Klasika je klizav teren

Predstava Corpus Bach stiže 17. marta na Beogradski festival igre na scenu Madlenijanuma, kao deo holandske trupe Introdans iz Arnema. Ta jednočinka predstaviće koreografiju hvaljenog i nagrađivanog a beogradskoj publici već poznatog flamansko-marokanskog koreografa Sidija Larbija Šerkaujia (Antverpen, 1976) na muziku Baha. Kao dete, Šerkauji je želeo da slika svet oko sebe. Međutim, kada su dve dimenzije, koje su olovka i papir dozvoljavale, počele da ga sputavaju – inspirisan Majklom DŽeksonom i pop kulturom načelno, počeo je da igra. I tako izgradio osobeni stil: „Gledao sam drugaricu kako imitira Kejt Buš. Imao sam tada 13 godina i bilo mi je zabavno da otkrivam da se misli i ideje mogu izraziti kroz pokret. Nastavio sam da igram. Veliko ohrabrenje je za mene bilo kada sam osvojio nagradu za najbolji belgijski solo na jednom takmičenju 1995. godine. Pronašao sam svoj stil, mešajući hip-hop sa klasičnim baletom i afričkim pokretima. Tada sam upoznao slavnog koreografa Alana Platela, a tek kasnije sam shvatio da sam imao mnogo sreće“, kaže Sidi Larbi Šerkauji najavljujući za NIN svoju predstavu ali i nastup čitave trupe. Dodaje pritom da je vizuelna umetnost odigrala ključnu ulogu u njegovom obrazovanju. „Kao i mnoga deca, počeo sam da crtam pre nego što sam naučio da pišem, tako da sam u vrlo ranoj fazi osećao da je to veoma prirodan način da se izrazim. Crtao bih svet oko sebe, šta god sam mogao da vidim, nacrtao bih. U svojim tinejdžerskim godinama sam razvijao veštine crtanja i išao na časove. Iako je moje opšte obrazovanje uglavnom bilo matematičko i jezičko, duboko u sebi me je umetnost najviše zavodila. To je bilo mesto gde sam se osećao kao kod kuće. I dalje je tako.“ Tako je za kratko vreme dospeo u pozorišne i televizijske programe, a onda odlučio da svoje obrazovanje u oblasti igre proširi u školi P.A.R.T.S, čuvene flamanske koreografkinje Ane Tereze de Kirsmaker, u Briselu. Upravo tamo je došao u kontakt sa radovima velikih majstora poput Vilijama Forsajta, Pine Bauš i Triše Braun, ali i različitim stilovima ulične igre. „Ponekad patim zarad svoje umetnosti. Kao koreograf, naš rad brzo preuzmu neki drugi ljudi – igrači, kritičari, publika... Čudno je, ali svi oni veruju da ste isključivo vi odgovorni za taj rad. Najveći mit o savremenoj igri jeste da je daleka, nerazumljiva i nedostupna. O knjizi ne sudite na osnovu omota ili prve stranice, pa bi tako trebalo da naučimo da otkrivamo i predstave savremene igre. Da pogledamo neko delo od početka do kraja, pre nego što o njemu imamo mišljenje.“ U komadu koji stiže u Beograd u izvođenju Introdansa, čini se da vizuelna umetnost i dalje ima važnu ulogu, ne samo u scenografiji, već i načinu na koji Sidi Larbi Šerkauji piše pokret: „Uvek osećam da su moje koreografske i igračke veštine produžetak mojih veština crtanja. Kada se krećemo i igramo, pravimo krugove i linije, krive i zapremine, koji su prirodno povezani sa organskom geometrijom, tako da osećam da moja igra nije ništa drugo do produžetak moje želje da slikam. Čak i kad postavljam igrače na scenu, njihova tela funkcionišu kao likovi na slici ili u stripu. Dok sam radio u Japanu, razvijao sam komad zasnovan na delima umetnika mange Osama Tezuke, koristeći njegove crteže i radove kao scenografiju. Za ovaj projekat sam pozvao i kaligrafa, pa je bilo neverovatno videti koliko su njegova gracioznost i veštine pokreta bile bliske veštinama igrača. Taj delikatan pokret pun kontrole i mirnoće, bez gubljenja smera i fokusa, jeste zapravo inspirisao igrače da se drugačije kreću. Zaista sam bio iznenađen koliko zajedničkog imaju kaligrafija i igra, tako da mi vaše pitanje ima mnogo smisla. Za neke, učenje da crtaju van granica sopstvenog tela može biti otkrovenje i način da prošire svoje veštine kao igrači.“ Šerkauji dobija 1995. u Gentu Nagradu za najbolji solo, koji je kreirao na inicijativu Alena Platela. Savremeni mjuzikl Endrjua Vejla Anonimno društvo, nastao 1999. godine, jeste njegov koreografski debi, koji je odmah poneo nekoliko međunarodnih priznanja. Već naredne godine, na Bitefu dobija nagradu za komad Rien de Rien... Slede brojni uspesi, Nagrada Nižinski, nemačka Kairos nagrada, Nagrada ser Lorensa Olivijea (zajedno sa kolegom Damjenom Žaleom), nagrada Benois de la Danse, i druge. Titulu Mladog umetnika u interkulturalnom dijalogu između arapskih i zapadnih zemalja dodelio mu je Unesko, 2011. godine. Pre nekoliko godina nastupio je sa svojom trupom kao igrač u komadu Fraktus na Beogradskom festivalu igre. Zbog obaveza neće biti prisutan na festivalu ove godine, ali za novu predstavu Corpus Bach kaže: „U pitanju je apstraktno delo. Imao sam želju da slušam muziku sa scene i da pokretom podržim svaki ton. To je intenzivan odnos između muzike i igre. Možda najjača veza koju sam ikada kreirao. Radujem se da je ovo jedno od dela kojim će početi Festival koji veoma cenim.“ Corpus Bach je inače centralna predstava u tročinki, čiju svaku celinu potpisuje drugi koreograf (prvu predstavu Prema želji uradio je Andonis Fonjadakis, a treću Duša gledaćemo u koreografiji Manuela Vinjula), ali sve tri objedinjuje Bahova muzika. „Naime, jedna od specifičnosti ove trupe jeste izbor tema u okviru kojih se repertoar kreira tokom jedne sezone. Svaka njihova predstava okuplja nekoliko različitih koreografa oko ideje koju trupa u određenom vremenu želi da analizira. Teme ili fenomeni nikada nisu slučajni. Naziv ove večeri od početka je bio: Bah. A, onda smo dugo razgovarali o delima koja se mogu kreirati ili ponovo postaviti za ove sjajne igrače. Fonjadakisov i moj komad su stariji, ali su premijerni za Introdans, dok Vinjul kreira sasvim novo delo. Bah je pravi roker baroka. NJegova muzika je složena i morate je dobro poznavati i razumeti. Čuveni klasični komadi su klizav teren, prepun različitih zamki, od kojih je jedna – da će publika sigurno doći s velikim očekivanjima. Zato bih jako voleo da oslušnem komentare 17. marta“, kaže Šerkauji. U složenom i raznovrsnom programu Beogradskog festivala igre, koji startuje sa nama dobro poznatom Blankom Li i predstavom Pariski bal 8. marta, pa sve do Kompanije Hofeša Šehtera i predstave Dvostruko ubistvo/Klovnovi/Ispravka, kojom se festival zatvara 12. aprila u Madlenijanumu, nalazi se i jedna VR predstava. Deluje da tehnologija svuda polako potiskuje čoveka, pa čak i kad su scenski nastup i igra u pitanju... „Mislim da ne postoji bilo kakva opasnost da igra nestane. Potreba za pokretom je deo ljudske prirode. A Blanka Li je izuzetna u svemu što radi, od filma, preko pozorišta, do mode ili novih tehnologija, zato sam siguran da je njen Pariski bal pravo osveženje, trend koji se otkriva i prati, uz to: odlična veza sa novom publikom...“ Šerkauji je i čovek filma, jer je potpisao koreografiju za reditelja DŽoa Rajta i njegovu verziju Ane Karenjine, sa Kirom Najtli i DŽudom Louom, ali sarađivao je i s Damijenom Žaleom i Marinom Abramović na postavci Bolera za Balet pariske Opere. „Moj omiljeni film je animirani Wall-E, jer mi se sviđa prikriven način na koji glorifikuje dobre postupke. Zatim Rekvijem za snove, jer je zavisnost prikazao kao nešto što mogu da razumem. Ili Shortbus, jer čini da shvatite da smo indoktrinirani idejama o tome da je seksualnost nešto loše.“ Od 2015. godine, Šerkauji je bio na poziciji umetničkog direktora Kraljevskog flamanskog baleta, dok je 2022. godine prešao na čelo Baleta Ženeve. Na pitanje koji bi savet dao mladom koreografu, na kraju kaže: „Nemojte se plašiti da stvarate nešto što je slično onome što su drugi ljudi radili. Umetnici uvek pokušavaju da pronađu nešto novo, ali zapravo, samo ukoliko poznajete i poštujete tradiciju, uspećete da budete posebni i da kreirate iznenađenja.“ Sava Blagojević