Oluja

Prošle nedelje su mediji objavili da je film Oluja reditelja Miloša Radunovića dobio preporuku nadležnog ministarstva da može da se prikazuje učenicima srednje škole i osmog razreda osnovne škole. Ima li ovde šta sporno? Deluje da sporna mesta nisu tamo gde ih kritičari na prvu loptu obično očekuju. Govorimo o filmu koji većina nas nije gledala, što nije tako loše jer naš utisak o filmu ne bi smeo da bude glavni kriterijum za davanje preporuke da škole učenicima prikazuju film. Ovde je važnije pitanje kako se dobija preporuka i šta ona zapravo znači. Film koji obrađuje važnu temu iz naše novije istorije počeo je da se prikazuje u januaru. Gledanost je prilično velika, a komentara, kao i obično, ima raznih. U svakom slučaju, film tek treba da prođe festivale, sud publike i stručne javnosti. To, međutim, nije bilo prepreka za producentsku kuću Omega Production da već 2. februara od Ministarstva prosvete zatraži preporuku da učenicima organizuje projekcije svog filma. Pravo je pitanje šta producentska kuća ima od takve preporuke? Može li neki film da se gleda u školi i bez preporuke Ministarstva? Može. Mogu li nastavnici da vode svoje učenike u bioskope u okviru vannastavnih aktivnosti? Mogu. Čemu onda služi preporuka? Ne postoji forma preporuke i za to ne postoji posebna procedura. Stoga je Ministarstvo zatražilo stručno mišljenje Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Nije sasvim jasno kako Zavod može da proceni obrazovne i vaspitne efekte samo na osnovu gledanja filma. Sigurno je da ovde ima metodoloških propusta, ali je mišljenje stručnjaka Zavoda u celini prilično korektno. Oni su se bavili sadržajem filma i konstatovali kako tu nema ničega što je u suprotnosti sa ciljevima obrazovanja i programom istorije u školama. Štaviše, dali su niz sugestija kako bi trebalo gledati film da bi obrazovna funkcija bila ispunjena. Vrlo konkretno, jasno su rekli da „za razliku od dokumentarnog filma, igrani film, kao umetničko delo, ne nudi širi kontekst određenog tragičnog događaja, što je neophodno za potpuno razumevanje istorijskih okolnosti“ i naveli da je priprema učenika za film neophodna, isto kao i kritički osvrt koji bi usledio nakon gledanja filma. Istina, formulacija „preporučujemo“ jeste malo nategnuta. To što se procenjuje da nešto nije štetno ne znači da ga automatski treba preporučiti. Sa druge strane, Ministarstvo je prethodnih decenija dalo nebrojeno mnogo preporuka za razne kulturne manifestacije, muzičke CD-ove, softverske aplikacije, društvene igre, pa i filmove. Za većinu tih preporuka nikada ne saznamo jer nisu medijski atraktivne. Sa filmovima je malo drugačije. Skorašnji primer je film Kralj Petar Prvi za koji su organizovane posebne bioskopske projekcije samo za učenike. O tome se dosta pisalo. I film Parada Srđana Dragojevića svojevremeno je dobio nekakvu nemuštu preporuku, ali se škole baš i nisu odazvale. Svaki put su je producenti tražili mišljenje i preporuku Ministarstva. Preporuka, evidentno, nikoga ne obavezuje, ali odzvanja na društvenim mrežama. Opasnost da površno i nekritičko gledanje ratne drame o stradanju svog naroda doprinese razvoju nacionalističkih stavova mladih ljudi svakako postoji. Šanse da projekcije filmova budu organizovane prema sugestijama Zavoda, prilično su male i to jeste rizik. Ipak, mislim da na preporuku ne treba gledati kao ideološki motivisanu. Inicijativa dolazi od onih čiji je primarni interes zarada. Pitam se što nikada ne vidimo da ovakvi zahtevi dolaze od relevantnih stručnih udruženja. Zar ne bi bilo mnogo bolje da, na primer, Udruženje filmskih umetnika Srbije pošalje dopis u kome piše: „Predlažemo da se vrhunsko ostvarenje našeg kolege tog i tog zbog toga i toga ponudi učenicima kao vredan sadržaj za vannastavne aktivnosti.“ Možda bismo tako na repertoaru preporučenih filmova imali i neke vredne autorske filmove koji nisu državni projekat pa ne bismo morali da zaziremo od toga šta je motivacija. Možda ih zato i ne vidimo. Autor je bivši ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u Vladi Republike Srbije