Survajver, šesta sezona

Reklo bi se da su Ivica Dačić i njegovi socijalisti, posle kratke erupcije nezadovoljstva Aleksandra Vučića, dobili privremenu amnestiju, uz meru pojačanog nadzora. „Ja SPS poštujem, nećete čuti ružnu reč. Sa njima smo radili mnogo u prošlosti, verujem da ćemo i u narednih šest meseci, godinu dana, mnogo važnog da uradimo.“ Tako je glasila Vučićeva „presuda“ nakon „pomiriteljskog“ sastanka sa koalicionim partnerom kome je, nekoliko dana ranije, zapretio raskidom. Ništa, međutim, nije završeno. S jedne strane, ne može se tvrditi da je 11 godina dugoj koalicionoj saradnji SNS-a i SPS-a na pomolu kraj, što je potvrdio i Vučić, rekavši da pominjanje perioda od „šest meseci, godinu dana“, ne znači da nakon toga ne mogu da „sednu i razgovaraju“. Malo je verovatno i da je „disciplinovanje“ manjeg partnera završeno, ili makar stopirano na pomenuti period - o čemu, osim predsednikovih opaski, govori i dosadašnje iskustvo, bogato primerima provlačenja kroz „toplog zeca“. U vremenima kada SPS naprednjacima nije ni bio potreban za formiranje parlamentarne većine, postojala je, čak, i teorija da je razlog za učešće te stranke u vladi u potrebi da postoji neko ko bi mogao poslužiti kao žrtveni jarac, na koga bi se prebacila krivica za probleme koji ugrožavaju vlast. Neprekidno se, ipak, vodilo računa da stranka ne poraste preko idealne mere: malo-malo pa bi se pojavilo podsećanje na „slučaj kofer“, sumnje vezane za navodne kontakte Branka Lazarevića, bivšeg šefa Dačićevog kabineta sa kriminalnom grupom Darka Šarića, poznanstvo samog Dačića sa Šarićevim saradnikom Rodoljubom Radulovićem, poznatijim kao Miša Banana (objavljen je video- snimak, a još se nagađa šta se desilo sa tonom i kada će i on biti serviran javnosti)... Nisu retke bile ni packe od strane visokih naprednjačkih funkcionera, koji su znali i otvoreno da se usprotive pravljenju koalicije sa SPS-om. Iz današnje perspektive, posebno je simpatična činjenica da su u tome prednjačili Zorana Mihajlović i Nebojša Stefanović, koji su - za razliku od Dačića i njegovih socijalista - ispali iz kombinacije za formiranje aktuelne vlade. Kad ceh ne bi bio svaljen na račun svih građana Srbije, moglo bi se, zato, govoriti o početku izuzetno zabavnog perioda odmeravanja snaga najmoćnijeg čoveka u Srbiji, s jedne i najveštijeg „političkog survajvera“ (spašenik, onaj koji se ne predaje, prim. nov.) s druge strane. Tačno je da su naprednjaci, sa osvojenih 49,27 odsto glasova na poslednjim parlamentarnim izborima, neuporedivo snažniji od socijalista (11,5 odsto), pa bi ih, sudeći makar prema povremenim glasinama, lako mogli zameniti nekim novim partnerom. Ali, nije ta priča tako jednostavna i nije Dačić bez aduta koji većem partneru postavljaju granicu do koje se može razmahati u disciplinovanju. Nije, pritom, reč samo o čuvenom „ruskom faktoru“, odnosno o uverenju da Dačić ima snažnu podršku Moskve, argumentovanu, recimo, činjenicom da bivša ministarka Zorana Mihajlović, čak ni kad je bila na vrhuncu moći, nije uspela u javno otkrivenoj nameri da izbaci socijalistu Dušana Bajatovića iz fotelje generalnog direktora Srbijagasa. Čak se čini da će udaljavanje od Moskve biti neophodno – i procenjuje se da će Dačić i za to biti sposoban. Prošlogodišnji aprilski izbori pokazali su, naime, da je naprednjačka popularnost u opadanju. Na republičkom nivou, to im je još i mali problem u odnosu na Beograd, a naročito u odnosu na druge lokalne samouprave. Jer, ako bi i odlučili da promene partnera na državnom nivou i tako obezbede većinu – pod uslovom da nađu odgovarajuću stranku koja je na to spremna - u mnogim srpskim opštinama mogli bi se suočiti sa činjenicom da dotična partija tu ne postoji. Ali su, zato, svuda živi socijalisti, ukorenjeni i negovani još iz vremena Slobodana Miloševića - i eto finog prostora za pregovore, pa čak i ucenjivanje moćnog SNS-a, koji ne sme da dozvoli gubitak vlasti ni na jednom nivou. Jer, rušenje mita o nepobedivosti moglo bi uzdrmati naprednjačku tvrđavu, građenu, uglavnom, ciglama propagande. Istovremeno, postoje i ozbiljni razlozi za Dačićevo strahovanje od Vučićevog sve teže kontrolisanog besa. Da je „šef“ nezadovoljan videlo se još u aprilu 2022, kada se Dačić pohvalio da je SPS osvojio oko 100.000 glasova više nego na prethodnim izborima. Nesrazmera u korist (oslabljenih) naprednjaka i dalje jeste velika, ali je trend nepovoljan, a Vučić dobro zna ono što kažu svi istraživači javnog mnjenja – da SNS i SPS predstavljaju „spojene sudove“, tako da rast rejtinga jedne stranke obično prati pad one druge. A to je naročito loša pozicija u vreme približavanja donošenja nepopularne odluke o Kosovu, čime se može objasniti Vučićeva ljutnja zbog pasivnosti socijalista tokom skupštinske sednice, na kojoj je građanstvo spremao za moguće prihvatanje francusko-nemačkog plana. Kad se tome dodaju Vučićevi pokušaji da odgovornost za potpisivanje Briselskog sporazuma potpuno prebaci na Dačića, stiče se utisak da je predsednik Srbije, možda, pomislio ono što je izgovorio bivši ambasador Nebojša Vujović: „Socijalisti osećaju da će Vučić vrlo brzo izgubiti vlast, a oni ne bi želeli da postanu opozicija, jer se u toj poziciji uopšte ne bi snašli.“ Da Vučić ozbiljno razmišlja o implikacijama rasta SPS-a, uključujući mogućnost da još jednom prelete na drugu stranu, dalo bi se zaključiti i iz njegove priče o navodnom planu „nekih ambasada“ da utiču na buduće izborne rezultate, tako što bi, između ostalog, socijaliste „podigli sa 11 na 15 odsto“ glasova. U etar je ubacio i jedan naizgled bizaran i teško razumljiv aspekt – najpre je pominjao formiranje stranke koja bi naprednjacima trebalo da oduzme ženske glasove, a iz nastupa od petka moglo se razabrati da je mislio na kampanju koju je „iz vedra neba“ pokrenuo Rade Basta, ministar privrede, inače član Jedinstvene Srbije Dragana Markovića Palme, koalicionog partnera SPS-a. Bastina Instagram stranica bila je prepuna objava posvećenih veličanju žena i njihove uloge u društvu, ali se one više ne pojavljuju, nakon što je Vučić prvi put pomenuo slogan kampanje „Žene su zakon“ u neodobravajućem kontekstu. Objašnjenje priče o „novoj stranci“ je, međutim, izostalo. Za održavanje gledanosti rijaliti programa, uostalom, neophodno je dodavati nove, neočekivane zaplete - naročito ako je „Survajver“ sa Dačićem u ključnoj ulozi uveliko ušao u treću deceniju emitovanja. Samo naizgled je najneizvesnija bila prva sezona – ona u kojoj je valjalo izboriti se sa tvrdom Miloševićevom strujom, preuzeti stranku i stabilizovati je posle teškog izbornog poraza iz 2000. godine (na parlamentarnim izborima 23. decembra, socijalisti su osvojili 13,76 odsto glasova, da bi, tri godine kasnije, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, pali na 7,61 odsto). Svačeg smo se tad nagledali – bilo je to vreme opšte bežanije iz SPS-a, a čak je i sam Milošević bio pokazao da se ničem od svoje stranke više ne nada – na predsedničkim izborima 2002, umesto socijaliste Velimira Bate Živojinovića, podržao je „omiljenog opozicionara“, Vojislava Šešelja. Drugu sezonu, započetu posle izbora 2003, obeležilo je ponovno stavljanje noge u vrata vlasti, uz temeljno skidanje fleka s biografije: nespremnost bivših članica DOS-a da se dogovore oko formiranja vlade, socijalisti su iskoristili za pružanje parlamentarne podrške manjinskoj vladi DSS-a, G 17 plus, SPO i NS, u trajanju od skoro tri i po godine. Nesebično su, pritom, obavljali brojne direktorske funkcije u javnim preduzećima i važne poslove u državnim institucijama. Dačić je tada i formalno postao predsednik SPS-a, a spakovano je i njegovo „koferče“ koje će nastavljati da se pojavljuje i u narednim sezonama. Početak treće sezone obeležila je ljutnja gledalaca iz tradicionalog biračkog tela SPS-a, što se videlo na rezultatu izbora iz januara 2007, kada je stranka jedva prebacila cenzus, osvojivši 5,64 odsto glasova. Nije postojala ni potreba za njihovim uslugama u vlasti, pa su još nešto više od godinu dana uvežbavali opozicionu ulogu. I shvatili da se baš loše u njoj osećaju, te da je svaka neprijatnost koju moraju da istrpe da bi se iz nje izvadili potpuno prihvatljiva. Ključno u četvrtoj sezoni bilo je saznanje da se u nekadašnjem portparolu stranke poznatom po imitiranju načina govora lidera Slobodana Miloševića, čoveku koga svi pomalo potcenjuju, krije političar koji u prelomnim trenucima donosi odluku o tome kojim će putem Srbija krenuti dalje. Po potrebi – u dogovoru sa Zapadom, iako ga sve vreme prati proruski imidž. Ta priča je ponovljena bezbroj puta – iako su sa Srpskom radikalnom strankom i DSS-om Vojislava Koštunice, kog su do tada podržavali, potpisali dogovor o formiranju vlasti u Beogradu (gradonačelnik je trebalo da postane Vučić, tada generalni sekretar radikala), socijalisti su naprasno pogazili datu reč. Verolomstvo su opravdali višim ciljem - potrebom da omoguće formiranje proevropske vlasti, u kojoj su dominirale demokrate pod vođstvom Borisa Tadića. Peta sezona, započeta 2012, obećavala je i veća čuda od, recimo, potpisivanja deklaracije o pomirenju DS i SPS, i priče o „dva bola“, kojom su, za mnoge simpatizere DS-a, neoprostivo izjednačeni ubistvo premijera Đinđića i smrt Slobodana Miloševića u pritvoru Haškog tribunala. Socijalisti, predvođeni Dačićem, još jednom su, umesto nastavka saradnje sa dotadašnjim partnerima, omogućili početak naprednjačke ere. U njenoj prvoj fazi Dačić je bio premijer, zahvaljujući čemu mu se zalomilo da potpiše Briselski sporazum, pa ga na to Vučić sada podseća. Posle su mu pripadale funkcije ministra unutrašnjih poslova, spoljnih poslova i predsednika Skupštine. Dobio je priliku da udomi i namiri stranačke kadrove, među kojima i Branka Ružića koji mu dugo „diše za vrat“, a stranka se podgojila do pomenutih 11,5 posto podrške. Izgleda da su u toku pripreme za novu, šestu sezonu, ali je sve još u formi nagađanja – i kada bi tačno trebalo da počne emitovanje i šta će biti glavni zaplet. Da li bi gledaoce privuklo ponovno stavljanje socijalista na opozicione muke? Ili bi efektnija bila još jedna glavna uloga u omogućavanju promene vlasti, što bi zahtevalo ozbiljne pripreme? A možda teška vremena nalažu samo površinske efekte, uz zadržavanje stare postavke i pravljenje drame u njihovim odnosima. Scenarista, reklo bi se, još razmišlja. Vera Didanović