Ružici Sokić u čast

Film Živojina Pavlovića Kad budem mrtav i beo (1967) biće na repertoaru Jugoslovenske kinoteke 20. decembra, kao „Omaž Ružici Sokić“. Uvek sam igrala neke nesretnice, mučenice, ofucane koke... Marginalni svet – rekla je Ružica Sokić novinaru LJubiši Stavriću novembra 1998. u „ispovesti“ za NIN (broj 2498). „Po tim likovima sam prepoznatljiva. Da sam ostala debeljuca koja igra samo komedije, to bi bio samo jedan fah. Svojom emocionalnom inteligencijom uspela sam to da izbegnem i pružim sebi zadovoljstvo da igram lepezu karaktera. Živela sam običan život, mislim da sam ostala obična. Scena me nije psihički deformisala. Nemam razloga da budem neskromna, ne smem da budem nepravedna prema sudbini. Ipak, nešto sam i odradila... Igrala sam u četrdesetak filmova. Kod Zdravka Randića, Joce Živanovića, Žike Pavlovića (nažalost, samo jednom), kod Tadeja, Vrdoljaka, Žike Mitrovića – ponosna sam na jednu malu ulogu u Užičkoj republici. Najviše sam radila sa Kresojom. Bili smo veliki prijatelji; taj gubitak je nenadoknadiv.“