Kartezijanski duh i zasenjivanje prostote

Anonimni politikant, uz autorizaciju profesora Madžara, nastavlja polemiku (za koju sam već rekao da nema nikakvog smisla), ređajući najpre lične kvalifikacije – bez imalo časti i istinoljubivosti, dok o intelektualnom poštenju već odavno nema ni govora. Potom, po ko zna koji put, kao neki pokvareni vergl, ponavlja „argument“ različitih stopa rasta BDP-a u periodu do 2013. i posle, ignorišući notornu činjenicu da je potrošački model rasta i razvoja osuđen na propast i da se ta sintagma – „potrošački model“ – u makroekonomskom žargonu koristi da označi situaciju kada je dinamika rasta vođena potrošnjom, a ne investicijama, tj. kada je dinamika investicija ispod dinamike bruto domaćeg proizvoda, a dinamika potrošnje iznad dinamike bruto domaćeg proizvoda – što je bila karakteristika odnosa ovih triju fundamentalnih indikatora održivosti rasta, makar da je taj rast veliki i uporediv sa kineskim u decenijama iza nas. Da je taj rast bio neodrživ, sa svim negativnim posledicama, dokazuje (a to sam već i pomenuo) suspenzija aranžmana od strane MMF-a u februaru 2012, koji je sklopljen na jesen prethodne, 2011. Ponovnom upuštanju u politikantske kvalifikacije kako je „aktuelna vlast u osnovnim konturama i odrednicama nastavak vlasti koja je Srbiju u crno zavila u tragičnoj poslednjoj deceniji minulog stoleća“ ne može se ništa ozbiljno reći, jer argumenti ekonomskog uspona, stabilnosti i odgovora na učestale i preklapajuće spoljne šokove i krize kolosalnih razmera po uticaju na život ljudi, ekonomiju i politike – ne vrede ni koliko opomena pijanom da je prošao na crveno. Baš bi bilo zanimljivo pročitati koje su to „osnovne konture i odrednice“. Slutim da je reč o „demokratskim vrednostima“ kada se ne zna „ko pije, a ko plaća“, kako bi rekao naš narod. Doduše, u ovoj skaski se zna ko plaća – plaćaju građani i ceo narod. Kroki analize o tome kako su upropaštene privreda i imovina u devedesetim godinama mogao bi se van istorijskog i geopolitičkog konteksta i van geneze unutrašnjih uzroka u političko-istorijskoj evoluciji bivše Jugoslavije nazvati kreativnim – taman koliko je kreativna i interpretacija stope rasta kao nespornog pokazatelja ekonomske perspektive i razvoja. Posebno je fascinirajuća računica o jednoprocentnom rastu da nije bilo promene „socijalističko-radikalske vlasti“. I ranije sam primetio sklonost profesora, odnosno njegovog koautora (ipak deo autorstva profesoru ne mogu odreći s obzirom na to da je potpisnik teksta), ka iznošenju numeričkih pokazatelja za koje bi – ako ih je moguće izvesti – sledila Nobelova nagrada. „Zasenjivanje prostote“ brojevima u domenu najviše sinteze nije od juče, ali se ne očekuje od naučnika koji baštine matematičko znanje i erudiciju. No, ko će ga znati, kartezijanski duh je izgleda više stvar karaktera nego obrazovanja i delatnosti. Dr Miladin Kovačević direktor RZS