposlenih, brojnim neuspešnim preduzećima koja parazitiraju na matičnoj firmi, kako da smanji ogromne gubitke na mreži i krađe, da se izbori s korupcijom u javnim nabavkama, smanji ogromno zagađenje koje emituje u vazduh i još mnogo toga drugog. Kad su cene u pitanju, rast za domaćinstva u septembru 2022. bio je oko 10 odsto i sastojao se iz dva dela. Opšte povećanje cene bilo je 6,5 odsto, ali je došlo i do korekcije troškova za podsticaj proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, što je dalo dodatnih četiri odsto. Za privredu je cena električne energije po ova dva osnova povećana oko 30 odsto. To jeste u redu i Fiskalni savet je odranije predlagao nešto slično. Međutim, ono što nas sad veoma plaši je to da će se reforma EPS-a možda svesti samo na povećanje cena i otvaranje novog rudnika uglja. Tako će se samo privremeno poboljšati poslovanje EPS-a, ali će on ostati tempirana bomba javnih finansija koja će u budućnosti opet eksplodirati. Podsećam, EPS je već imao jednu takvu epizodu kad je od 2014. došlo do liberalizacije i posledičnog velikog povećanja cena za privredu, a bez reformi. Taj novac onda se samo odlio na plate, „parazitska“ preduzeća, sumnjive javne nabavke i drugo, a EPS je nastavio sve više da propada. Sad ponovo vidimo samo povećanje cena, a o konkretnim reformama EPS-a se još ne zna ništa. Tim pre je logično što se građani i privreda protive poskupljenju, pogotovo u situaciji u kojoj zbog visoke inflacije pada životni standard? Kako će se plaćati ti računi? Jedan od najvažnijih poslova države je da jasno vidi ko objektivno može, a ko ne može da plaća veće cene energenata. Samo onima koji iz objektivnih razloga to ne mogu, država bi trebalo da pomaže. Tako se radi u uređenim zemljama, a ne da svi dobiju jeftinije račune za električnu energiju i gas od tržišnih, pa posle Fiskalni savet istražuje u budžetu kolike troškove građani zaista plaćaju usled tako neodgovorne politike. Pritom, u Srbiji postoji sistem energetski zaštićenog kupca, koji bi trebalo da zaštiti socijalno ugrožene od plaćanja visokih cena energenata. Analiza koju smo sproveli, međutim, pokazuje da ovaj sistem ne funkcioniše dovoljno dobro. To je, na primer, konkretan zadatak na kom nadležna ministarstva moraju ozbiljnije da rade, a ne da se ide na naizgled jednostavna, a zapravo ekonomski pogubna rešenja. Povećanje deficita budžeta u nedavno usvojenom rebalansu je posledica upravo davanja energetskom sektoru. Može li se reći koliko je to posledica rasta cena energenata, a koliko ceh loših odluka u tim preduzećima? Povećanje budžetskog deficita u ovoj godini od 700 miliona evra samo je vrh ledenog brega troškova koje građani Srbija plaćaju zbog gubitaka EPS-a i Srbijagasa. Vlada, na primer, daje ovim preduzećima i garancije na zaduživanje, a to se ne vidi u deficitu. Te dugove sutra će vraćati građani a ne javna preduzeća, što se dešavalo i ranije. Ove garancije su nedavno usvojenim rebalansom za 2022. povećane, mimo deficita, na više od 850 miliona evra. Takođe, znatna sredstva Srbijagasu data su još krajem 2021. Kad se sve to sabere, može se reći da gubici Srbijagasa i EPS u 2021. i 2022. poreske obveznike koštaju oko dve milijarde evra. A kad se na to dodaju i očekivani gubici u 2023, koji se naziru u predlogu novog budžeta, pričamo već o gotovo neverovatnih tri do četiri milijarde evra. Grubo se može reći da je polovina ovog ogromnog troška nastala usled katastrofalnog upravljanja javnim preduzećima. Ali i za drugu polovinu troška takođe je dobrim delom odgovorna Vlada. Ona je, na primer, politički odlučila da trošak poskupljenja uvoznog gasa snose svi poreski obveznici, a ne stvarni potrošači, iako među njima ima i trenutno veoma uspešnih preduzeća, koja tokom krize ostvaruju ekstraprofit. Iako je ovogodišnji deficit znatno povećan, vlast ne odustaje od njegovog smanjenja u narednoj godini, a naročito 2025. Koliko je to, međutim, realno? Planirano je da deficit sledeće godine bude nešto veći od 2,2 milijarde evra, odnosno 3,3 odsto BDP-a. To je relativno veliki deficit, a glavni razlozi za to su, kao i u ovoj godini, gubici Srbijagasa i EPS-a, koji će se ponovo pokrivati iz budžeta. Oni su direktno odgovorni za oko pola deficita. S druge strane, da nema toga, manjak u budžetu bio bi oko 1,5 odsto BDP-a, što uopšte ne bi bio loš rezultat. Šta vidite kao najveće rizike za realizaciju planiranog budžeta za narednu godinu? Za sada, u 2023. ne vidimo tolike rizike kakvi su bili u prethodnim godinama. Na primer, budžet za 2022. je probijen, jer nije predviđao da će država u ovoj godini imati rashode za energetiku, što je bila očigledna greška. Uz to, dodatni razlog za veći deficit bile su rasipne politike koje su ad hok uvođene tokom godine, mimo važećeg budžeta. Među njima bilansno najvažnija bila je isplata dva puta po 100 evra (plus 5.000 dinara) za mlade. U Fiskalnom savetu smo ove isplate, zbog kojih se zemlja bespotrebno zadužila za 250 miliona evra, jasno ocenili kao socijalno i ekonomski neopravdane. Kad se vratimo na budžet za sledeću godinu, sličnih rizika kao u 2022. zapravo nema, makar ne u tolikoj meri. Troškovi za energetiku već su uključeni u budžetske planove i prve analize pokazuju da su objektivno procenjeni. Takođe, sad je mnogo manja verovatnoća da će se ponovo neselektivno davati novac stanovništvu ili privredi, što nas je mnogo koštalo u prethodnim godinama. Na osnovu čega to tvrdite ako znamo da je i ove godine, odmah nakon usvajanja budžeta, država najavila nove rashode kojih u budžetu nije bilo? Sad imamo stendbaj aranžman sa MMF-om i malo je verovatno da bi MMF rizikovao svoj kredibilitet odobravajući tako problematične politike. Ni Vladi se ne isplati da raskida aranžman zbog toga. Možda bude nekih simboličnih novih mera, ali preliminarna ocena Fiskalnog saveta je da će u 2023. budžet gotovo izvesno biti u okvirima planiranog deficita. Naravno, sve ovo je pod pretpostavkom da neće doći do nekih novih i ekstremnih šokova iz inostranstva. Revidirana Fiskalna strategija koju ste ovih dana analizirali predviđa znatnu stabilizaciju budžeta i obaranje deficita na 1,4 odsto u 2025. Smanjenje deficita u 2025. na 1,4 odsto BDP-a zapravo je u osnovi lako dostižno. Pojednostavljeno rečeno, sve se svodi na dva faktora. Prvi je da se do 2025. ukinu sva plaćanja za energetiku, a drugi da Vlada više ne rasipa novac na neselektivna davanja stanovništvu i privredi. Mi bismo zapravo već u 2022. imali ciljani deficit od 1,4 odsto BDP-a da nije bilo upravo ovih troškova. Naravno, postoje određeni rizici da se planirano smanjenje deficita neće desiti, naročito zbog situacije u energetici. Primera radi, jedini način da se ukinu budžetska davanja za Srbijagas je da stanovništvo i privreda do 2025. počnu da plaćaju tržišnu cenu gasa, kolika god ta cena bila. To, međutim, niko ne pominje niti se eksplicitno navodi u Strategiji. Pomenuli ste MMF, odnosno novi aranžman. On predviđa i nova fiskalna pravila. O kakvoj promeni je reč? Do sada se pravilo o maksimalnom udelu duga u BDP-u nije poštovalo, što bi sada bilo drugačije? Prethodna fiskalna pravila nisu bila loša, iako su imala određene tehničke propuste. Možda zvuči čudno, ali glavna mana starih pravila bila je to što se očekivalo da će ih se Vlada po definiciji pridržavati. Nikakve jasne mere i sankcije nisu bile predviđene u suprotnom. I sad smo već godinama u situaciji da se fiskalna pravila ne poštuju, a da to nema nikakve posledice. Nova pravila donose brojna poboljšanja. Na tehničkom nivou data je fleksibilnija granica za visinu dugoročnog javnog duga koja je sad u rasponu od 45 do 55 odsto BDP-a, a predviđeni su bolji mehanizmi kako da se dug održava u ovom rasponu. Takođe, dobro su definisani izdaci za penzije i plate u javnom sektoru na nivou od po 10 odsto vrednosti BDP-a. Na kraju, jasnije i bolje su definisane i procedure ukoliko se pravila prekrše. Glavna zamerka koju Fiskalni savet ima na novi predlog je što smatramo da bi morale da se definišu jače sankcije za kršenje pravila. Na primer, da se u tom slučaju zamrznu plate u javnom sektoru. To naravno ne znači da se Fiskalni savet zalaže za zamrzavanje zarada. Naprotiv, svrha postojanja jedne takve bolne i automatske zakonske pretnje bila bi da Vlada nikad ne odstupi od vođenja odgovorne fiskalne politike, u skladu s dobrim pravilima koja je sama propisala. Ističete da je dobro što se Fiskalnom strategijom predviđa visok nivo javnih ulaganja. Očekujete li da se sve predviđeno realizuje? Pozitivno je to što se javne investicije, uprkos svim turbulencijama, i dalje drže na visokom nivou. One će u 2022. biti oko 4,4 milijarde evra, a u planu je da u 2025. budu skoro pet milijardi evra. Dobro je i to što se zadovoljavajuća sredstva usmeravaju na saobraćajnu infrastrukturu, zdravstvo i prosvetu, jer je to najproduktivniji vid državne potrošnje. Loša strana kapitalnog budžeta države je, međutim, to što i dalje izostaje potreban napredak u oblasti izgradnje komunalne infrastrukture i zaštite životne sredine. Izgleda da ova važna ulaganja ipak nisu tako visoko na listi prioriteta, jer će u 2022. iznositi nešto više od 100 miliona evra, što je za 40 odsto manje od prvobitno planiranih za ovu godinu i višestruko je ispod nivoa koji je potreban da bi se izborili sa velikim ekološkim zagađenjem. Kritikovali ste nedovoljnu transparentnost budžeta kada su javna ulaganja u pitanju. Zbog čega se izbegava jasno navođenje planiranih investicija i troškova za te svrhe? Mi već godinama ukazujemo na to da budžeti, iako se sa propratnom dokumentacijom protežu na skoro hiljadu strana, dobar deo investicija ne prikazuju kako bi trebalo. Pored tradicionalno netransparentnog kapitalnog budžeta Ministarstva odbrane, izdvojio bih Kancelariju za javna ulaganja (sad Ministarstvo), koja osam godina nije našla za shodno da prikaže projekte na koje godišnje potroši oko 180 miliona evra. Smatram da je ovo važno zato što, s jedne strane, tu ima dobrih i opravdanih ulaganja poput izgradnje i rekonstrukcije predškolskih, školskih i zdravstvenih objekata, što javnost zaslužuje da zna. S druge strane, sa ovog razdela finansiraju se, po svemu sudeći, i projekti kao što su gradski fudbalski stadioni u Leskovcu, Zaječaru i Loznici, čija je opravdanost u ovom momentu upitna. Ne mislim da bi projekte iz sporta ili bilo koje druge oblasti trebalo apriori isključiti iz razmatranja, već da prioritete treba birati na osnovu objektivnih ekonomskih parametara, a u budžet ih uključiti tek nakon što se dokaže da su baš oni potrebniji od, na primer, izgradnje kanalizacije ili prečišćivača otpadnih voda. Hoćete da kažete da nisu sva javna ulaganja dobra i poželjna, već se moraju znati jasni kriterijumi na šta se troši javni novac, odnosno jasni postupci prilikom izbora prioriteta? Tako je. Ne samo da bi Vlada trebalo pažljivo da bira prioritete, već je nužno da o načinu njihovog odabira i sprovođenju postupka javno i redovno izveštava poreske obveznike. Obaveza za takvim postupanjem naročito je važna u slučaju gigantskih projekata, čiji se troškovi mere stotinama miliona evra, poput nacionalnog fudbalskog stadiona ili milijardama evra kao što je slučaj sa metroom u Beogradu. Za ove projekte, imajući u vidu da postepeno počinju da crpe sve više budžetskog novca, država bi najzad morala da objavi studije izvodljivosti, analize troškova i koristi, i svu prateću dokumentaciju kako bi se obezbedilo pravilno vrednovanje pozitivnih i negativnih efekata tih projekata i osiguralo efikasno upravljanje javnim sredstvima. Čini se, međutim, da se ovo neće dogoditi, jer postoje „rupe“ u zakonskoj regulativi koje to omogućavaju. Iako je prema važećim propisima predviđena obaveza izrade analiza isplativosti svih investicionih projekata većih od pet miliona evra, postoje izuzeci na koje se ovi propisi ne primenjuju. Privredni rast i kod nas i u Evropi usporava. Koliko je sada već izvesna recesija u narednoj godini? To u dobroj meri zavisi od daljeg razvoja rata u Ukrajini i reakcije EU na ta dešavanja. Trenutno važeća očekivanja za zemlje centralne i istočne Evrope, uključujući i Srbiju, jesu da će se i u 2023. nastaviti s usporenim privrednim rastom, ali da neće biti recesije. U 2023. bi se u Srbiji mogao očekivati rast BDP-a od dva do 2,5 odsto, što je slično kao u 2022, u kojoj će iznositi oko 2,5 odsto. Naravno, sve je još neizvesno. Ranije ste ukazivali na nedovoljne stope rasta Srbije u poređenju sa uporedivim zemljama. Kako sad ocenjujete privredni rast? Postoji određeni napredak, ali nedovoljan. Srbija je jedna od najsiromašnijih evropskih zemalja i naš cilj trebalo bi da bude da se to promeni. To je moguće samo trajno visokim privrednim rastom, koji će biti brži od proseka zemalja centralne i istočne Evrope. Podsećam, pre devedesetih godina prošlog veka Srbija je bila ekonomski razvijenija od brojnih zemalja ovog dela Evrope, kojima sad gledamo u leđa. Dakle, trebalo bi da vodimo takve ekonomske politike da se što pre priključimo zemljama koje su nam već znatno odmakle u ekonomskom razvoju. Prvo Bugarskoj, Rumuniji i Hrvatskoj, a zatim i Slovačkoj, Mađarskoj, Poljskoj. Problem je, nažalost, to što Srbija nikako ne uspeva da u dužem vremenskom periodu ostvaruje brži rast BDP-a od njih. A trebalo bi, jer ekonomska istraživanja pokazuju da manje razvijene zemlje imaju potencijal da brže rastu od razvijenijih. Zato se naš privredni rast iz prethodnih godina ne može oceniti kao zadovoljavajući. Zašto je to tako? Da li to znači da vlast nije u pravu kada kaže da smo šampioni rasta? Tačno je da je Srbija tokom zdravstvene krize u 2020. i 2021. ekonomski prošla nešto bolje od većine drugih evropskih zemalja i to je period koji državni zvaničnici često pominju. Međutim, niko od njih ne kaže da će, na primer, u 2022. rast BDP-a u Srbiji biti oko 2,5 odsto, a u zemljama s kojima bi trebalo da se poredimo, u proseku nešto više od četiri odsto. Čak i na nivou čitave EU, koju mahom čine razvijene zemlje koje bi po definiciji trebalo da imaju niže stope rasta, procenjuje se da će rast BDP-a u 2022. biti 3,5 odsto što je iznad stope rasta Srbije. Kad se podvuče crta i objektivno pogleda naš privredni rast u dužem periodu, na primer u prethodnih deset godina, vidi se da smo imali manji privredni rast od proseka zemalja CIE. A šta je razlog za to? Prvo bi trebalo reći šta nije razlog, jer se u javnosti mogu čuti različita opravdanja. Kaže se da Srbija nije mogla da ima brži privredni rast, jer je sprovodila tešku fiskalnu konsolidaciju. To je tanak argument, jer su i mnoge druge zemlje CIE prošle kroz isto a opet su rasle brže. Srbija zapravo ne bi imala brži privredni rast od drugih zemalja CIE u prethodnih deset godina čak i ako bi se isključile godine njene fiskalne konsolidacije. Dakle, to nije razlog. Naprotiv, sređivanje javnih finansija pozitivno je uticalo na rast BDP-a Srbije, omogućavajući relativno visok rast investicija. Da nije bilo toga, rast privrede bio bi još niži. Drugi argument koji se mogao čuti je da mnoge zemlje CIE imaju na raspolaganju velike fondove EU koje im omogućavaju brži ekonomski napredak. Međutim, kad se pogleda njihov privredni rast kad su bili na sličnom nivou razvoja kao Srbija i kad još nisu bili u EU, opet su ostvarivale bolje rezultate od Srbije. Pa šta je onda to što koči naš ekonomski rast? Glavne kočnice privrednog rasta Srbije su izražena korupcija i nedovoljna vladavina prava. Mi možemo u nekim godinama da prođemo bolje od drugih, kao u 2020. i 2021, ali to će biti samo u ograničenom periodu. Tek kad dostignemo standarde u kontroli korupcije i vladavini prava koji važe u drugim zemljama CIE možemo da se nadamo da ćemo ući u njihov klub. Ovo je najvažniji rezultat istraživanja koje smo sproveli pre nekog vremena, u kom smo ekonometrijski analizirali uticaj velikog broja različitih činilaca na ekonomski rast evropskih zemalja. Interesantno je pomenuti i to da smo u jednom drugom istraživanju dobili da su isti ovi indikatori neuređenosti društva među glavnim razlozima za veliku emigraciju radno sposobnog stanovništva. Ono što posebno zabrinjava je to što relevantna međunarodna istraživanja pokazuju da u Srbiji od 2015. nema napretka u vladavini prava, a korupcija se povećava. Ako Vlada nastavi da ignoriše ove fundamentalne probleme, Srbija će trajno ostati u grupi najmanje razvijenih evropskih zemalja, a veliki broj kvalifikovanih ljudi će napuštati zemlju. Petrica Đaković