Када је Зоран Ђинђић формулисао задатке нове Владе Србије на чије је чело дошао 25. јануара 2001. године и најавио велике реформе и енергичне акције, као главног савезника промена означио је време. У експозеу мандатара, који је трајао свега школски час, изнео је амбицију Владе да учини неповратни раскид са прошлошћу, отклони последице вишегодишњег изолационизма, отвори земљу за демократске процесе и слободно тржиште, постави темеље економских реформи и прикључи Србију Европској унији. Време је за Зорана Ђинђића било непроцењиво важан ресурс у земљи у којој је наслеђе Милошевићевог режима било толико криминално и девастирајуће да је тражило огромно убрзање, енергију, посвећеност и подршку за процесе трансформације. Зато су друга тачка ослонца промена били људи, они који доносе одлуке, али и грађани, исцрпљени од ратова, санкција и сиромаштва, чији се ентузијазам и стрпљење да чекају бољи живот брзо троши. Због њих је још важнији ослонац била храброст да се отворе најтежа државна питања и донесу тешке мере у условима огромних отпора и сукоба унутар тек успостављене власти, потпуно различитих концепција промена и визија будућности кључних политичких актера. Ђинђић није калкулисао, није врдао, није тражио изговоре ни параване за одговорност када је, рецимо, требало отпуштати раднике, доносити непопуларне законе о порезима или сарадњи са Међународним судом за ратне злочине или ухапсити и изручити Милошевића Хагу. Политици сталних заваравања и лажи супротставио се суровом и отрежњујућом истином. Грађанима који се још нису освестили од последица бомбардовања рекао је, на пример, да су управо Запад и Европа наша будућност јер „ми нисмо Оријент” и подигао подршку уласку земље у евроинтеграције на 75 одсто. Радницима који нису имали стрпљења за промене, знао је да каже: „Пошто нисте били слободни у ропству, ћутали сте, сада сте слободни и храбри да протестујете.“ Али је разумео да пад ентузијазма и замор долазе. Ипак им није подилазио свестан да се на свакој теми друштво у Србији дели на дискусионе клубове и интересне групе. Није било тема које се остављају за сутра. Отворио је питање односа са Црном Гором и Косовом. За косовску државност рекао је да је „као дивља градња која расте пред нашим и очима међународне заједнице и на крају ће бити лакше да се легализује него да се сруши“. И зато је храбро предлагао да се не губи време и био спреман да предложи решења и донесе одлуке не скривајући се ни иза кога.