Hirurg na sigurnom, pacijent u komi

Neko vrlo ciničan mogao bi primetiti da je dogovor koji su predsednik Srbije i premijer Kosova postigli prošlog ponedeljka u Briselu najveće uznemirenje izazvao u – Holandiji. Poslanik u Evropskom parlamentu iz te zemlje Tajs Rojten zatražio je od Evropske komisije da pismeno objasni svoju politiku prema Srbiji i odluku EU o finansijskom paketu pomoći vrednom 2,2 milijarde evra, od čega 600 miliona u grantovima, „znajući da predsednik Srbije Aleksandar Vučić koristi Uniju kao lični bankomat“. Rojten je ocenio da Unija time „podržava opstrukcionizam Srbije“, i pozvao se na Vučićevu tvrdnju iz nastupa na RTS-u posvećenog postignutom dogovoru, da ne želi da potpiše Sporazum o normalizaciji između Kosova i Srbije. Ima tumačenja prema kojima je i u Briselu postojalo izvesno uznemirenje, zbog koga je, tvrdi se, sasvim neuobičajeno, samo pola sata nakon završenog sastanka Vučića i Aljbina Kurtija, objavljen ceo tekst postignutog sporazuma – sve kako bi se predupredila različita tumačenja, a time i njegovo potkopavanje. A u Beogradu se oglasio američki ambasador Kristofer Hil, koji je pozvao na hitnu implementaciju: „To je jedna od najvažnijih stvari koja se trenutno dešava u Evropi. Ne mislim da želimo da idemo sporim tempom, već što je brže moguće“, rekao je Hil u prošli četvrtak, da bi, četiri dana kasnije, ipak ocenio da je od rokova važnije da se postigne dobar sporazum. U domaćoj javnosti, onoj kritičkoj, vest o samoj suštini dogovora dočekana je uglavnom negativno – čak i od strane onih (retkih) aktera koji smatraju da je za Srbiju najbolje da ga prihvati, jer bi, što nam je pokazalo iskustvo, svaka sledeća ponuda mogla biti još gora. Prognoze posledica postizanja sporazuma na unutrašnji politički život pretežno su se kretale u dva oprečna pravca: prema jednom, Vučić je dogovorom sa Kurtijem dobio neku vrstu „koncesije“, koja će mu omogućiti dug ostanak na vlasti – pre svega, jer je „viđen“ kao garant njegove implementacije. Pride, prema tim tumačenjima, podršku sa Zapada moglo bi mu doneti očekivanje da će biti jednako kooperativan i po drugim važnim pitanjima. Suprotno tome, deo javnosti ocenio je da Vučića posle postizanja sporazuma čeka nizbrdica - što zbog izneverenih očekivanja u desnom delu biračkog tela (a istraživanja kažu da je među pristalicama SNS najviše takvih), što zbog otvaranja pitanja pravosuđa i slobode medija, koja dolaze na dnevni red u procesu evrointegracija, sada valjda otkočenom. Dušan Spasojević, profesor Fakulteta političkih nauka, nije sklon da prihvati nijedno od tih tumačenja: priča o „koncesiji“, pa još na deset godina, kako se pominje, za njega je neka vrsta izgovora koji formuliše deo opozicione javnosti. „Vučić jeste obezbedio neku vrstu spoljne podrške, ali grejs period nije deset godina i to mu ne garantuje pobedu na izborima“, kaže. S druge strane, procenjuje da će se Srbija približiti Zapadu kroz formalno restartovanje pregovaračkih poglavlja, odnosno klastera. Ali, „suštinski napredak nije moguć bez demokratizacije, tako da ćemo sa ovakvom vlašću u nekom trenutku udariti u zid“ . Ukratko: ako zaista dođe do implementacije Sporazuma, veruje sagovornik NIN-a, to će značiti da je Vučić proširio manevarski prostor koji je bio ozbiljno sužen politikom prema Rusiji i odsustvom reformskih kapaciteta. Zanimljiva je reč „ako“ koju je upotrebio profesor. Da li je sve baš završeno? Neki misle da nije, poput profesora međunarodnog prava na Univerzitetu u Redingu, Marka Milanovića. On je za list Nova ocenio da cela situacija provocira i albanski i srpski nacionalizam, zbog čega kao najizvesniji ishod vidi propast pregovora. Milanović misli da se Vučić kocka, odnosno da računa da će Kurtijeve opstrukcije i opstrukcije neke buduće vlasti na Kosovu biti dovoljan izgovor da se ne dođe do rešenja. Na Kurtiju je i prvi korak – formiranje ZSO, kome se do sada tvrdo protivio, pa bi ga odustajanje moglo koštati rejtinga. Prema agendi, ZSO se očekuje vrlo brzo i teško da bi, za to vreme, Vučić uopšte bio u prilici da „uhvati neku krivinu“ kojom bi izazvao odugovlačenje. A šta ako - u skladu sa tvrdnjom specijalnog američkog izaslanika za Zapadni Balkan Gabrijela Eskobara da će ZSO biti formirana sa voljom Kurtija ili bez nje – zaista izostane doprinos Prištine u igri izvrdavanja? Ima li osnova za već pokrenute spekulacije da Vučić namerava da izazove parlamentarne izbore, na koje sada poziva i Dragan Đilas? I da tako kupi vreme bar do početka američkog izbornog procesa, kada bi pritisci mogli biti smanjeni, ako ne i do eventualnog povratka Donalda Trampa na vlast. A možda i do potencijalnog preokreta na ukrajinskom frontu i jačanja Rusije. Naprednjačka izborna mašina uveliko turira – na sve strane rasuti su štandovi sa uniformisanim aktivistima, građanima se dele paketići, najavljuju se penzionerske kartice, Skupština je „zamrznuta“, RTS preventivno „opomenut“, satanizovanje opozicije intenzivirano... Ipak, nije sve tako jednostavno: delom zbog toga što bi na proleće 2024. trebalo da se održe lokalni izbori koje nije lako premestiti u ovu godinu bez očiglednog pravno-političkog nasilja. Pri čemu je jasno da će održavanje lokalnih izbora Vučić teško dozvoliti bez vezivanja za glasanje na višem nivou, kako bi šanse za pobedu bile veće. Bitan je i stav Zapada – Spasojević, recimo, veruje da „naša vlast ne može da međunarodnoj zajednici proda tu priču“. Prema njegovom mišljenju, mogući su, ali ne posebno realni, samo vanredni izbori koji bi se iskoristili u svrhu verifikacije Sporazuma, dok još nije potpisan. I sve to isključivo u dogovoru sa SAD i EU. A da li je došlo do neke promene rejtinga političkih aktera, što bi svakako bio važan deo planiranja rasporeda izbora? Spasojević veruje da se ništa temeljno nije promenilo: Vučić je, kaže, dobro amortizovao čitavu priču stavom „hoću normalizaciju, neću da priznam“ koji podseća na staru mantru „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Što se opozicione scene tiče, kaže da je još rano za pouzdane procene, ali je „odsustvo spontane reakcije u ovoj situaciji relativno indikativno“. Teško je, uostalom, ne setiti se spontanog snažnog protesta zbog najave zatvaranja u vreme intenzivnog prisustva kovida – a ništa slično nije se desilo u vreme skupštinske sednice o Kosovu 2. februara, kada je, u direktnom TV prenosu, desna opozicija optuživala Vučića za izdaju. Delovalo je to kao neka vrsta socijalnog eksperimenta, koji ukazuje na raspoloženje javnosti, naročito u uslovima ćutanja uticajne SPC. Ima, ipak, vremena da se nešto promeni – predstavnici „državotvorne parlamentarne opozicije“ zakazali su za 17. mart protest upozorenja uoči najavljenog sastanka Vučića i Kurtija u Ohridu, a lider Novog DSS-a Miloš Jovanović najavio je da će „narod vrlo brzo iz sala izaći na ulice“. Može li neki impuls stići iz Moskve i da li ima smisla dovoditi u vezu postizanje dogovora Vučić – Kurti, sa izjavom Marije Zaharove, portparolke ruskog ministarstva spoljnih poslova o zabrinutosti zbog vesti o srpskom oružju u Ukrajini, koja je stigla tri dana kasnije? Spasojević kaže da je izjava „zanimljiva“, ali i da je Rusija fizički previše distancirana i bez jasnih mehanizama za ozbiljniji uticaj. Što se može i promeniti – posle izbora u Crnoj Gori, recimo. Stiče se utisak i da socijalisti nisu jedini koji bi se rado ućutali u osetljivom trenutku: recimo, suzio se krug „analitičara“ koji po nacionalnim frekvencijama tumače stvarnost u interesu vlasti. Zato masovno slanje čestitki za Vučićev rođendan verovatno neće biti poslednja akcija učvršćivanja kulta ličnosti hirurga koji upravo sprovodi rizičnu operaciju. Od svih akcija iza kojih stoje marketinški stručnjaci, važniji za očuvanje Vučićeve pozicije mogao bi biti jedan faktor koji je i dalje prisutan: ni posle 11 godina naprednjačke vladavine nije stvorena alternativa koja bi mogla politički profitirati na nezadovoljstvu građana. Vera Didanović