Stezanje kaiša oko vrata

Protekla godina donela nam je neke zaista impresivne ekonomske rezultate, poput povećanja cena ogreva od 51,4 odsto i respektabilnih 24,3 odsto u slučaju hrane, što je dovelo vlast pred poznatu prazničnu dilemu: šta poskupeti ljudima kojima je već sve poskupelo? Na kraju je odlučila da nam za Novu godinu pokloni uvećane račune za struju i gas i obećala MMF-u da će to ponoviti i u maju i novembru - bez ikakve procene koliko će ljudi nezaustavljiv rast cena oterati ispod linije apsolutnog siromaštva. Naprotiv, prestankom rada vladinog Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, prošlog januara, uskraćen nam je važan mehanizam preko koga smo do sada dobijali takve informacije. Ostaje nam njihov podatak da u 2020. godini već oko 460.000 građana nije moglo da zadovolji osnovne životne potrebe, kao i nešto svežije istraživanje Zavoda za statistiku stope subjektivnog siromaštva, u kome se u 2021. godini 14,4 odsto domaćinstava izjasnilo da veoma teško uspeva da „sastavi kraj sa krajem“. No subjektivno možemo biti i razmaženi, a uz sakrivanje egzaktnih podataka niko ne može da tvrdi da građani tonu u bezizlaznu nemaštinu. Zato je donekle iznenađujuće, a svakako arogantno, što je Nikola Selaković, novi ministar zadužen za socijalna pitanja, zaključio da je pravi trenutak da počne da se hvali brojem ljudi kojima je oduzeto pravo na novčanu socijalnu pomoć primenom registra Socijalna karta. Da se podsetimo, u pitanju je informacioni sistem koji prikuplja čak 135 podataka o ličnosti (ne postoji drugi kontekst u kome se građani kontrolišu u tolikoj meri), za koji je u svom prethodnom ekspozeu Ana Brnabić tvrdila da će „omogućiti da građani koji su u najtežem ekonomskom položaju budu vidljiviji u sistemu kako bi blagovremeno i efektivno ostvarili prava na potrebnu podršku“, dok su svi upućeniji upozoravali da će njegova primena samo uvećati društvene nejednakosti. Ko je bio u pravu, najbolje se vidi iz cifara koje je Selaković istakao – dok je sistem „ulovio“ 1.134 preminula lica kojima je i dalje uplaćivana novčana pomoć (činjenica koja je provladinim medijima bila posebno interesantna), istovremeno je ukinuo pomoć za 22.590 živih i veoma siromašnih ljudi, što je više od 10 posto onih koji su pomoć primali pre stupanja na snagu Zakona o socijalnoj karti, u martu. Broj osoba koje zaslužuju novčanu pomoć a koje je sistem pronašao iako se nikada ranije nisu obratili Centru za socijalni rad – nije naveo, zato što Socijalna karta nije napravljena tako da može da ispunjava i tu ulogu. Ono što može da radi jeste da proverava da li su ispunjeni baš svi strogi preduslovi za ostvarivanje prava. Jedan takav uslov jeste da ne posedujete više od pola hektara zemlje, odnosno jedan hektar ukoliko ste radno nesposobni, što Fiskalni savet smatra isuviše restriktivnim i predlaže da se značajno poveća – na 10 hektara. Nema naznaka da se takav predlog razmatra, a dok je ranije bilo dovoljno da korisnici pomoći donesu potvrdu da ne poseduju zemljište u mestu prebivališta, Socijalna karta uzima u obzir i udaljeno nasleđeno parče zemlje od kojeg niti imaju koristi, niti imaju kome da prodaju. Ukoliko postoji takva „nedozvoljena“ imovina ili ukoliko je korisnik ostvario mesečni prihod veći od 88 evra, registar o tome obaveštava Centar za socijalni rad koji je dužan da reaguje. „I to ne bi ni bilo sporno da se ne radi - u slučajevima kojima smo se bavili - najčešće o situacijama u kojima ljudi to ostvaruju obavljanjem sezonskih poslova. Prema zakonu koji uređuje sezonski rad, takva primanja ne ulaze u obračun za novčanu socijalnu pomoć, ali Poreska uprava dostavlja podatke koji ne bi trebalo da budu dostavljeni. Imamo i primere u kojima su ljudi izgubili pomoć zato što se računa da imaju pokretnu imovinu veće vrednosti, a ispostavilo se da u registru saobraćajne policije postoji vozilo koje su poslednji put registrovali 2013. godine. Nije bitno što je to vozilo davno prodato otpadu, zaposleni u centrima dobiju notifikaciju, imaju vrlo kratak rok da po njoj postupaju i onda ukidaju pravo bez ikakvog razgovora sa korisnikom. U direktnom kontaktu sa ljudima tokom terenskog rada susreli smo se sa dodatnim problemima. Recimo, odete u romsko naselje i pročitate rešenje da je neko prihodovao preko sto hiljada dinara, a kada odete kod njega u kuću vidite da taj čovek u životu nije video sto hiljada na jednom mestu“, kaže Danilo Ćurčić iz Inicijative A11. I koliko god se Ministarstvo upiralo da objasni kako iz sistema socijalne zaštite niko nije isključen zbog primene Zakona o socijalnoj karti, zato što on ne propisuje uslove za ostvarivanje prava, činjenica je da pre njegove primene nije bila moguća situacija da korisnik pomoći poštom dobije rešenje o prestanku prava, a da nije imao priliku da mu se objasni u čemu je problem ili da možda pokaže da je došlo do greške. „U upravnom postupku koji reguliše postupanje centara za socijalni rad, vi imate obavezu da saslušate stranku. To više ne postoji, odnosno zanemaruje se u velikom broju slučajeva zato što su radnici pod pritiskom da postupaju u skladu sa notifikacijama - oni moraju da svoje nadređene obaveste po koliko su notifikacija postupali i šta je ishod tih situacija. U poslednje vreme se dešava da nam iz centara kažu da znaju da to što su dobili nije tačno jer poznaju svoje stranke, ali da ne mogu da urade ništa drugo nego ono što im je sistem rekao, a onda te stranke upućuju na nas da im pružimo pravnu pomoć. Neće svako ko je izgubio socijalnu pomoć moći da podnese žalbu niti znati da ima pravo da se žali, a malo ko će se žaliti pa će to dobiti u brzom i efikasnom postupku“, kaže Ćurčić i dodaje da smo suštinski prepustili proces odlučivanja algoritmu. Pri tome, algoritmu za koji niko ne zna kako tačno funkcioniše. Dokumentacija javne nabavke informacionog sistema Socijalne karte ne pruža dovoljno informacija, dok je zahtev A11 da ostvari uvid u izvorni kod programa, kao informaciju od javnog značaja, odbijen. Uz obrazloženje da bi se time „stvorili uslovi za potencijalne zlonamerne aktivnosti nad softverskim rešenjem“, kao i da izvorni kod predstavlja „poslovnu tajnu“ Ministarstva. Kako zakon ne poznaje poslovnu tajnu koja nema komercijalnu vrednost, postavlja se pitanje kome bi to Ministarstvo moglo da proda sistem napravljen da radi isključivo sa državnim bazama podataka RS? Podatak koji iz A11 jesu uspeli da dobiju jeste koliko se promenio broj korisnika u opštinama čiji je rad na primeni Socijalne karte posebno pohvalila ministarka Darija Kisić. I pokazalo se da se u njima za šest meseci broj korisnika smanjio u proseku za 15 odsto (u celoj državi za 10), dok je u slučaju opština Irig i Ada pravo na pomoć izgubilo čak više od 27 odsto korisnika – što dovoljno govori o tome šta je Ministarstvo rada želelo da postigne. A budući da, prema ministru Selakoviću, primena registra još uvek nije zaživela u petini centara, ko zna koliki će biti konačan broj žrtava ovakve automatizacije. Svesni da slični sistemi predstavljaju globalnu pretnju po ljudska prava, grupa sedam međunarodnih organizacija uključujući Amnesti internešenel je izradila zajedničko pravno mišljenje na gotovo 60 strana, koje je podneto Ustavnom sudu u želji da pomogne da se donose što bolja odluka o inicijativi za preispitivanje ustavnosti Zakona o socijalnoj karti, koju je prošle godine podnela A11. „Uvođenje novih digitalnih tehnologija i automatizovanog donošenja odluka u sistemima socijalne zaštite je već imalo značajno negativne uticaje na ljudska prava širom sveta, a ovo se posebno da primetiti kod grupa koje su istorijski marginalizovane. Od Ujedinjenog Kraljevstva do Indije, digitalizacija socijalne zaštite pojačala je isključivanje, ostavljajući neke od korisnika bez pristupa ključnim pravima koja su od životnog značaja“, istakla je tim povodom Viktorija Adelmant sa Pravnog fakulteta Univerziteta u NJujorku. U slučaju tzv. Vulinove uredbe o neplaćenom radu korisnika pomoći, Sudu je bilo potrebno osam godina da odluči o njenom ukidanju, tako da će ovakav vid pomoći sigurno biti dobrodošao. Luka Petrušić