Svet je opet poprište igara sa nultim zbirom

Vratili smo se starom konceptu igre s nultim zbirom, gde je korist za jednu zemlju neizbežno gubitak za drugu, kaže Pinelopi Kujianu Goldberg, bivša glavna ekonomistkinja Svetske banke i profesorka ekonomije na Univerzitetu Jejl, u intervjuu za Project Syndicate na čije objavljivanje u Srbiji NIN ima ekskluzivna prava. Prošlog jula ste kritikovali dominantni pristup borbi protiv inflacije u SAD, tvrdeći kako će povećanje kamatnih stopa biti „nedovoljno da se inflacija obuzda na kratak rok“ i da će „verovatno tokom vremena povećati nezaposlenost“. U međuvremenu su Federalne rezerve (Fed) nastavile s podizanjem kamatnih stopa, inflacija se i dalje usporava, a nova radna mesta se otvaraju u većem broju nego što se očekivalo. Da li ti podaci pokazuju da je Fed uradio dovoljno - ili previše? Koliko je kredibilan signal Feda da će referentna kamatna stopa ove godine preći pet odsto? Da bude jasno, nisam tvrdila da su kamatne stope beskorisne po nastojanja da se obuzda inflacija, već sam ukazivala da njihovo povećanje samo po sebi nije dovoljno da se rast cena stavi pod kontrolu. Kamatne stope utiču na tražnju, a za poslednji talas inflacije podjednako važni bili su i manjkovi na strani ponude. Dobra vest za Ameriku je da je inflacija ukroćena, a tržište rada u dobrom stanju. Ali, još nismo izašli na zelenu granu. Fed je toga svestan i u više navrata je to stavio do znanja. Bio je mudar da pažljivo prati podatke, umesto da se previše vezuje za neku specifičnu trajektoriju podizanja kamatne stope. S tim nemam nikakav problem. Ali, ako se Fed i dalje bude držao dugoročne ciljane inflacije od dva odsto, dalja povećanja kamata biće neophodna, s potencijalnim negativnim efektima po tržište rada. Zato mislim da bi preporučljivo bilo ciljanu inflaciju podići na realističniji nivo, na recimo tri-četiri odsto. Nema ničeg magičnog u ciljanoj inflatornoj stopi od dva odsto. I nema mnogo smisla držati je se u vreme kad su je okolnosti - uključujući rat u Ukrajini, tenzije s Kinom, strah od recesije i klimatski imperativ - učinile neodrživom. Često ističete da je inflacija dodatno podstaknuta trgovinskim protekcionizmom zbog koga opada tržišna konkurentnost koja kompanije tera da cene drže nižim; te ograničavanjem migracija, što uvećava problem nedostatka radne snage. U vreme kad povratak na globalizaciju bez granica politički više nije verovatan - kao što ste nedavno ukazali, nove restrikcije uvoza iz Kine imaju podršku i demokrata i republikanaca - kakve bi promene politike mogle da imaju najveći uticaj? Prvo, važno je setiti se da kontrola inflacije nije i ne bi trebalo da bude jedini cilj ekonomske politike. Ponekad se moraju slediti i imperativi koji mogu da generišu inflatorne pritiske - na primer, u borbi protiv klimatskih promena. Ali dopustite mi da se na trenutak fokusiram na inflaciju. Uzimajući u obzir političku izvodljivost - i kao dodatak upravljanju kamatnim stopama - sugerisala bih, prvo, popuštanje ograničenja za prijem imigranata, posebno kad je reč o visoko kvalifikovanoj radnoj snazi i u sektorima u kojima inače nedostaje radna snaga, poput zdravstva i transporta. Drugo, trebalo bi više truda uložiti u podsticanje trgovine i ulaganja u druge ekonomije osim kineske, poput Indije ili afričkih zemalja. U isto vreme, zapadni lideri bi trebalo da zauzmu kooperativniji stav prema Kini, posebno kad je reč o borbi protiv klimatskih promena. Na primer, proizvodnja solarnih panela je, prema Blumbergovom istraživačkom centru, tri puta skuplja u SAD i Evropi nego u Kini. Još jedan koristan korak bio bi ohrabrivanje poslodavaca da prihvate hibridni model rada - dopuštajući veći obim rada na daljinu - kako bi se podstakli zapošljavanje, ostanak zaposlenih u firmama u kojima su dobili posao i generalno stimulisala ponuda domaće radne snage. Zaposleni širom sveta jasno su stavili do znanja kako drže do dodatne fleksibilnosti koju im omogućava rad na daljinu. Konačno, jedna od promena koje bi imale najveći uticaj bila bi okončanje rata u Ukrajini. Sve dok konflikt besni, to će nastaviti da destabilizuje svetsku ekonomiju i ima ozbiljne posledice po inflaciju i rast. Ali ovo izlazi iz opsega ekonomske politike. Pre više od godinu dana ocenili ste kako, dok SAD i Kina sprovode odmazdu jedna nad drugom usled protekcionističkih mera, ostale zemlje ostvaruju korist od povećanog izvoza. Već u septembru ste, međutim, sugerisali kako je rat u Ukrajini definitivno zaustavio globalizaciju. Da li „veliki izvozni dobitnici trgovinskog rata“ i dalje imaju korist od trgovinskih restrikcija koje jedna drugoj nameću velike sile? Mogu li „dubinski“ trgovinski sporazumi koji tretiraju i pitanja carinskih i necarinskih barijera da budu ključ da se manje ekonomije zaštite od posledica deglobalizacije? Rat u Ukrajini je mnogo toga promenio, ne toliko direktnim posledicama koje ima po trgovinu, koliko svojim indirektnim efektima, budući da je pojačao otpor prema globalizaciji. U zajedničkom radu sa nekim kolegama iz decembra 2021. pokazali smo da je kinesko-američki trgovinski rat predstavljao podsticaj za izvoz mnogih zemalja koje su ostale po strani, tako da je taj rat, umesto da doprinese deglobalizaciji, zapravo pomogao da se pređe na „globalizaciju 2.0“. Prerano je da se izrekne sud o tome da li je isti slučaj i sa ratom u Ukrajini, budući da kompletni podaci o izvozu još nisu dostupni. Ali, sporadični dokazi sugerišu da su kratkoročni ekonomski efekti ovog rata raznoliki i neujednačeni. Očigledno je da je Evropa ozbiljno pogođena. Nekim od zemalja u razvoju, poput Indije, to je omogućilo da obezbede jeftiniji uvoz nafte iz Rusije. Istovremeno je, međutim, više zemalja, uključujući opet Indiju, koje su visokim cenama istisnute s tržišta prirodnog gasa. Teško je reći šta će se dogoditi na duži rok, budući da se pejzaž konstantno menja. Neke zemlje u razvoju su optimistične, neke možda i previše, u Indiji, na primer, neki veruju da bi njihova zemlja mogla da postane „nova Kina“, ali to nije verovatno. Naša ranija istraživanja pokazala su da su od trgovinskog rata SAD i Kine najviše profitirale zemlje „posmatrači“, koje su kroz ekstenzivne trgovinske sporazume već bile visoko integrisane u svetsku privredu. Indija nije među njima. Osim toga, SAD se nisu okrenule samo protiv Kine; promenio se njihov odnos prema trgovini i globalizaciji uopšte. Amerika neće prosto pustiti Indiju da u globalnoj ekonomiji zauzme mesto Kine. Isto važi i za zemlje u razvoju, koje su, poput Malezije i Vijetnama, bolje integrisane u globalni trgovinski sistem od Indije. One će nastaviti da izvoze i prosperiraju, ali samo do mere do koje njihov rast neće predstavljati izazov po tržišta rada i tehnološku dominaciju visoko razvijenih zemalja. Kada je reč o trgovinskim sporazumima, multilateralizam možda jeste u defanzivi, ali postoji i obnovljeni interes za regionalne i sporazume kojima bi se ojačala trgovinska saradnja između bliskih zemalja. Primeri uključuju Regionalno sveobuhvatno ekonomsko partnerstvo, Afrički sporazum o kontinentalnoj zoni slobodne trgovine i Sveobuhvatni i progresivni sporazum o transpacifičkom partnerstvu. I dalje, dakle, postoji više okvira za participaciju zemalja u razvoju u globalnoj trgovini. One, međutim, ne bi trebalo da očekuju brzi privredni rast i brzo smanjenje siromaštva, koji se obično vezuju za efikasni multilateralizam, niti procvat trgovine s visoko razvijenim zemljama. Nisu samo rivali SAD postali, s namerom ili ne, mete njenih protekcionističkih mera. Evropski lideri smatraju da američke subvencije za auto-industriju, čistu energiju i poluprovodnike predstavljaju pretnju po njihove privrede. Da li su u pravu? Može li se opravdati podrška koju Amerika pruža kritično važnim industrijskim sektorima, i kako je obezbediti a da time ne nanosi štetu ni sebi, ni saveznicima? Načelno nisam protivnik industrijskih politika, i to je stav po kome se razlikujem od drugih ekonomista. Zapravo, verujem kako industrijska politika može biti sjajna stvar - onda kad je uspešna. Ali, iako postoje brojni primeri uspešnih, mnogo je i primera neuspeha industrijskih politika. Teško je znati u koju kategoriju neka takva politika spada pre nego što je primenjena, ali stoji da imam rezerve u pogledu aktuelnih američkih inicijativa. SAD imaju pravo da podržavaju sektore važne za svoju ekonomiju, kao što to čine i mnoge druge zemlje. Ali, fokusiranje na moderne sektore, kakav je industrija poluprovodnika, nosi krupne izazove, jer ti sektori vremenom postaju sve kompleksniji i globalno isprepleteniji. Teško je nekoj pojedinačnoj vladi da se probije kroz tu kompleksnost i napravi prave izbore. U najmanju ruku, to će zahtevati konsultacije s privatnom sektorom i industrijskim ekspertima. Kooperacija sa saveznicima - koji nisu konsultovani oko novih ograničenja izvoza poluprovodnika, čija meta je Kina - takođe je od kritičnog značaja. Ali, pitanje kako izbeći štetu po saveznike nije tako jednostavno kao što se nekima izgleda čini. Vratili smo se starom konceptu igre s nultim zbirom, gde je korist za jednu zemlju neizbežno gubitak za drugu. No, ako američke subvencije za čistu energiju podstaknu napredak na planu svođenja emisija na nulti nivo, koristi će imati svi. Ako Evropa želi da na američke mere odgovori subvencionisanjem svojih industrija, pa to onda rezultira trkom ka vrhu - onda neka bude tako. Veću zabrinutost izaziva američki odnos prema rivalima. SAD eksplicitno stavljaju do znanja da im je cilj ne samo da promovišu vlastite sektore naprednih tehnologija, nego i aktivan rad na tome da uspore kineski napredak na tim poljima. To je ona vrsta stava koji vodi u hladni rat i trku ka dnu. I dalje verujem da su politike koje najbolje služe i SAD i globalnim interesima one koje promovišu mir i međunarodnu saradnju. Zamislite koliko bi više moglo da se postigne kad bi resursi koji se sada koriste za vođenje vrućih i hladnih ratova - uključujući i kriterijume za izdavanje izvoznih dozvola - umesto toga bili upotrebljeni za poreske olakšice porodicama s maloletnom decom, investiranje u obrazovanje, ili kompenzaciju domaćinstvima s niskim prihodima po osnovu plaćanja poreza na ugljenik. © Project Syndicate, 2023.