Kako upokojiti vampira

Političari, kada nemaju rešenja za sadašnjost, niti viziju i plan za budućnost, posežu za avetima iz prošlosti. Tek što je počela da se stišava nova srpsko-hrvatska oluja, jedna od glavnih tema u ovdašnjoj javnosti postao je ni manje ni više nego Slobodan Milošević. Povod - interpretacija pet meseci stare presude Radovanu Karadžiću po kojoj je bivši predsednik Srbije i SRJ „oslobođen“ krivice za ratne zločine u Hrvatskoj i BiH. Tu tvrdnju lansirao je američki publicista Endi Vilkokson, česti autor tekstova u odbranu lika i dela Miloševića, a prva ju je prenela ruska državna medijska kuća Russia Today. Kao zapete puške su je dočekali brojni srpski mediji, da bi političke poene pokušali da pokupe (očekivano) Ivica Dačić, Milutin Mrkonjić i Aleksandar Vulin. Stvari su otišle dođavola kada su prva dvojica, predsednik i počasni predsednik SPS, poručili da bi haško „oslobađanje“ Slobodana Miloševića trebalo da bude razlog za podizanje spomenika „Slobi slobodi“. Žestoko su reagovali (opet očekivano) DS, SDS i LDP, a do javnog sukoba je došlo i u redovima tek formirane Vlade Srbije. O tome više nešto kasnije. Prvo o presudi. Formalno-pravno, Slobodan Milošević svakako nije oslobođen krivice. Proces protiv njega je prekinut zbog smrti optuženog. Takođe, iz Haškog tribunala je Radiju Slobodna Evropa jasno rečeno: „Sudsko veće nije donelo nikakav zaključak u odnosu na Miloševića, nije se bavilo njegovom krivicom tokom suđenja Karadžiću. Milošević nije ni optužen niti osuđen u Karadžićevom predmetu. Činjenica da je neko deo ili da nije deo zajedničkog kriminalnog poduhvata u predmetu u kom on nije optuženi, nema nikakve konsekvence za njegov predmet i njegovu vlastitu odgovornost.“ A ko ne veruje Hagu onda kada mu mišljenje tog suda ne odgovara (i, kako to već biva, ko veruje Hagu kada mu neki stav odgovara), neka posluša bazičnu logiku: naime, u prethodnim haškim presudama Milanu Martiću za Hrvatsku i Nikoli Šainoviću za Kosovo sudska veća su konstatovala da je Milošević bio deo zajedničkog zločinačkog poduhvata. Ali, sve bi ovo bila materija za istoričare i ponekog dokonog pravnika da se pre svih Dačić, prvi potpredsednik Vlade i šef diplomatije, nije dosetio da bi u tvrdom biračkom telu svojih socijalista, ali i širem nacionalističkom, mogao da dobije poneki sigurni poen. „Nema krivice Miloševića, SRJ i Srbije, srušene su laži o genocidu i ratnim zločinima koje su bile osnov za kažnjavanje Srbije i srpskog naroda!“, uzviknuo je Dačić, da bi se nadovezao Mrkonjić: „Svi smo znali da Milošević nije kriv. On treba da dobije ulicu i spomenik u Beogradu. Ja ću to da zatražim na njegovom grobu za njegov rođendan 20. avgusta.“ Šta ovo rade socijalisti, zapitao se (u sebi) njihov premijer Aleksandar Vučić, našavši se u nebranom grožđu. SPS-ovo slavljenje Miloševića kulminiralo je dan-dva pred Vučiću veoma važan dolazak potpredsednika SAD DŽozefa Bajdena. Premijer je, takođe, nedavno inicirao podizanje spomenika Miloševićevom antipodu Zoranu Đinđiću. Dačić kao da je namerno otežao život Vučiću, ili se bar ponaša kao da ga nije briga za prioritete svog šefa u Vladi. U isto vreme, potpredsednica vlade Zorana Mihajlović je u medijima indirektno, ali žestoko replicirala Ivici Dačiću, podsetivši da je 5. oktobra 2000. bila ispred zdanja Skupštine i vikala „Gotov je“, na šta se našao prozvanim ministar Aleksandar Vulin pa je još žešće, i takođe preko medija, ućutkao koleginicu iz Vlade: „Građani Srbije su vođe paljenja Skupštine Srbije poslali u duboku opoziciju. Nisam siguran da gospođa Mihajlović želi da deli sudbinu svojih petooktobarskih drugova.“ Furtutmu je pokušao da okonča Vučić izjavom da „nema vremena da se bavi takvim stvarima“. „Ne pada mi na pamet da živim u 90-im godinama, ja živim i radim za Srbiju budućnosti i budućnost Srbije“, poručio je Vučić. Cela ova gužva poslužila je za dalje širenje antizapadne histerije i proruskih sentimenata u Srbiji, kao i za jačanje rejtinga SPS-a i Dačića. Haški tribunal nije oslobodio Slobodana Miloševića, kao što ga nije ni osudio. Miloševiću će suditi istorija, mada mu evo već 16 godina sude i građani Srbije - svaka vlast koju su birači izglasali, od Đinđića preko Koštunice i Tadića do Vučića, bila je negacija njegove politike. I tako, ako kao narod i država hoćemo da preživimo, mora da se nastavi. Upokojenje vampira nije gotov posao.