Priče o uspešnim sudbinama i žalosnim krajevima

Knjiga Uspon i pad embahada (Mali Nemo, 2022) dr Duška Lopandića, karijernog diplomate, nekadašnjeg ambasadora u Lisabonu i Briselu i profesora evropskog prava, jeste vredan i rado dočekan nastavak njegove prethodne knjige Reči su senke dela (Mali Nemo, 2021) u kojoj na detaljan (uz dokumente i tabele), ali i živopisan način obuhvata razvoj i rad srpske i jugoslovenske diplomatije od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata. Ova, kao i prethodna knjiga, koja obuhvata period od Makijavelija do Versajskog mira i više se bavi sudbinom Evrope, čita se kao uzbudljiv roman, ali je istovremeno i dragocena hronika najvažnijih istorijskih događaja i diplomatskih aktivnosti u razvoju naše države. Iako nije pisana kao udžbenik, sigurno je neizostavno štivo za sve koji se bave diplomatijom, istorijom i politikom Srbije. U njoj defiluju, kao u filmskom pregledu, najznačajniji srpski diplomati, od prvog predstavnika u Carigradu 1815. kneza Aksentija Miladinovića iz Čibutkovice, do ambasadora, zatim i ministra spoljnih poslova Jugoslavije Stanoja Simića i Konferencije o miru u Parizu 1946. Ređaju se sudbine, profesionalni i životni uspesi i padovi, da izdvojimo samo neke, ćehaja Avrama Petronijevića koji je 1823. godine kupio prvu kuću u Carigradu namenjenu srpskim deputacijama i kapućehajama, prvog popečitelja inostranog dela Dimitrija Davidovića, Ilije Garašanina, „prvog državnika Srbije većeg stila“, velikog pesnika i nakratko diplomate Laze Kostića, Jovana Ristića, koji je kao ministar inostranog dela 1879. predložio „Zakon o diplomatskim zastupništvima i konzulatima srpskim u inostranstvu“ i time postavio temelje moderne diplomatije u Srbiji, nezaobilaznog i dugotrajnog Nikole Pašića, nesrećnog kralja Aleksandra Karađorđevića, o čijoj viziji i dalje postoje kontradiktorna mišljenja, velikih književnika Milana Rakića, Jovana Dučića (prvog jugoslovenskog ambasadora), Miloša Crnjanskog i Ive Andrića. Kroz sudbine brojnih pojedinaca, pratimo i sudbinu Srbije i Jugoslavije, poziciju diplomata i diplomatije. Iako su se tehnologija komuniciranja među diplomatskim predstavnicima, protokol, načini izveštavanja značajno promenili u odnosu na prethodne vekove, neka pitanja vezana za rad diplomatije su i danas veoma prisutna. Tako, na primer, srpski poslanik u Atini Vladan Đorđević, odlazeći u svoju misiju se žali da mu niko nije dao jasne instrukcije šta treba da postigne na svom novom položaju. Osim, da je „najglavnije da draži Grke protiv Bugara“. Što, ipak, i jeste neko uputstvo. Držanje „u magli“, odnosno neobaveštavanje i neuključivanje šefa diplomatskog predstavništva u diplomatske akcije koje državno rukovodstvo vodi paralelno sa zemljom u kojoj je on akreditovan viđamo i u slučajevima Jovana Dučića i Ive Andrića. Tajni pregovori između Srbije i Italije u Rimu, od januara do marta 1937. vođeni su bez učešća poslanika Dučića, iako je kasnije prisustvovao ceremoniji potpisivanja sporazuma u Beogradu. O kontaktima između vlada u Beogradu i Nemačkoj 1940/41, poslanik Andrić je veoma malo obaveštavan. Važne poruke su se prenosile neformalnim vezama. To je navelo Andrića da u februaru 1941. ponudi ostavku na mesto poslanika, s obrazloženjem: „Ne želim da zauzimam jedan položaj pod uslovima koji su u protivnosti kako sa mojim pogledima na službu tako i sa mojim shvatanjem ličnog dostojanstva“. Andrić je, poput Dučića, ipak pozvan na ceremoniju potpisivanja Trojnog pakta, 25. marta 1941. u Beču. O nepotizmu je govorio Laza Kostić. Za tadašnjeg predsednika vlade Milana Piroćanca je govorio da je izvršio izbor tako „da se vidi da nisu ljudi upotrebljeni radi mesta, nego mesta radi ljudi“. Autor nam navodi i primere malverzacija i krađa. Članovi pete deputacije u Carigradu (1820-1826) su „konak tako opljačkali da u konaku ništa živo ostalo nije“, te da su „bivši deputati, što su mogli poneti odneli sa sobom. K tomu, ostavili su ovde mnogi dug“. Blisko nam je i danas opažanje Jovana Skerlića da „kod nas život brzo huji i nigde periode ne protiču brže nego u našem mladom i naglom narodu, gde se odvajkada sve radilo s nogu i od danas do sutra“. Kao i zapažanje autora knjige da je „naša mlada diplomatija večno kuburila sa finansijskim problemima i malim brojem službenika“. Zanimljivo je i praćenje spoljnopolitičkih prioriteta Srbije. Tako još knez Miloš ističe kao zadatak da i Srbi „narod evropejski postanu“. Dejvid Ukvart, jedno vreme engleski diplomata u Carigradu, zabeležio je o svojim razgovorima sa knezom Milošem da je knez želeo da se oslobodi ruskog uticaja, uz napomenu da je „Srbija sedište velike slovenske porodice koja pruža otpor ruskom despotizmu, a za Evropu predstavlja glavni bedem protiv ruskog vlastoljublja“. Knez Čartorijski u svom delu „Saveti za vođenje politike Srbije“ sugeriše da Rusiju treba držati na odstojanju, a prema Austriji biti oprezan. Slobodan Jovanović pak iznosi da se „u naše unutrašnje stvari Rusija mešala na ohol, zapovednički način, kao da smo joj bili gubernija“. Knjiga Uspon i pad embahada je kao zbir priča o uspešnim sudbinama i žalosnim krajevima pojedinaca i razvoju jedne zemlje sa usponima i padovima, ophrvane stalno jednim istim pitanjem, traženjem svog identiteta i najboljeg puta za opstanak. Lopandić je pružio priliku da diplomatiju i ovom prilikom vidimo u svom sjaju, ali i kao sluškinju koja samo treba da pripremi predstavu i očisti posle nje. Možemo uvažiti i mišljenje pragmate Makijavelija da je „položaj ambasadora počast“ i da mogu da ga obavljaju samo najbolji, ali i razočaranog pesnika Crnjanskog da je to „služba za koju se misli da je samo pompa i parada, a koja je i teška i tužna i glupa – i slabo plaćena“. Miomir Udovički ambasador u penziji