Kralj realpolitike ili ratni huškač

Svoj stoti rođendan Henri Kisindžer dočekao je slep na jedno oko, sa srčanim tegobama, zbog kojih je imao nekoliko operacija i sa ozbiljno oštećenim sluhom. Uprkos svemu i dalje je aktivan i dalje njegove procene, poput poslednje o ukrajinskom ratu, izazivaju oprečna mišljenja, i dalje je citiran, hvaljen i osporavan. I i dalje, kako tvrdi, radi 15 sati dnevno. Rođen 1923, u Nemačkoj, Hajnc Alfred Kisinge morao je sa porodicom da napusti zemlju 1938, kada su se Jevreji našli na meti nacista. Sigurnost su našli u Americi, gde je kasnije i služio vojsku. Doktorirao je političke nauke na Harvardu. Prva iskustva sticao je još tokom rata, kada je pomagao u obaveštajnom radu, a potom i tokom procesa denacifikacije. NJegove sposobnosti pokazaće se u punom sjaju šezdesetih i sedamdesetih godina, kada će postati prvi čovek američke spoljne politike. Od savetnika za spoljnu politiku preko ministra spoljnih poslova tokom mandata Ričarda Niksona i DŽeralda Forda, do sopstvene konsultantske firme, preko koje je nastavio da pruža savete mnogim narednim liderima, što zvanično što nezvanično, što američkim, što stranim, sve do Donalda Trampa, koji mu se takođe obratio za savet. U svojoj dugačkoj karijeri Kisindžer beleži uspehe kao što je povlačenje američkih trupa iz Vijetnama, relaksiranje odnosa Amerike i Sovjetskog Saveza, otvaranje ka Kini, uspostavljanje mira između Izraela i Egipta. Ništa, međutim, nije bilo ni lako, a često ni čisto. Držeći se maksime „cilj opravdava sredstvo“ napravio je niz poteza koji su doveli do strašnih posledica, miliona mrtvih, razorenih država, neprekidne nestabilnosti. I kada mu je dodeljena Nobelova nagrada za mir 1973, koju je trebalo da dobije i Le Duk To, pregovarač Vijetnama, završilo se skandalom. Le Duk To je odbio da primi nagradu optužujući Ameriku da se ne pridržava dogovora i da se napadi nastavljaju, a Kisindžer se potom nije pojavio na dodeli. Ono što će uslediti, pad Sajgona, još dve godine rata i otkriće zločina koje su počinili američki vojnici, ostaviće dubok trag u istoriji, a Kisindžeru doneti optužbe ne samo za ono što se dogodilo tokom tog rata, već i za bombe koje su padale i na Kambodžu i Laos i posledice po ceo region. Tamna strana njegove karijere je i politika koju je vodio u južnoameričkim državama, koje su pokušavale da uz levičarske lidere stanu na noge. Smatra se da je on bio kreator plana za uklanjanje Salvadora Aljendea, demokratski izabranog socijalističkog predsednika Čilea i za podršku državnom udaru 1973. koji je na vlast doveo vojnu huntu. Na mesto predsednika stupio je Augusto Pinoče, usledili su vojna diktatura, hapšenja, mučenja, ubistva. Život je izgubilo oko tri hiljade ljudi, a deset puta toliko je prošlo torturu. Ispostaviće se da se Kisindžer oglušio o savete zvaničnika Stejt departmenta koji je savetovao da se nađe način za saradnju sa Aljendeom i uspeo da blokira sastanak na kome je trebalo da se iznese taj predlog. Takođe je, ne obazirući se na upozorenja o torturama i ubistvima, Pinočeu rekao: „Mi želimo da vam pomognemo, ne da vas potkopamo.“ Nešto slično urađeno je i u Argentini koju godinu kasnije, gde je vojna hunta takođe preuzela vlast i likvidirala oko trideset hiljada ljudi. Kažu da se Kisindžer hvalio svojom sposobnošću za realpolitiku još dok je bio student na Harvardu. Ne obazirati se previše na moralne principe i raditi ono što može da donese mir i da učini obe starne donekle zadovoljnim, kako bi sporazum imao šanse na uspeh i kako bi potrajao, suština je takve politike. Takav stav doneo je uspeh mnogo puta, ali je cena ta oko koje se ne slažu njegovi prijatelji i njegovi neprijatelji. Najzad, ovaj stogodišnjak može da se pohvali da je, uprkos svim kritikama i neretko teškim optužbama, radio i za demokrate i za republikance i da se njegova reč još uvek čuje. Kao što je predlog da se ukrajinski sukob reši dogovorom sa Rusijom o podeli teritorija, najpre potpuno ignorisan, a potom vraćen na sto kao potencijalno rešenje. Ivana Janković