Tišina koja odjekuje

Nemanja, Lazar, Marko, Aleksandar, Nikola, imena su petoro od osmoro nastradalih mladih ljudi - od 15 do 25 godina - u nedavnom masakru u Malom Orašju i Duboni kod Mladenovca. Ta imena istaknuta su na vratima crkvene prodavnice u Orašju, ispisana za slučaj da kad neko dođe sa strane da upali sveću, zna kome da je nameni. A takvih ima, iako sve ređe, kako primećuju meštani. Oko mesta zločina vrzmaju se uglavnom novinari. Žitelji ovog pitoresknog sela mahom su sklonjeni po kućama, ili su na poljima i u voćnjacima. Kuće porodica usmrćene mladeži obeležene su crnom tkaninom, prema običajima. Ulice su puste, uz izuzetak pokojeg traktora. Jedino što odiše životom jeste mala radnja gde se svi putevi ukrštaju. Na (besmisleno) pitanje reporterke NIN-a „kako ste“, prodavačica izjavljuje: „Strašno, šta drugo da se kaže? Posebno što se jedan (od 14) ranjenih još bori da ne podlegne povredama.“ Zato su „svi zamukli“, završava. Poslednje ne važi za pivopije ispred te radnje u centru sela, što se bave uobičajenim međusobnim čarkanjem, noseći se na svoj način sa tragedijom. Ipak, dovoljno je da ih neko žacne u bolno mesto pomenom skorašnjeg događaja, da suspregnuta frustracija pokulja kao lavina. I ovde su kriterijumi lični, i zavisni od koječega, pa najstarijem ovo prvo pada na pamet: „Zašto da nam se oduzima oružje? Šta ćemo ako nam neko uđe u kuću da nas ubije?“ Sledi kratka stanka i onda buntovno: „Pa neka nam ga i uzmu, nabavićemo drugo.“ Drugi, znatno mlađi, odmah kreće sa analizom prirode zločina. „Razumeo bih da nekom vraćaš zlo za zlo, ali ovako...“, on odmahuje glavom u neverici da neko može „iz čista mira“ da izvrši „direktno smaknuće, i to nasumično“. Uostalom, niko se iz sela nije zamerio ubici, štaviše – „uvek su prema njemu svi bili ljubazni“. U Orašju „nema ni tuče, ni droge, ni nasilja“, on garantuje, na šta se poneko od prisutnih pritajeno nasmeje. Kao da ga ovo prene, naš sagovornik brzo skreće fokus na „poraz države“ u reakciji na masakr, šire gledano. „Na šta to liči da platiš tolike autobuse, za šta? Da nekog nateraš da te voli“, ilustruje politički milje nezapamćene nesreće. Tim novcem su mogle da se zbrinu ožalošćeni, ili da se nešto „pametno napravi“, on kritički primećuje. S potonjim se svi slažu, ali se jedan i nadovezuje: „Kakva glupost da u poteru za ubicom pošalju helikopter kome na pola puta nestane goriva.“ Prethodni govornik opet uzima reč, zapažajući da je masakr „vrlo opasna stvar, i da je ovo samo početak masovnog ubijanja“. „Pogledajte samo po društvenim mrežama koliko ima onih koji toj dvojici zločinaca kliču – ’bravo, care’“, ovako svoju zlokobnu tvrdnju on dokazuje. Pritom misli i na K. K., koji je počinio masakr u OŠ „Vladislav Ribnikar“ ni 48 sati pre no što je U. B. (21) zavio u crno Malo Orašje i Dubonu. Beogradski zločin je „mnogo glasnije odjeknuo Srbijom“, priznaje, ali je to njemu „krajnje razumljivo“, budući da je prestonica – „država u državi“. Nadalje se ulazi u internu diskusiju na drugu temu - da li je za protezu mlade devojke, povređene u pucnjavi, 50.000 evra dala država ili opština. „Ko god da je, pretrgao se“, spor se prekida ovim zaključkom. Ali ne i razgovor, pa se komentariše kako bi Opšta bolnica „Sveti Luka“ u Smederevu, gde su smešteni ranjeni, trebalo da se zove „Dođi i umri“. Potom i konverzacija zamre, a tišina se vrati na svoje trajno mesto. Poprište pogibije „pet mladosti“, kako ubijene naziva jedna meštanka, nalazi se ni kilometar od prodavnice. To je spomenik borcima NOB-a, oko kojeg se okupljala seoska omladina. Trag krvi je ispran, što kišom, što namerno, da ne bi dodatno uznemiravao dolazeće. Venci, sveće, slatkiši... ukazuju da će nastradali, kao i sam događaj, dugo biti pamćeni. „Čim malo zalečimo dušu, napravićemo spomenik“, najavljivali su pojedinci po medijima. Buldožeri koji uveliko rovare oko stratišta nisu s time povezani. S kakvim ciljem su poslati, radnici neće ili ne smeju da otkriju. Osnovna škola „Božidar Radović Uča“ radi po uobičajenom režimu, sve i ako je bilo govora da će se nastava odvijati onlajn. Tačno u podne časovi se završavaju, kad odlazi i dežurni policajac iz ispostave iz Smedereva. U Duboni, na svega nekoliko kilometara od Orašja, policijska patrola stacionirana je danonoćno, po odluci mladenovačkih glavešina, bliskih matičnom Beogradu. Tamošnja škola, „Momčilo Živojinović“ takođe radi punom parom, ali bez karakterističnog žagora mališana u dvorištu. „Neki se roditelji plaše da puste decu na časove, a neki ih odmah skupljaju po završetku nastave“, taj čudan muk objašnjava jedan prolaznik. I ovde, na ogradi, u blizini klupa gde je sedela pobijena mladež, stoji brdo buketa i venaca. Na školskoj fasadi polako niče mural sa likom jednog od troje ovde poginulih. Obla linija lica puca od mladosti. Tri novinarske ekipe, uključujući i našu, čekaju dobrovoljca koji bi nešto izustio o aktuelnoj situaciji, gotovo mesec dana od tragedije. Zalud, niko za to nije voljan, pa čak ni jedan što je „gostovao u raznim medijima, neće više da se ponavlja“. Dubona pokušava da se vrati u rutinu, čini se – spasonosnu. „Celo selo još uvek je sluđeno i preplašeno“, kao da sebe i svoje komšije pravda mlada prodavačica osnovnih potrepština. Na izlog njene radnje zalepljene su smrtovnice pobijenih Dubončana. Na jednoj od njih se grle brat i sestra, što dodatno oštri bol domaćina, pa niko ne razmišlja o suštinskim krivcima za masakr. O tome (moraju da) misle politički aktivni, kako bi se ova lavina užasa zaustavila. A, ako oni na vlasti neće, to čini opozicija. „Mladenovac je pokazao da je sistem zakazao u potpunosti“, kaže za NIN Ksenija Marković, narodna poslanica iz DS-a. Sam početak ove teške drame obeležila je tvrdnja predsednika Srbije da se u tom slučaju radi o terorističkom aktu. „Da bi se potvrdila Vučićeva tvrdnja i dobilo na vremenu da profunkcioniše državni krizni menadžment, u poteru je iste noći uključeno 600 policajaca. I pored tolikog angažmana resursa, informacija gde se U. B. krije dobijena je od taksiste kojeg je ubica kidnapovao bežeći sa mesta zločina“, ona razlaže situaciju. Iako ne tako loša načelno, odluka o oduzimanju oružja ne garantuje uspeh u suzbijanju nasilja. „Prvo treba da se zapitamo gde su vlasti bile proteklih godina, kada je to oružje nagomilavano. Ali, još je bitnije uspostaviti sistem u kojem će se svi pridržavati zakona, i neće biti nedodirljivih, kakva je porodica izvršioca ubistava. Naime, otac i sin B. terete se za dvadesetak krivičnih dela i različite vrste zlostavljanja, a dva predmeta su začudo zastarela. U pitanju su napad na službeno lice (policajca iz Mladenovca), napad na komšiju kome je U. B. testerom prerezao ogradu, prebio ga i ubio mu psa, nekoliko zabeleženih tuča i remećenje javnog reda, ubijanje pasa po selu, napad na drugo lice hladnim oružjem. Otac U. B. je terećen za porodično nasilje“, Markovićeva navodi. Da ta porodica raspolaže ogromnim arsenalom oružja, takođe je bilo poznato i svim komšijama, ali i vlastima, ona nastavlja. „Dva puta im je to oružje oduzimano, i dvaput vraćano“, poslanica ukazuje na potrebu za preispitivanjem komandne odgovornosti u policiji. Potrebno je preispitati i rad socijalne službe koja se sa U. B. nije pozabavila, iako je imala takve naredbe. Sve navedeno podvlači njenu logiku o krahu sistema koji se pogubno pokazao i u samoj noći masakra (4. maj – da ne zaboravimo!). „Umesto da smire paniku, kao što se radi u svakoj ozbiljnoj zemlji, vlasti su je potpirivale nepružanjem informacija. U opštem ludilu, bio je prisutan strah od odmazde oca U. B., jer je uhapšen tek šest dana nakon što mu je sin počinio zločin“, ističe Markovićeva. U. B. je priveden 5. maja, u majici sa aluzijom na Hitlera. Kolektivnom traumom žitelja ova dva sela niko se organizovano ne bavi, sve iako uključuje trzaje tela pojedinih na svaki glasan zvuk, kao i očito neraspoloženje prema medijima, izraženo i tokom sahrana. Odlazak novinarskih ekipa iz Dubone stoga se doživljava s očiglednim olakšanjem meštana. NJihovo držanje kao da odražava pritajeno nezadovoljstvo što su u medijskoj žiži pažnje samo ovom prilikom, kao i u iznenadnom fokusu države. Sakupljeno ilegalno oružje, najava najviših kazni za krivce (možda i lažni) izlivi empatije... neće im vratiti komšije. S tim gubitkom će sami živeti. Dragana Nikoletić