Muke po izazivaču

Dugo je guverner Floride Ron Desantis merkao pravi trenutak za objavljivanje odavno već izvesne kandidature za predsedničku nominaciju Republikanske stranke za izbore 2024, a kada je to prošle sedmice konačno učinio - završilo se farsom. Odluka da kandidaturu objavi na Tviterovom malo poznatom audio-kanalu Spejsis, u razgovoru s vlasnikom Tvitera Elonom Maskom, Desantisu je eksplodirala u lice: čim je prenos krenuo, zvuka ili nije bilo ili ga je bilo s odjekom, krčanjem i drugim smetnjama, da bi onda potpuno nestao, a mnogima od onih koji su se pripremali da prate objavu aplikacija je prestala da radi ili ih je izlogovala s naloga, pa se oko 600.000 inicijalno „nakačenih“ nekih 25 minuta kasnije, kada su svi tehnički problemi konačno otklonjeni, svelo na jedva četrdesetak hiljada slušalaca. Naknadno je njihov broj ponovo narastao, mada na ne više od nekih 100.000, ali je šteta već bila načinjena. Ono što je trebalo da bude presedan - prvi slučaj da jedan kandidat na američkim izborima svoj ulazak u predsedničku trku objavljuje na nekoj društvenoj mreži - izvrglo se u blamažu kako za domaćina, tako i za njegovog gosta. Neuspelo lansiranje Desantisove kandidature pretvorilo se tako u još jedan sumorni nagoveštaj da je njegova borba za predsedničku nominaciju moguće osuđena na neuspeh i pre nego što je istinski započela. Jer, pred njim je teško premostiva prepreka u obliku Donalda Trampa, bivšeg predsednika koji je ponovo apsolutni favorit za zvanje republikanskog kandidata na izborima naredne godine. Do pre par meseci nije izgledalo tako. Istraživanja raspoloženja republikanskih birača pokazivala su da Desantis nije bez izgleda u nadmetanju s Trampom, i da bi na krilima uverljive pobede kojom je prošlog novembra izborio nov mandat na guvernerskoj poziciji, te uz malo sreće, mogao da se nametne kao normalnija, iako ideološki podjednako radikalna alternativa bivšem šefu Bele kuće, koji je od republikanaca u poslednja tri izborna ciklusa (računajući i međuizbore za Kongres, koji se održavaju na polovini svakog predsedničkog mandata) napravio serijske gubitnike. O Desantisu (44) se govorilo kao o „Trampu bez drame“ ili „Trampu s mozgom“: nekom ko bi nastavio sa sprovođenjem manje-više iste političke agende kao bivši predsednik - u nekim aspektima odlazeći i dalje od njega - ali bez ekscesa, skandala i pukih idiotluka koji su od Trampove administracije napravili najveću cirkusku predstavu na svetu. No, nakon što je Tramp u aprilu u NJujorku nakratko uhapšen, pa odmah po okončanju formalnosti pušten, u sklopu istrage o slučaju tajne isplate bivšoj porno glumici s kojom je svojevremeno navodno imao aferu, njegov rejting među republikanskim biračima ponovo je eksplodirao - dok se Desantisov u istom periodu strmoglavio. Tome su doprineli neki guvernerovi i sa konzervativnog stanovišta posmatrano dubiozni potezi poput bizarnog rata s kompanijom Dizni, te podjednako problematične izjave poput one u kojoj je rusku agresiju na Ukrajinu sramotno okvalifikovao kao „teritorijalni spor“ - ali i, zahvaljujući pojačanoj pažnji pod kojom se našao, bolji uvid u njegov karakter. A Desantisa sad već isuviše hroničara političkog života opisuje ne samo kao dosadnjikavog, neinspirativnog političara, već i kao pomalo čudnog, krutog i nepristupačnog čoveka. Ne bi, ipak, bilo fer reći kako je za Trampovu trenutno ogromnu prednost - po nekim istraživanjima, od preko 30 procentnih poena - u odnosu na Desantisa najviše kriv on sam. Opsednutost republikanske glasačke baze Trampom vremenom se pretvorila u ništa manju zaslepljenost partijskog establišmenta, koji u njemu ponovo vidi najbolju šansu za pobedu na predsedničkim izborima, pa deluje kako nema tog protivkandidata koji bi mogao da ih ubedi u nešto drugo. A pošto je odanost republikanskih birača Trampu odavno izašla iz okvira racionalnosti (ako se unutar njih ikada i nalazila), objektivno je vrlo malo toga što bilo ko od njegovih stranačkih rivala može da uradi da bi preokrenuo tok kampanje - do čijeg pravog početka, uzgred rečeno, ima više od pola godine. Nekadašnja Republikanska stranka, uostalom - konstatovano je to u više navrata i na ovim stranicama - više i ne postoji, već je mutirala u nešto između ekstremističke političke organizacije i Trampovog kulta; i ta okolnost mora stajati na početku i kraju svake diskusije o onome šta danas ta partija zastupa i koga predstavlja. Možda su, ipak, u pravu oni analitičari koji ovih dana konstatuju da, kao što su ga inicijalno precenjivali, Desantisa sada mnogi olako otpisuju. U poređenju s drugima koji su dosad objavili kandidature - poput bivše guvernerke Južne Karoline i ambasadorke SAD pri UN u Trampovoj administraciji Niki Hejli, senatora iz Južne Karoline i jedinog republikanca afroameričkog porekla u Senatu Tima Skota, ili bivšeg guvernera Arkanzasa Ejse Hačisona - Desantis je prepoznatljivije ime. Nametnuo se kao vodeći, ili barem najglasniji borac protiv omiljene mete američkih konzervativaca - tzv. kulture osvešćenosti (eng. woke). Raspolaže mnogo većim sredstvima za vođenje kampanje koja će, kao i uvek u Americi, basnoslovno mnogo koštati. I - ne na poslednjem mestu - politički se najmanje razlikuje od Trampa, bez čega očito do daljeg i ne vredi ulaziti u republikanski ring. Sve to Desantisa i dalje čini glavnim Trampovim rivalom u borbi za stranačku nominaciju, makar i iz (trenutno) autsajderske pozicije. Ali kao i svi drugi pretendenti koji se ne prezivaju Tramp, i on će u prvoj fazi morati da se fokusira na druge kandidate, s nadom da će nekako, kad u završnici knjiga spadne na dva slova, s povoljnije pozicije moći da napadne favorita. Kako je, međutim, Desantis taj koji u odnosu na Trampa najmanje loše stoji, to onda znači i kako ima logike da svi preostali kandidati u ranoj fazi kampanje svoje napade fokusiraju upravo na njega, svako s istom idejom - da na kraju ostanu sami naspram Trampa, pa onda kako im bude. Što onda vodi zaključku da će Desantis biti kandidat izložen najvećim osporavanjima i diskvalifikacijama: udaraće po njemu svom snagom i Tramp s jedne i svi ostali s druge strane - dok će on sam od početka morati da juriša na Trampa. I to, dabome, zdesna. Može se očekivati da će se Tramp, kao što inače čini sa svim neprijateljima, fokusirati na to da Desantisa diskredituje kao ličnost - guverneru odranije preti objavljivanjem navodnih kompromitujućih materijala - ali će mu to biti teže kad je reč o Desantisovoj politici, koja je u međuvremenu otišla toliko udesno da više i ne ostavlja prostor za napade s te strane. Pokazuju to i skorašnja zabrana abortusa već posle šeste nedelje trudnoće, ili stalno rastući spisak knjiga izbačenih iz školskih kurikuluma (na osnovu primedbe jednog jedinog roditelja, a zbog tobožnjih „indirektnih poruka mržnje“, na listi zabranjene literature na Floridi se našla i pesma koju je mlada pesnikinja Amanda Gorman onako nadahnuto recitovala na predsedničkoj inauguraciji DŽoa Bajdena). Kao i pomenuto preganjanje s Diznijem, započeto nakon što je kompanija osudila zabranu da se u školama razgovara o seksualnoj orijentaciji ili rodnom identitetu, da bi se u međuvremenu pretvorilo u rat oko nadležnosti nad tamošnjim zabavnim parkom Diznivorld, koji je donedavno uživao neku vrstu samouprave. (Ovo poslednje ne iritira samo liberale, kao što bi možda neko mogao da pomisli: zastupnicima interesa krupnog kapitala - a u Americi se, na obe strane partijske podele, politikom uglavnom takvi i bave - nimalo se ne dopada što se guverner ostrvio na kompaniju koja je s oko 74.000 zaposlenih najveći privatni poslodavac na Floridi.) Budući da na demokratskom polu nema nikakve neizvesnosti oko toga da će se Bajden boriti za novi mandat - dosad prijavljena leva smetala poput Merijen Vilijamson, gurua samopomoći i bivše „duhovne savetnice“ Opre Vinfri, ili Roberta Kenedija Juniora, potomka najslavnije američke porodice poznatog po antivakserskim stavovima, nisu više od bizarnih statista - zasad, dakle, sve vodi zaključku da će svet u novembru 2024. gledati reprizu okršaja jednog kandidata kome je odavno bilo vreme za penziju, i podjednako prestarelog rivala kome je odavno trebalo navući narandžasti kombinezon. Biće to otužan spektakl. Vladan Marjanović