Čovek koji je želeo da promeni Srbiju

Moj prvi susret sa Zoranom bio je decembra 2000. Nekoliko dana pre toga njegova sekretarica me je nazvala i obavestila da gospodin Đinđić želi da se sastane sa mnom u vezi s mojim potencijalnim učešćem u novoj vladi. S obzirom na to da nisam bio deo nijedne političke stranke koja je učestvovala u petooktobarskom prevratu, bio sam uveren da se neko šali sa mnom. Pretpostavljao sam da samo partijski kadrovi mogu biti deo izvršne vlasti. To nepisano pravilo, ispostaviće se, Zoran nije poštovao. Bilo je dovoljno da razmenim svega nekoliko rečenica sa Zoranom, pa da shvatim svu njegovu posebnost, jedinstvenost i intelektualnu nadmoćnost u odnosu na druge aktere političke scene tog vremena. Povrh svega bio je prijatan, nasmejan i šarmantan, što je bitno odudaralo od opšteg utiska koji su političari ostavljali u javnosti. Prosto me je „kupio“ direktnim i neposrednim pristupom, brzom misli, energičnim stavom i jasnom rečenicom. Sećam se da sam ga, nakon par minuta, pitao: „Jesmo li mi na vi ili na ti?“, a on mi je odgovorio: „Odavno smo na ti!“ Taj prvi razgovor je trajao dvadesetak minuta i to je bilo više nego dovoljno da mi kaže šta očekuje od mene, da, onako usput, sazna i proveri neke informacije o meni, kojima je već unapred raspolagao. Kasnije sam shvatio da je, kao i uvek, i za taj sastanak bio temeljno pripremljen. Na kraju, rekao sam, više kurtoazno, da mi treba par dana da razmislim o njegovoj ponudi. Nije mi, zapravo, ni bilo potrebno vreme. Već tada, na tom sastanku, znao sam šta želim i da, bez ikakve dileme, hoću da budem deo njegovog tima. Znamo da je Zoran doktorirao filozofiju, odbranivši tezu kod prof. Jirgena Habermasa. Za filozofe važi da kritički dobro sagledavaju društvo i društvene procese, ali da im planiranje i akcija nisu jače strane. Zoran nije bio tipičan doktor filozofije. On je znao i šta i kako treba da se radi! Bio je vizionar koji je razmišljao nekoliko koraka unapred. Sa sobom je stalno nosio sveščicu u kojoj je zapisivao svoje ideje, a kasnije ih pretakao u konkretne strategije i operativne planove reformi. Zoran je znao da sluša sagovornika. Kad god bi se našao na nekom „nepoznatom terenu“ te nove pojmove je ubacivao u svoju beležnicu. Već posle nekoliko dana bio je u stanju da ravnopravno polemiše sa ekspertima iz te oblasti. Stalno je radio na sebi, te je mnogo pre nego što će to biti postulat savremenog obrazovanja, usvojio i primenio princip celoživotnog učenja. Govorio je da „niko nije tako dobar da ne bi mogao da bude bolji“. Budući da je bio nemački đak, njegov nemački jezik je bio perfektan. Gotovo kao maternji. Shvativši da mu je neophodno i znanje engleskog, užurbano je počeo da ga uči i uspeo da ga savlada za manje od šest meseci, i to tako da je bio spreman da, bez ikakvih pisanih priprema, ravnopravno učestvuje u debatama na panelima međunarodnih konferencija. Zoran je bio veliki radnik. NJegov radni dan je trajao, bukvalno, po 18 sati. Nije se time hvalio. To smo znali samo mi, njegovi najbliži saradnici. Gotovo svakodnevno imali smo sa njim večernje koordinacione sastanke u njegovom kabinetu. Dešavalo se ponekad da traju i do nekoliko sati posle ponoći. Često smo se subotom ili nedeljom sastajali kod njega u stanu. Ružica nam je spremala svoje čuvene sarme. Zorana pamtimo po britkim metaforičnim porukama. Na taj način želeo je da svima bude jasno, bukvalno da „nacrta“ šta to njegova vlada nastoji da reformama promeni u Srbiji. Jednom je, odgovarajući na kritike reformi, rekao: „U teškim reformama, kakve se kod nas sprovode, ne možete istovremeno biti popularni i raditi ispravne stvari. Hirurg koji vas operiše nije vam baš simpatičan. Simpatičniji vam je lekar koji vas uverava da ste u odličnom stanju, da operacija nije potrebna, da ćete ozdraviti pijući čajeve. Želim da ljudi uvažavaju moj rad, ne i da me vole. Cilj mi je da se vlast u Srbiji meri po tome šta je od postojećih realnih šansi svojim trudom i veštinom iskoristila za zemlju, a ne po tome kako lepo priča, udvara se narodu i kakve dobre namere ima.“ Svima je bilo jasno, čak i njegovim kritičarima, da Zoran želi da menja Srbiju. Da ne mari mnogo za rejting i da mu nije cilj vlast po svaku cenu. Znao je i da će plodove reformi, koje on sa svojom vladom sprovodi, ubirati neko drugi. Danas je očigledno da su upravo reforme koje je Zoran pokrenuo trasirale put Srbije ka modernom društvu. Zoran nikog nije ostavljao ravnodušnim. Bio je hvaljen i osporavan, popularan i omražen, obožavan i kritikovan. Svi koji su ga poznavali, bilo da su bili njegovi drugovi, saborci ili protivnici, poštovali su ga. Bio sam ponosan što sam u njegovom timu. To sam naročito osećao kada sam bio deo Zoranovih službenih poseta državnicima drugih zemalja tog vremena. Obično je za razgovor sa liderima razvijenih zemalja protokolom bilo predviđeno do 30 minuta. NJegova superiornost u komunikaciji, načitanost, intrigantnost, gotovo je uvek činila da su razgovori trajali znatno duže i da su se zbog toga sledeće planirane obaveze šefova država ili vlada otkazivale ili pomerale. Zoran je bio harizmatičan lider. NJegovi govori su bili motivacioni. Jedan od omiljenih Zoranovih citata je bila Kenedijeva rečenica: „Ne pitaj šta tvoja zemlja može da uradi za tebe, pitaj sebe šta ti možeš da uradiš za nju“, ali tako što bi promenio drugi deo u „...pitaj se šta ti za sebe možeš da uradiš“, želeći da istakne odgovornost pojedinca u demokratskom društvu za vlastitu sudbinu. I da ih motiviše za velike poduhvate. Zoranov životni put, njegovo delo i tragičan kraj umnogome podsećaju na velikog, ako ne i najvećeg, američkog predsednika Abrahama Linkolna. Obojica su znali da u svom političkom i državničkom poslu imaju pravedne ciljeve. Jedan je oslobađao ljude od ropstva, a drugi je, čvrsto verujući u demokratske potencijale društva, donosio slobodu od represije države, od straha i siromaštva. Obojica su ignorisala realne opasnosti, a ubijeni su kada su ljudi počeli da veruju u njihovu viziju razvoja. Ostaje uteha da velikani nikad ne umiru. Značaj njihovih dela živi kroz sva vremena. Autor je predsednik Saveza ekonomista Srbije, u vladi Zorana Đinđića bio je ministar privrede i privatizacije