Ništa ne skrivam, sve mogu da kažem

Mislim da književnik mora da kontaktira na razne načine sa svojim čitaocima. I razgovor je jedna od formi kojom otkrivamo sebe. Mislim da je dnevna štampa vrlo važna za razgovore sa književnicima, jer ima čitalaca koji imaju pravo da kontaktiraju sa ljudima čija djela čitaju. Imaju pravo da saznaju čak i ono što se obično ne otkriva. Jer, to je stvar koja je manje-više interesantna u svakom slučaju za ljude koji se manje ili više interesuju za književnost uopšte. Andrić nije volio da govori o sebi. On nije volio da otkriva svoj život. Ja nemam takvu misao. Za mene je normalna stvar da kažem sve o sebi. jer, nemam šta da krijem, niti sam toliko diskretan da skrivam svoje intimne stvari. Ništa nemam da skrivam i sve mogu da kažem.

Mnogi pisci, završivši svoje opuse, često su se potpuno distancirali od tih dela; čak se, na momente, i nisu sećali šta su kad napisali i da li su to uopšte napisali. Ima li kod vas te distance?

Mislim da se čovjek distancira uvijek kad pređe na drugo djelo. To je normalno, ukoliko to nije produženje misli iz ranijeg djela, onda on mora da se brani od ranijih djela. To je zasićenost i promena; koncentracija književnika vrlo teško se postiže. Komplikovana je, zahtijeva ogroman napor, tako da ta koncentracija traži da čovjek zaboravi ono što je ranije radio, inače bi se ponavljao. A da druge misli kazuje, da asocira na nov način, može samo ako nije u toku starih misli. Ja ne zaboravljam, recimo, roman Derviš i smrt, ili Tvrđavu ili najnovije Ostrvo. Vrlo su žive u meni, ali ipak, ne toliko prisutne da bi me ometale u mom radu, meditiranju, haluciniranju na novim delima.

Pa, moram da kažem da i ja često zaboravim doslovce nešto što je citirano. To je nemoguće pamtiti, to bi bila fenomenalna memorija. Inače, nemam mehaničku memoriju već asocijativnu tako da ne pamtim šta sam doslovce rekao niti bih mogao ponoviti jednu svoju dužu misao. Ali, znam, u celini pamtim djelo, sa svim njegovim važnim elementima.

Šta su vaši mali tajni stimulansi i posebni uslovi za dobar rad?

Pa, bila je nekad cigareta. Jako sam mnogo pušio; a kad sam obolio onda su mi zabranili lekari, i prestao sam da pušim. Ali, uvijek je bila muzika. Uvijek radio svira kraj mene. Volim tu zvučnu kulisu koja pomaže da lakše mislim. Naravno, ne pazim na muziku, već je ona samo prisutna. Pomaže mi da se oslobađam od mnogih drugih utisaka i stvari. Tačno tako kao što sam vam rekao; muzika mi je samo zvučna kulisa koja stoji između mene i mog djela. Kao veza, kao jedan podstrek; inače, nemam nikakvih hobija, neobičnih navika.

Imao sam sreću da odrastem u ulici u kojoj je, u Sarajevu, živeo i radio Isak Samokovlija. Kao dečak, sretao sam ga svakodnevno, virio krišom kroz ogradu dok je on u svojoj bašti pisao. On nas je katkad i lečio, dolazio je u našu kuću. Posebno je Andrić, koji je uvek, veoma rado, pričao o svom gimnazijskom periodu u Sarajevu pominjao druženje sa Samokovlijom, pričajući kako su oni, u stvari, počinjali da pišu. Molim vas, ispričajte nekoliko interesantnih detalja iz vaših gimnazijskih dana u Tuzli.

To je za mene jako teško. Veliki napor sam uložio da se toga prisjetim kad sam pisao svoja Sjećanja. I sad sam to oturio od sebe. Teško mi je da sjetim svega. Sjećam se da sam proveo vrlo srećno gimnazijsko djetinjstvo, sjećam se prekrasne gimnazije i zgrade te gimnazije koja je sada porušena. U tom periodu pisao sam pjesme i prozu i izdavali smo đački list. Pisao rukom! Nije bio čak ni izvlačen na šapirografu. Tad sam napisao svoje prve radove. U uređivačkom odboru tog našeg đačkog lista sa mnom je bio i Cvijetin Mijatović. Interesantno je to da sam ja pisao najbolje pismene zadaće kroz cijelu gimnaziju.

Nisam volio da učim. Zapravo, znao sam sve ono što je bilo zadato. Čini mi se da sam znao gotovo više od profesora o literaturi koja nam je bila zadata. Tako da mi je bilo čak i dosadno. Bio sam tada priličan namćor. Pravio sam se važan, pa onako, kao mladi pubertetlija, nisam htio često ni da odgovaram. Čak sam dobijao i negativne ocjene iz srpskohrvatskog, mada sam uvijek imao dobru ocjenu, ali su me namjerno htjeli kazniti. A u sedmom razredu, bio sam pogotovu nestabilan. Mislim da je kasni pubertet tada došao do svog punog izražaja. Nisam uopšte htio da učim a bio sam predsjednik svih đačkih družina, posebno đačke literarne družine Petar Kočić. Pa, Ferijalnog saveza, predsjednik skauta i svih drugih organizacija u gimnaziji. Te godine sam pao iz sedam predmeta! Tada je izašla u Politici, u rubrici Među nama, jedna beleška pod naslovom Predsednik svih đačkih družina tuzlanske gimnazije pao je iz sedam predmeta. Kao da su htjeli da kažu: eto šta vrijedi taj koji je društveno angažovan, a neće uopšte da radi. Tada sam sve brzo popravio.

Otac me je pozvao i rekao vrlo mirno: Sine, kako god hoćeš. Ako nećeš da učiš, izaberi zanat na koji hoćeš da te dam i to ćemo brzo svršiti. Ali, neću da dozvolim da čovjek koji neće da radi troši džaba moj hljeb!
Ja sam to vrlo ozbiljno shvatio, sve sam odmah popravio i prošao dobro na kraju sedmog razreda.

Čitao sam stvari koje uopšte nisu bile u programima. Recimo, ja sam čitao, već u četvrtom razredu, Dostojevskog. I to, gutao sam ga tako da je to za mene bila literatura koja vrijedi, a sve ostalo nisam htjeo da pogledam. U to vrijeme jako me je interesovao Darvin. Puno sam ga proučavao, kao i filozofska djela. Čak sam imao i jedan sukob u gimnaziji, sa vjerskim učiteljem jer, govorio sam o Darvinovoj teoriji i o bogu u jednom pismenom zadatku. Tada sam napisao da nije pravo da govorimo kako postoji bog koji nas kažnjava za šta mi nismo krivi. Učitelj me je tužio direktoru gimnazije i ja sam odgovarao; htjeli su da me zbog toga izbace iz škole. Međutim, odbranio me je jedan katolički sveštenik: Dokažite mu da nije tako, ali ga nemojte kažnjavati. Dobio sam ukor nastavničkog vijeća za tu svoju izjavu, tako da sam uvijek bio nekako po strani od školskog programa, da sam čitao strahovito mnogo. Pročitao sam, uglavnom, sve što se tada moglo pročitati. A imao sam i ogromnu biblioteku. Imao sam biblioteku od pet hiljada knjiga!

Kako se dogodilo da se tolike knjige nakupe u vašoj kući? Je li to neko od vaših skupljao, kupovao, ili...

Knjige je skupljao prvo brat a posle ja. Imao sam kredit u knjižari Jovana Petrovića i mogao sam da uzimam sve. A kad god sam čuo da se negde i privatno mogu kupiti knjige, ja sam ih uvek kupovao. Imao sam jednu neuređenu biblioteku. Pet hiljada knjiga je veoma mnogo. Bilo je čak i smešno kad su poslije dolazili ustaše i Nijemci pregledali i vršili pretres. Onda su me psovali na sva usta i govorili: Pa, jesi li ti sve ovo pročitao? A ja kažem: Nisam baš sve, ali jesam većinu. Pa, ti mora da si budala! rekli su mi.

U stvari, njima je bilo krivo zato što nisu mogli sve da pretresu. Među tolikim knjigama uvijek si mogao da zaturiš nešto do čega oni nisu mogli da dođu, tako da me je, kako vidite, knjiga odavno, davno obuzela. Ja sam svu svoju mladost provodio u fudbalu i čitanju. Bio sam fudbaler...

Znači, sledili ste onu antičku sentencu: U zdravom telu, zdrav duh?

Pa, volio sam jako fudbal i laku atletiku.

Koju disciplinu lake atletike?

Trčanje. Kratke sprinterske staze. Kasnije sam se atletikom bavio i u Beogradu, u BSK-u, kao student. Tada sam dobio i srčanu manu. Zbog toga sam morao da prestanem da trčim. Inače bio sam vrlo dobar trkač na 100 metara.

Možete li se setiti za koje ste, tada, vreme pretrčavali 100 metara?

Mislim da sam tada trčao 11 i nešto sekundi. Ne mogu tačno da se sjetim, ali tu negdje: 11 i po.

Često se kaže da pesnik pesniku nikada nije do kraja brat.

Ja uopšte ne vjerujem u književna druženja. Ta druženja su samo privatna i nemaju veze sa literaturom. Jer, književni posao je posao usamljenika. Iz tih druženja se ne može nikada izvući neka pouka, niti kakav koristan posao. Književnik koji piše, radi to sam i uvijek je vrlo usamljen; zaista usamljen. Niko mu pomoći ne može, i njemu ne ostaje ništa drugo nego da sve sam riješava. A neko ko mu suflira sa strane, tobože pomaže, obično odmaže.

Ja sam imao dosta književnika s kojima sam se družio, koji su mi dobri prijatelji; ali, manje-više, uvijek smo vodili opšte književne razgovore a ne o djelima na kojima smo radili. Ja sam, recimo, prijateljevao sa Ivom Andrićem, koliko je on dozvoljavao. On nije dozvoljavao veliko približavanje, niti se ikome poveravao. Godinama smo zajedno ljetovali u Sokobanji, ali on je, uglavnom, pričao anegdote. Kod njega je bila ta stalna distanca. Mada je uvijek razgovarao, o tome nikada nije... Jedva da je ikad o sebi progovorio koju riječ. Onda sam recimo, vrlo volio Isaka Samokovliju. Družili smo se dosta, zajedno smo radili u časopisu Život. Bio sam često kod njega kući; on je obožavao svoju unuku i pričao je dječije pjesme baš njoj, pa je onda čitao nama i uživao u tome. Inače bio je jako dobar čovjek. Družio sam se takođe i sa Markom Markovićem, pa sa Hamzom Humom, onda sa pokojnim Milanom Popovićem, pa sa Milanom Bogdanovićem. To je bilo veliko prijateljstvo. Nas dvojica se nismo razdvajali; ja i Milan Bogdanović. On je bio divan čovjek. Bio je neviđen kozer. Nikad u životu nisam sreo čovjeka koji je znao tako da priča kao Milan Bogdanović. Inače, od drugih pisaca veoma cijenim, recimo, Crnjanskog. Dobri smo, ali nismo naročito bliski. Međutim, kad god se nađemo vrlo se rado vidimo i poprilično razgovaramo. A od drugih književnika volim Mihaila Lalića s kojim nisam blizak lično. Takođe, ima mlađih književnika koje cijenim, mlađih u odnosu na mene. Inače su zreli ljudi: Dobrica Ćosić mi je veliki prijatelj, Antonije Isaković, Stevan Raičković, Tanasije Mladenović... To su sve moji dobri prijatelji. Volim da se vidim s njima. I viđam se.



Vi i ja imali smo zajedničkog prijatelja, Maka Dizdara. Pominjem ga zato što ste na neobičan način, vas dvojica, imali sličnu uzlaznu liniju stvaranja. Zapravo, svoja najbolja dela napisali ste tek u potpuno zrelim godinama. Za Maka, kao pesnika, to je još čudnije. Čak ste, u isto vreme, dobili dve velike nagrade, Dizdar Zmajevu, a vi NIN-ovu za Derviša. Štaviše, u isto vreme ste bili bolesni; zapravo kad je Maka pokosila prerana smrt, vi ste, takođe, bili bolesni, pa smo u Sarajevu, u prvi mah, krili od vas tužnu vest. Sve vas ovo pitam zato što ste me vas dvojica uvek zbunjivali i za mene bili određeni fenomen; jer, šta je to što stvaraoca goni da veruje da će jednom, ipak, napisati svoju pravu knjigu zbog koje je sav mukotrpni napor vredeo, a da kroz godine i godine to samo naslućuje, nemajući zadugo stvarnih potvrda.

Prvo, ja se ne slažem sa takvom ocjenom. Mak je imao recimo, Plivačicu koja je pokazivala mogućnosti njegove velike snage, kada je otkrio stećke, odnosno tekstove sa stećaka. A ja sam imao, recimo Maglu i mjesečinu koja je pre Derviša bila, a ostala i posle, artistički najuspjelije moje djelo. Dakle, uspjelija negoli Derviš. Samo, Derviš ima jedan zamah, jednu potenciju koju mu je dala materija; a osim toga, to je vrijeme kad sam sazrijevao. Sazrio, zapravo, definitivno. A dotle sam se mučio sam sa sobom i sa svojim malim životnim iskustvom. Ili sa jednom neslobodom. Čovjek dođe, jednom, u jednu fazu kad otkrije daleko više slobode da se iskaže kao pisac nego što je to ranije mislio. Svoje pravo na talenat - to je velika stvar. Pravo, u stvari, pravo na otkrivanje svoga talenta, ono što čovjek postepeno otkriva u sebi. Postoje, na primjer, misli koje čovjek krije sam od sebe. Postoje misli koje ne smije da kaže drugom, postoje asocijacije kojih se stidi. I kad otkrije sve to, tajno u sebi, otkrije slobodu da to otkriva. Ta mogućnost sazrijevanja je vrlo čudna, dosta otkrivena, u teorijama, teorijama podsvjesnog; ali ipak je vrlo čudna stvar. Jer, neki se ljudi nikad potpuno ne otkriju, neki se otkriju privatno nevažno tako da sve ostaje privilegija tog potpunog otkrivanja - značajnog, sadržajnog. Mislim da su za to potrebne godine života i životno iskustvo. Na žalost, ja čak mislim da je potrebno i mnogo nevolje u životu i nisam baš oduševljen time da piscima to preporučujem. Ako čovjek ima ambiciju da postane veliki pisac onda mu je neminovnost da bude nesretan... I Mak je bio nesretan. Mak je imao velikih nevolja u životu; i ja sam bio duboko nesretan.

Doživio sam teške, vrlo teške trenutke. Doživio sam sve ono što živ čovjek može doživjeti. I smrtne slučajeve, i nesreće, i poniženja. Ja sam, recimo, imao tu nesreću da budem tretiran, sve do Derviša, tako kao da niko nije čitao Maglu i mjesečinu. Tretiran kao pisac koji reprodukuje samo golu stvarnost, kao pisac koji upotrebljava anegdote, anegdotičan pisac, i tako dalje. To je trajalo tako i službeno, u zbornicima koje je izdavalo bosansko Udruženje i drugi. Kritičari su pisali neprestano: hladan, anegdotičan, i tako dalje, bez mašte, a u meni je sve vrilo, ja nisam smio da to pokažem, bojao sam se te svoje strasti. Ja sam ćutao, morao sam da ćutim. Neka misle ljudi šta hoće, ipak ću ja, jednoga dana, pokazati ono što u meni leži. I onda se desilo to da sam naišao na ideju za Derviša. Zapravo, ja nisam naišao na nju, već sam je nosio dugo, dugo... Dvadeset godina sam je nosio u sebi.

Da, Derviš, je verovatno, nastao zbog te dugogodišnje akumulacije svega onog tako mučnog, teškog i tajnovitog u čovjeku. Jer, velika i mutna voda jednom mora da probije branu čovjekovog govora.

Ja sam pokušavao, mnogo puta, da pišem o temi Derviša. Pokušavao sam, prvo, da o tome pišem kao o savremenoj temi, pa mi nije išlo. Bilo je suviše suvo. Onda sam, konačno, došao do toga da idem u prošlost. To je uslovna prošlost. Naravno, niko do sada nije otkrio tačno šta je Derviš. Ni ja neću da kažem. To ću ostaviti u posmrtnim spisima da kažem šta je, u stvari, Derviš. To je savremeni svet i savremeni život. Nema nikakvih tajni o tome. To je nešto što ne mogu drukčije da doživim. Ja ne mogu da reprodukujem prošlost. Ja ne mogu da je doživim, a ne znam ni psihologiju ljudi neke prošlosti. Ništa ne znam. Prema tome, važno je da se nađe spoj između misli i riječi, da se nađe spoj između emocije i meditacije, i tako dalje. Dakle, bezbroj načina, da se spoljna strana uklopi u sadržaj. Ima bezbroj razloga da se ta knjiga i smatra komplikovanom, i zaista je tajna, koju je teško riješiti, zašto čitaoci primaju jedno djelo a drugo ne.
(Nastavlja se)