Žrtve turbulentnih procesa

Kada bi postojala vremenska mašina koja teleportuje čoveka u neku izmešanu hronološku dimenziju, poslala bi ga u Temišvar, evropsku prestonicu kulture ove godine, pored Elefsina u Grčkoj i Vesprema u Mađarskoj. Taj grad u rumunskom delu Banata, veličine Novog Sada, satkan je od isprepletanih tekovina socijalizma i velelepnih građevina Habzburške monarhije. NJihov spoj deluje skladno, nenarušen investitorskim urbanizmom koji kvari sliku naših naselja. Mnoge su čipkaste fasade tamo oronule, ili delom pokrivene zaštitnim zastorima, da na nekog ne padnu trošni zidni ukrasi. Neka su pročelja zgrada u strogom centru ipak obnovljena, u skladu sa prestižnom titulom grada, ali se kulturni sadržaji prezentuju i u objektima koje je vreme svojski nagrizlo. Takva vrsta retro šarma nama je prepoznatljiva kao produkt nemara nadležnih. U Temišvaru ovo kao da nije slučaj, već je kitnjastih zgrada toliko da ne mogu sve odjednom biti restaurirane. Uostalom, u ovoj se svečanoj prilici išlo mahom na finansiranje programa, za koje je izdvojeno oko šest miliona evra iz lokalnog, regionalnog i budžeta Ministarstva kulture Rumunije. Za divno čudo, ta činjenica ne smeta ni temišvarskim taksistima (ekstremno jeftinih usluga). Jer i oni veruju da će od izložbi, koncerata, pozorišnih predstava, projekcija filmova, debata.., svi imati dalekosežne koristi. U istom znaku, i gradski prevoz je bio besplatan tokom vikenda ceremonije otvaranja (17-18. februar). „Želimo da što više ljudi prisustvuje sadržajima“, kako primećuje jedan od 1.000 volontera, među kojima ima i naših. Domaći putnici javnog saobraćaja ipak „kucaju“ kartu, bez obzira na privilegiju „vikend-akcije“. I rado stupaju u razgovor sa došljacima. Odlično žive, kažu, al’ bilo je nečeg dobrog i u komunizmu, kao što je besplatno školovanje. Od pada režima mnogo se ljudi iselilo, i pored više prilika za zaradu na domaćem terenu. „Veća je i sloboda, ali...“, i tu se rečenica našeg vremešnog saputnika prekida, jer izlazimo iz tramvaja. Ta silazna stanica određena je poprištem jedne od mnogih izložbi. Kako to već zna da se namesti, radi se o postavci „Male stvari - dragocenosti“, umetnika Mirčea Nikolaea, koji se bavi baš pitanjem tranzicije. Lajtmotiv tog multimedijalnog rada je – kiosk, kao simbol društveno-ekonomskih promena tokom devedesetih godina prošlog veka. Naime, oslobađanjem tržišta nakon pada Čaušeskua, Rumunima je otvorena mogućnost privatnog biznisa. Idealno polje za ulaganje bili su ulični štandovi za prodaju novina. Kako je decenija proticala, tipovi štandova su napredovali, a istovremeno rasla i potražnja. Srednja klasa je jačala, poručuje Nikolae u svom video-radu. Onda je došao trenutak kada su svi kiosci morali biti isti, pa su u tržišnoj igri opstali samo najjači, ili najprilagodljiviji novim pravilima. Bilo je tu i žrtava turbulentnih procesa, obolelih od alkoholizma ili hronične depresije. Tim fragmentom rumunske istorije koju prati povest porodice Nikolae, vlasnika rumunske kiosk kompanije, umetnik govori o nadama, očekivanjima... i sličnim nuspojavama svake revolucije. Umetnik ipak zaključuje u svom umetničkom dokumentarcu: „Revolucije nije ni bilo, već samo instruirane promene vlasti“. Da li zbog potrebe za što više informacija, ili iz oduševljenja pitkom i nepretencioznom radnjom videa, nama se ne ustaje sa stolica naspram ekrana. A soba je ledena, uokvirena nikad grejanim zidovima Komande garnizona Temišvara, sada u ulozi galerije. Od malenog kalorifera slaba je vajda, pa više greje naracija Nikolaea, nama tako bliska po mnogim kriterijumima. Sudeći po tim navodima, ali i ostatku postavke gde se vide njegove intervencije na predmetima koje je pronalazio na ulici, kao i zapuštenim objektima, reklo bi se da je umetnik bio obuzet nostalgijom za nekim boljim vremenom. A ta vrsta emocije često nema činjeničnu podlogu. Jer, za čim da žale Rumuni, ako im je sada bolje po finansijskom aspektu, dok nisu izgubili ni duh socijalističkog zajedništva, kao ni tada negovane kulturne navike? Zato u velikom broju pohađaju izložbene prostore, pa organizatori kažu da je oko 60.000 ljudi posetilo 32 svečarske lokacije tokom ceremonijalnog vikenda, uračunavši u to i goste sa strane, kao i armiju novinara. Za Temišvar kažu da je „mali Beč“ zbog opisane arhitekture secesije i baroka. Umetnosti graditeljstva grad je i dalje naklonjen, kao i savremenom artu uopšte, što povlači konstantnu aktivnost na organizaciji različitih vizuelnih smotri i rezidencijalnih programa. „Po ovome se razlikujemo od Bukurešta, poznatog po muzičkim svetkovinama“, objašnjavaju domaćini. I napominju da su vlasti grada na Begeju sve što su mogle pretvorile u punktove za produkciju i promociju likovnih umetnosti. Zato je i bivša fabrika ko zna čega postala Kunsthala Bega, dok je i nekadašnji depo tramvaja, a aktuelni Muzej javnog prevoza, takođe pozornica vizuelnih sadržaja. U sličnom opticaju je i pomenuta Kasarna, kao i Bastion Marije Terezije, Palata Stefanija.., a trenutno i osnovne škole, habovi, manje i veće oficijelne galerije, trgovi... Što se tematike izloženog tiče, ona se ne razlikuje mnogo od internacionalnih izložbi svuda, pa i u Srbiji. Dakle, obrađuju se ekološke teme, zumira politika, posmatraju migracije, ljudska prava i drugi socijalni odnosi. Jedina „caka“ je što ovde ima postavki od kojih je nemoguće odvojiti se. U njih spada, osim pomenutih Dragocenosti, i multimedijalni proizvod Ti si jedno drugo ja – Katedrala tela. Ovde autorka Adina Pintilija istražuje etičku dimenziju društva kroz odnos prema „drugačijima“. Stoga na nizu ekrana upoznajemo transdžender osobu, gej mladića, zrelog muškarca potisnute seksualnosti, čoveka obolelog od spazma mišića, prilično gojaznu devojku i ženu u klimaksu. NJihove erotske težnje „običan“ čovek ne može ili neće ni da zamisli, naviknut na stereotipne predstave koje mu se nameću preko holivudskih hitova. Međutim, ovim radom koji je predstavljen na prošlogodišnjem Bijenalu umetnosti u Veneciji, posmatrač je prinuđen da stvar osmotri iznutra, kroz emocije protagonista. Dodir je dodir, i želja za kontaktom, i kad za tim žude pripadnici populacije „različitih“. U cilju dubljeg poistovećivanja, u ponudi postavke su i VR naočari, posredstvom kojih se može ući u telo izabranog učesnika videa. Time i poslednje predrasude padaju. Svi smo isti, bez obzira na navodne zadatosti. Katedrala tela smeštena je u Kunsthali Bega, zajedno sa još dva rada koji se međusobno ne ugrožavaju u tih više hiljada kvadrata. Kristijan Rusu tako na zatečenu arhitekturu odgovara sopstvenim konstrukcijama, u nameri da ukaže na pojmove puno–prazno, vertikalno-horizontalno, malo-veliko... u poimanju prostora. Treći rad je Vreme žetve, mlade umetnice Iane Marije Sisea. U pitanju je kuća njenih bake i deke, koju je ona nasledila, da bi sve njene činioce, od prozora, čaša, tanjira.., do kreveta, ormana, tepiha.., istopila ili usitnila, napravivši niske od sličnih elemenata. Niske je okačila tako da tvore tlocrt kuće, precizno podeljenih prostorija, ispunivši tako i zamisao da svoju prošlost pretvori u umetnost. „Vreme žetve će prvo ići na turneju po Rumuniji i regionu, a zatim biti deo muzejske kolekcije“, uverena je mlađana Sisea. Iz toga se da zaključiti da je tamošnjim umetnicima svetla budućnost zagarantovana. U Temišvaru se, bar ovih dana, vodilo računa i o poklonicima muzike, te je ceremonija otvaranja obeležena i brojnim koncertima hip-hopa, popa, elektronike... Nastupao je i naš violinista Lajko Feliks, praćen bendom Volosi. Izveden je i aero-balet Muare Ekperience, u izvođenju španske kompanije Voala Prodžekt, a sve uz tiho udivljenje 17.000 ljudi, izašlih na ulice tog prazničnog vikenda. „Atmosfera je odisala ponosom što je Temišvar zasijao“, jedan od volontera parafrazira slogan manifestacije - Širi svoju svetlost, osvetli svoj grad. Dragana Nikoletić