Da li bi, možda, pomogao poligraf

Foto Emil Čonkić

Kada je jedan od očevidaca događaja u Savamali pozvao dežurnu službu policije u 4,08 časova ujutru i saopštio da su nepoznata lica vezala radnika obezbeđenja i otpočela sa rušenjem objekata, službenica koja je primila poziv je uzvratila: Vezali ga? To kratko pitanje je ostalo zabeleženo na snimcima i predstavlja nedvosmisleni dokaz o saznanjima policije da u Hercegovačkoj nisu napadnuti samo objekti već i ljudi, što je u normalnim državama i te kako povod da policija izađe na teren. Naravno, zamenik načelnika Dežurne službe Goran Stamenković, koga je operaterka obavestila o ovom pozivu, tvrdio je da vezivanje nije pominjala i da je zbog toga mislio da bi to mogao da bude problem za Komunalnu policiju. Takođe, da dokaza za tu tvrdnju nema jer njihova služba po zahtevu poverenika takvu komunikaciju ne snima. Pokazalo se ipak da snima. Na disku koji je iz Policijske uprave Beograda dostavljen predstavnicima zaštitnika građana zabeleženo je da su mu službenice blagovremeno prenele sve podatke koji ukazuju na radnje koje predstavljaju krivična dela a među njima i protivpravno lišavanje slobode.

Samo ovo bi bilo dovoljno za jedan od zaključaka iz izveštaja kontrole zaštitnika građana da policija nije postupala po pozivima građana, upućivala ih je na nenadležan organ i nije odradila ništa od uobičajenih postupaka predviđenih za takvu situaciju. I više nego dovoljan razlog da ministar policije Nebojša Stefanović koji, optužujući NIN što ga je doveo u vezu sa događajima u Savamali, tvrdi da se radi o monstruoznom i skandaloznom pisanju, utrči u policiju i vidi ko mu tu podmeće te monstruoznosti zbog kojih on izgleda kriv. Umesto toga, igre u policiji su nastavljene.

V. d. direktora policije Vladimir Rebić je izneo podatak da je za događaje u Savamali saznao tek sutradan oko 12 časova, da postupanje Policijske uprave vidi kao smušenu aktivnost i da patrola nije obavila uviđaj jer varniči. Međutim, načelnik beogradske Uprave kriminalističke policije Dragan Kecman, koji je rešenjem ministra policije (potpisanom samo dan nakon najave da će ministar tužiti NIN) degradiran na izvršilačko radno mesto, tvrdi da je za događaje znao, i dodaje: Odmah nakon rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici u noći 25. aprila, koja je ujedno bila i prva postizborna noć, insistirao sam (jedini ukazivao) na potrebu da se izvrši uviđaj na licu mesta i da se postupi u skladu sa pravnim normama, o čemu postoji pisani trag, službena dokumentacija koju mediji mogu dobiti na uvid.

Na pitanje šta iz toga možemo da zaključimo, Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže: Da, tu postoji politička pozadina i neko je to svesno minirao. To što nije urađen ni uviđaj dokazuje da se ne radi o propustu, već o vrlo dobro organizovanom slučaju. Ali zašto mi sve to saznajemo od Kecmana tek kada je smenjen? A ćutanjem samo pogoršavaju situaciju i povećavaju spekulacije. Da ministar Stefanović u to nije umešan bilo bi logično da se od toga ogradi, ali ne samo kroz tabloide i tužbe. Ako je to učinio kompletni idiot, zar ne bi bilo logično da se tih idiota reši?

Postoji obaveza ljudi koji rade u policiji da prijave sve nezakonitosti i nepravilnosti unutrašnjoj kontroli. Kecman sada izjavljuje da će dokumenta dati medijima, što nam otvara pitanja: kako neko ko toliko dugo radi u policiji nema poverenje u unutrašnju kontrolu? Ako on smatra da su mediji prva instanca kojoj bi trebalo da dostavi dokumenta i dokazni materijal, onda smo svi zbilja u nevolji.

Na probleme rada Službe unutrašnje kontrole je ukazano još u vreme afere ministra Stefanovića sa praćenjem novinara, kada je ustanovljeno da se radi o službi koja svoje izveštaje podnosi direktno ministru, a od njegove dobre volje zavisi da li će iko van njihovog kruga biti o tome obavešten. Čak ni nakon nedavne promene zakona o policiji nigde ne postoji stav da je SUK samostalna i nezavisna organizaciona jedinica u Ministarstvu, što je ključno za razvoj integriteta policije i smanjenje korupcije. A činjenica da samo četiri odsto građana smatra da u policiji nema korupcije i da se na godišnjem nivou protiv njenih pripadnika pokrene 130 krivičnih tužbi zbog korupcije, govori koliko bi takva promena bila neophodna.

To što policija ima unutrašnju kontrolu nije dovoljno sve dok se ona koristi ili ne koristi, u zavisnosti od prilike. U slučaju Savamale je veoma teško steći utisak da se tu išta dešava, ali u odsustvu informacija možemo samo da nagađamo. Bilo bi logično da su do sada izašli sa bilo kakvom informacijom ili bar procenom koliko će im istraga trajati jer kada se javnost toliko interesuje to je uobičajeno postupanje. Međutim, ni tužilaštvo se do sada nije oglasilo a bilo bi logično da su dali neke osnovne podatke koji ne mogu da ugroze istragu, kaže Petrović.



Umesto toga, tužilaštvo je uzvratilo na do sada nezabeležen način: poslali su mejlove novinarima koji prate slučaj Savamale sa molbom da ih (uz pojedince i političare) ne požuruju. Naravno, radi se o pravu koje tužilaštvo uživa, ali je nemoguće ne zapitati se a koliko dugo je razumno da u njemu uživa a da se ne dešava ništa. Svi nadležni organi su ćutali mesec i po dana, onda je lično premijer najavio da će se za 10 dana znati sve, što je podrazumevalo bar imena direktnih krivaca ako se još uvek nisu nagodili oko nalogodavca. Uostalom, na osnovu onoga što je premijer izneo (nije bilo 30 nego 11 ljudi sa fantomkama, niko nije vezivan, telefoni su uzimani na 10 minuta) delovalo je da je neka priča za javnost koliko-toliko usaglašena. Umesto toga smo saznali da su to radili neki ljudi iz gradske vlasti, koji se nisu oglasili i koji nisu imenovani, ali su sigurno imali dobre namere. I to bi, valjda, trebalo da bude sve dok ne zaboravimo da je Savamala uopšte postojala.

Na pitanje da li je uobičajeno da u takvoj situaciji tužilaštvo traži da ga ne uznemiravaju, bivša predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović Škero kaže: Tužilaštvo je dalo nalog, policija radi i mogli bismo reći da se radi o uobičajenom ponašanju. Ono što je u tome čudno jeste vreme u kom se to radi . Da li je moguće da dva meseca ne može da se utvrdi ko je to radio s obzirom na to da se ne radi o malom mravu već o mehanizaciji. Uz to je interesantno pratiti šta je premijer Vučić do sada o tome govorio, od onog na početku kada je to smatrao rušenjem bespravnih objekata i akcijom koja je bila u redu, do pominjanja broja izvršitelja i njihovih radnji. On zna da li je nekom oduziman telefon ili nije, da li je vezivan ili nije što znači da ima podatke. A ako on ima saznanja, a zakon o krivičnom delu propisuju da svako ko ima saznanja mora da bude saslušan onda je to tužilaštvo moralo da uradi. To nije obaranje vlasti već elementarno funkcionisanje pravne države.

Toga je svestan i premijer i do sada se je vladao u skladu sa tim. Pa na svoj lični zahtev, da bi pomogao istragu, otrčao je na poligraf kada ga je Kurir optužio za pritiske na njihovog urednika, a samo sekund kasnije nas je umesto pi-ara o uspešnom prolasku obavestio lično ministar Stefanović. Ako su tada bili svesni važnosti informacija koje imaju, onda je neverovatno to što neće da podele u ovom slučaju baš nijednu sa nama, iako to traže desetine hiljada ljudi na ulicama.